Ruski vitezovi beskućnici

 Rusiji trenutno ima više od sto hiljada oficira bez rešenog stambenog pitanja. Posle raspada Sovjetskog Saveza mnogi od njih ostali su bez stanova. Tada su vojnici - beskućnici odlučili da organizuju protestni marš. Marširali su 400 kilometara, od Smoljenska do Moskve! Dopisnik TABLOIDA pratio je pre tri godine ovu kolonu. Šta se promenilo od tada? Objavljujemo reportažu iz elitne jedinice pilota koji su svojom veštinom zadivili ceo svet.

Vlada je za 2006-2007. donela program "15 plus 15" koji je mnogo obećavao. Za izgradnju stanova za oficire odlučeno je da savezni i lokalni organi izdvoje po 15 miliona rubalja. To je 18 hiljada stanova. Nažalost, program se ne ispunjava. A ima i mahinacija činovnika, pošto praktično ne postoji kontrola ispunjavanja programa, koju bi vršila ruska vlada.

Kada se na nebu pojave "Ruski vitezovi" i "Laste", srce obamre. Od ponosa, iznenađenja. Šta da vam pričam? Ceo svet uzbuđuju letovi naših, ruskih vojnih pilota iz Pokaznog centra aviotehnike, čija se baza nalazi u gradiću Kubinka, blizu Moskve. Pariz, Čikago, Varšava, Peking - koliko gradova su posetili ovi piloti. Ali, oni znaju i za druge "letove" - one zemaljske.
Njihov cilj je banalan: pronaći stan, dom u koji bi smestili svoje porodice. Kada slušate o tome, srce vam se slama. Od ozlojeđenosti. Potpukovnik vojnih vazduhoplovnih snaga Sergej Zubov dao je vojnoj avijaciji više od 25 godina. Daleki istok, Čečenija, Tockoje u kome su se vršile prve probe atomske bombe… Krajnji (piloti ne govore poslednji) garnizon - Kubinka. On je rukovodilac letova u Pokaznom centru aviotehnike. U ekipi ima oko 200 potčinjenih.
- Moj glavni zadatak je da odrađujem letačke zadatke na zemlji i da rukovodim dejstvima pilota na nebu. Pre nego što uđu u pilotsku kabinu, momcima se daju makete aviona, i oni na njima uvežbavaju sve što će kasnije raditi u vazduhu. "Pešački" letovi ponekad traju po čitav dan. Tek posle toga pilotima se poverava avion. Moja služba liči na rad starijeg građanskog aviodispečera, samo je mnogo složeniji - brzina je veća i leti se više. Odluke se brže donose. Jednom su na avionu otkazali uređaji - mašinu smo morali da ateriramo "glasom". Ne samo piloti, već i svi oni koji su sa zemlje pomagali, bili su mokri do gole kože - Sergej je zaboravio da su on i njegovi drugovi kod mene došli drugim povodom, pa se raspričao o visinama i letenju.
- Gde si stanovao - prizemljujem pitanjem potpukovnika.
- U opštežitiju (zajedničkom stanu koji deli nekoliko porodica). Sa ženom i sinom. Tu je tesno, bučno, uvek gužva. Ja sam po 18 sati bio na poslu, pa nekako nisam ni primećivao taj nedostatak komfora. Ali čekao sam, verovao sam da ću na kraju dobiti stan. Svi su čekali. Od 20 dispečera, koliko ih imamo, samo je jedan imao stan, većina je stanovala u zajedničkim stanovima.
- Zar vojna jedinica ne može da iznajmi stan za oficira? Zašto niste na taj način probali da rešite svoje stambeno pitanje? Umesto toga ste se odlučili na još jedno dete… - umesto odgovora potpukovnik se samo gorko osmehnuo.
Situacija je beznadežna. Da, ruski zakon predviđa takvu meru - iznajmljivanje stana. U praksi se niko time ne bavi. Ali svi oni, i "zemaljski" i "nebeski" specijalisti, zaljubljeni su u nebo i to ih drži u Kubinki. A izlaz iz beznadežnog stanja je jednostavan: mnogi oficiri obavljaju dodatni posao, rade u obezbeđenju, na utovaru, šta god, samo da bi obezbedili svoje porodice. Tako su oni noću čuvari, a danju prvoklasni piloti. Neki sede roditeljima "na vratu".
