„Iracionalnost“ američke spoljne politike na Balkanu

Toliko je prisutno jedno mišljenje o prirodi američke spoljne politike, da je ono postalo neupitno, naročito u intelektualno – političkim krugovima. Ono otprilike glasi: Američku politiku, pa tako i spoljnu politiku pokreću, umeravaju i vode isključivo interesi i ona je stoga poptuno racionalna i predvidiva. Amerika želi da realizuje svoju moć na što većem prostoru i u što većoj meri, te stoga ona postupa samo u skladu sa tim imperativom moći. Ničeg drugog nema osim golih i jasnih interesa, a to na prvom mestu znači ostvarivanje ekonomskih i strateških ciljeva svugde u svetu.

Iako se čini da američka spoljna politika predstavlja rezultat jedne zaista racionalne „teorije igara“ koju igraju njeni ključni igrači (biznisa, politike i vojske) ona zapravo često izlazi iz tih okvira. No i tada se nastoji objasniti ili „pokriti“ racionalnim ekonomskim i strateškim interesima da bi „teorija interesa“ ostala i dalje kao jedini ključ za razumevanje imperijalne politike Novog Rima.
 

Američki Ahab

Istorijski primer iracionalne politike SAD je Vjetnamski rat u kome su godinama bombardovali slabo naseljenu džunglu i bedan narod sa više bombi no što je bačeno u Evropi tokom Drugog svetskog rata da bi istrebili „pošast komunizma“. Vjetnam kao siromašna zemlja zaista nije pretio vitalnim američkim interesima u regionu, ali se gotovo celokupna vojna mašinerija SAD ustremila na njega. Pri tome su Amerikanci trpeli prilično velike gubitke u ljudstvu i neprocenjivu štetu u svojoj i svetskoj javnosti. Pre svega u smislu rušenja dotadašnjeg brižljivo građenog međunarodnog imidža „oslobodioca Evrope od Hitlera“ i lidera „slobodnog sveta“.
 

Tako je i veliki mag američke spoljne politike Henri Kisindžer u svom strateško istorijskoj udžbeniku „Diplomatija“ priznaje da je to bilo iracionalno i „krstaško“ nastupanje bez mnogo veze sa racionalno shvaćenim američkim interesom u tom delu sveta. On zaključuje kako je američka spoljna politika u poslednja dva veka često bilo plod kompromisa racionalnog i interesnog razmišljanja s jedne i iracionalne opsesije „jurenja nemani“ po svetu sa druge strane. On čak priznaje da je ta iracionalna crta američke spoljne politike bila onaj „prvi pokretač“ koji ju je učinio velikom, ali da bi racionalno i strateško realpolitičko vođenje politike trebalo konačno da preuzme vođstvo da bi SAD ostala globalna sila i u narednim decenijama.
 

Na taj način se američka spoljna politika prikazuje sebi i celom svetu kao plod svesnog, racionalnog i pragmatičnog uma iako u njenoj pozadini često postoje nesvesni, iracionalni i prividno apsurdni pokretači i motivatori. Tako i kada je očigledno da postoje iracionalni strahovi od „svetskih nemani“ koji mogu ugroziti „američki san“ koji utiču na pravac i brzinu kretanja spoljnopolitičkog nosača aviona zvanog Amerika, oni se racionalistički uvijaju u oblande interesa, bezbednosti i pragmatične koristi.
 

Sa druge strane postoji i mehanizma obmane i manipulacije tim i takvih strahovima i nadama od strane određenih interesnih grupa koje žele da utiču na spoljnopolitičku orijentaciju SAD. No i te grupe koje generišu strahove od „komunizma“, „terorizma“ ili „fašizma“ i kojama uspevaju da oblikuju javno mnjenje u skaldu sa svojim interesima i ciljevima to rade jer postoji plodno tlo u američkoj kulturi i mentalitetu. Oni koriste negativne stereotipe, strahove i bojazni, nade i želje koje su tradicionalno prisutni u američkoj javnosti da bi preko izazivanja „moralne histerije“ pokrenuli lavinu emocija i kroz to izvršili pritisak na zakonodavnu i izvršnu vlast. Tako su mediji zapravo medijumi kroz koje utiču i kroz koje se stiču kako racionalni interesi moćnih lobija tako i iracionalne emocije i stavovi koji su prisutni u američkoj podsvesti.
 

Arhetip tog prividno racionalnog ponašanja iza koga je iracionalno uvek prisutno je mitska melvilovska priča o „Mobi diku“, o opakoj morskoj nemani koju juri fanatični kapetan Ahab. Ovde je simbolično Ahab vođstvo američkog društva, posada su oni koji ih slede u „jurnjavi za nemani“ a beli kit je depersonalizovani i dehumanizovani neprijetelj. Suštinska misao ovog romana je da kapetan Ahab savršeno racionalno deluje, ali postoji bojazan da to čini da bi došao do iracionalnog cilja, u smislu opsesije da uništi belog kita koji predstavlja sublimaciju neprijatelja i zla. U tom ključu se može razumeti i opsesija Amerike pretnjom koja joj je navodnu u vreme hladnog rata dolazila od strane komunizma, predvođenog SSSR-om. Stoga se tako shvaćena opsesivna podloga američke politike sasvim uklapa u Reganovsku manihejsku kvalifikaciju SSSR-a kao „imperije zla“. Isto tako se mogu detektovati jasni ideološko - krstaški elementi u hladnoratovskom sukobu, ali i u novijem „ratu protiv terorizma“ u američkoj spoljnopolitičkoj optici.
 

Balkanski Vijetnam

U balkanskom poglavlju američkog marša prema globlanoj dominaciji se mogu uočiti i taj racionalni strateški element ali i taj iracionalni koji stoji gotovo skriven u pozadini ili u podsvesti američke spoljne politike. Racionalni deo predstavlja delovanje koje je posledica pada komunizma i raspad istočnog vojno-bezbednosnog sistema je otvorio prostor za prodor i učvršćivanje američke moći.
 

Na prvom mestu se ta nova ekspanzivna politika pokazala na Balkanu koji je od izuzetnog strateškog, ali ne samo strateškog značaja. Koristeći se menadžmentom kriza kojom se u kontrolisanim uslovima ostvario raspad i razbijanje bivše Jugoslavije uspeli su uz relativno malo napora ovladati ovim izuzetno vitalnim prostorom. Podstrekavanje međuetničkih i međuverskih sukoba se dobio haos i ratovi u kojima je kao „spasioc“ nastupila Amerika. SAD su kroz sukobe na Balkanu uspeli da osim uspostave neokolonijalne kontrole nad poluostvom blokiraju mogući prodor Nemačke i povratak