Život ima svoje puteve. Sergeju Zubovu je namenio mračniju stranu ulice. Žena mu je smeštena u bolnicu - počeo je porođaj. On je tog dana rukovodio poletanjima, nije bilo nikog da ga zameni: piloti Centra spremali su pokazni nastup. Uveče je otišao u porodilište i zatekao ženu u suzama - dete se rodilo mrtvo... Šta je tome bio uzrok teško je reći, ali loši životni uslovi svakako nisu doprineli da se dete normalno razvije tokom trudnoće. Sergej je doživeo nervni slom i primljen je u bolnicu. Posle bolesti više nije mogao da rukovodi letovima. Stavili su ga na raspolaganje komandi, tačnije govoreći, otpisali su ga. S porodicom se odselio iz opštežitija - našao je sobu za 10 hiljada rubalja. Ostao je potpukovnik s platom od 6.400 rubalja i 900 rubalja za stan, i nadao se da će dobiti stan, saglasno zakonu o statusu pripadnika vojske.
- Počeo sam da prikupljam potrebna dokumenta. Mučna procedura. Potrebno je da obiđete desetinu instanci, i to ne po jednom, nego po više puta, da bi vas stavili na spisak za dobijanje stana. Ali čak ni tada, kada dobijete ocenu "dobro", ne znači da ćete stan i dobiti. Ako nemaš veza i radiš sam, čekaćeš do smrti. Neki momci nisu izdržali, razboleli su se na nervnoj bazi. Znam i za tragediju koja se završila samoubistvom. Sve zbog stana…
Svi su čuli o tome kako su se devedesetih ruski oficiri ubijali zbog toga što nisu imali stan, a dobijali su malu platu, o tome da su umirali zbog nervnih slomova i srčanih udara. Ta vremena su, srećom, prošla, stanje u vojsci se unekoliko popravilo. Ipak, bilo bi naivno misliti da su viši činovnici vlasti sami odlučili da iz korena promene situaciju. Stvar je u tome što su oficiri shvatili da činovnike treba naterati da ih saslušaju. Tada su i organizovali marš koji sam pomenuo. Zatim se pojavila organizacija koja je počela da štiti njihove interese. Evo šta su mi ispričali njeni članovi.
- Naša organizacija se ne bavi politikom. Mi samo pomažemo vojnim licima koja su otpuštena iz službe da se snađu, da dobiju stan. Kako? Tako što obijamo pragove kabineta visokih zvaničnika. Ponešto i dobijemo. Ali, naravno, ne uspevamo baš u svemu. Evo, neka Oleg Prokopjev, stariji zastavnik, ispriča svoju priču.
- Rezervista sam postao 1998. i otišao sam kod žene i tašte u Ljuberc. Kada je došlo vreme da dobijem stan, govorili su mi da treba da ga tražim tamo gde sam se rodio. A ja sam se rodio u Poljskoj! U porodici oficira. Nije bilo šanse da dobijem stan. Žena je zatražila razvod. Sada sam samac i beskućnik. Živeo sam u garaži, kod druga, dešavalo se da spavam na železničkoj stanici. Šta da se radi? Sada živim kod prijatelja, radim, pomažem deci, imam ih dvoje. Nadam se ipak da ću dobiti kakav-takav krov nad glavom. Hvala bogu, drugovi me ne zaboravljaju - pomažu čim zatreba.
Visoki činovnici su ipak nešto pokrenuli s mrtve tačke. Vlada je za 2006-2007. donela program "15 plus 15" koji je mnogo obećavao. Za izgradnju stanova za oficire odlučeno je da savezni i lokalni organi izdvoje po 15 miliona rubalja. To je 18 hiljada stanova. Što je kap u moru, jer u Rusiji trenutno ima više od sto hiljada oficira bez rešenog stambenog pitanja. Nažalost, program se ne ispunjava. A ima i mahinacija činovnika, pošto praktično ne postoji kontrola ispunjavanja programa, koju bi vršila ruska vlada. Na primer, kubanskom garnizonu je dodeljeno 29 stanova. Prvo, još uvek ih niko nije dobio, iako je prošlo više od pet meseci; drugo, spisak je iz nepoznatih razloga skraćen za jedan stan. A treće, na spisku se nalaze i tzv. porodični dvojnici, to jest, jedan čovek je upisan za dva stana. Čini mi se da tu nešto nije urađeno kako treba.
Mnogi govore da mahinacije postoje, a da nema preciznog mehanizma za sprovođenje zakona koji predviđa potpuno obezbeđenje stanova oficirima i onima koji su prešli u rezervni sastav. Ranije je to postojalo! Pa su tako oficiri tri godine pred penzionisanje dobijali rešenje za stan, a kroz tri meseca posle završene službe i stan. Zašto se opet ne radi tako?
Važno je istaći još nešto. Sada se raspoređivanjem i regulisanjem svega što je u vezi sa stanovima bavi desetina organizacija. A tu, kao i svuda, sede činovnici. I ja nekako ne verujem da su svi oni pošteni i rade za opštu stvar. Može li se nazvati pravdenim rešenje funkcionera po kome oficir iz Himoka, koji je dužnost napustio sa 45 godina, još uvek, a sada mu je 58, nema stan. Ili, slučaj kapetana kubanskog garnizona iz Tbilisija, odakle je Rusija povukla svoju vojsku: činovnici mu sada traže da donese potvrdu da u Tbilisiju nema stan. Gde da nabavi tu potvrdu?
- Da li ste se obraćali narodnim poslanicima povodom nesavršenosti tog zakona? - pitam vojnog pravobranioca Arama Hačatrjana.
- Napamet znam odgovor Vladimira Volfoviča Žirinovskog i njegov "mudar" savet: "Problem može da bude rešen samo u sudskom postupku". Više od polovine oficira bez stanova išlo je na sud i dobilo parnicu. Ali kakva je korist od toga? Kako sprovesti odluku suda? Sudski izvršitelji samo šire ruke.
- Kada sam skupio sve papire - produžava svoju priču pukovnik Zudov - počeo sam da čekam stan. Prošlo je godinu dana - ništa. Prijavio sam slučaj sudu, dobio parnicu. Sada dokumenti leže negde u Ministarstvu odbrane, ali ih ne potpisuju. Profesija pilota je opasna. Sećam se kako je 2001. godine pao avion. Šta se dogodilo s porodicama sedmorice poginulih pilota? Po zakonu je trebalo da odmah dobiju stanove. Ali komanda vojne jedinice 52806 je ispisala tone papira, obraćali su se desetinama instanci. I kroz pola godine porodice poginulih bile su smeštene. Od čega su živele? Od novčane pomoći i prijatelja - piloti ne zaboravljaju svoje drugove.
- Da li ste probali da se obratite našim bogatašima - pitam vojnog pravobranioca Arama Hačatrjana. - Ako ćemo pravo, vi i njih branite, jer su ruski bogataši uvek učestvovali u izgradnji i učvršćenju armije - tako govori tradicija.
- Poslali smo pisma stotini najbogatijih ljudi u Rusiji - priča Aram Hačatrjan. - I nijedan se nije javio. Oni imaju svoj svet. A političari, posebno uoči izbora za Državnu dumu, pokazuju simpatije prema nama i našem problemu. Neki čak obećavaju i materijalnu pomoć. Obično im odgovaram da nama nije potreban novac. Kažem im: "Dajte porodicama domove, a novac će svaki oficir sam zaraditi - ima on i glavu i ruke."
…U međuvremenu, "Ruski vitezovi" i "Laste" i dalje lete. A na zemlji, radnici čine sve da bi oni leteli najbolje od svih. Tako, da srce zaigra od ponosa zbog naših pilota.

Čik nađi stan za 30 evra!

Za iznajmljivanje stana oficiru u Kubinki daju 900 rubalja mesečno (30 evra), a u Moskvi - 1.500 rubalja. Da li je realno iznajmiti stan u Podmoskovlju za 900 rubalja? Za 8-9 hiljada (300 evra) bi moglo, ali i to jedva. U Moskvi stan ne može da se nađe ispod 16 hiljada rubalja. O dvosobnom stanu ne treba ni maštati. A sada izračunajte: komandir eskadrile "Ruski vitezovi", potpukovnik, dobija zajedno sa svim stimulacijama i dodatkom za minuli rad (petnaestogodišnji) do 24 hiljade rubalja (800 evra). Oni koji ne lete dobijaju manje. Zudov je imao oko 15 hiljada. Šta reći o onima koji imaju niže činove, manje odgovorne dužnosti?!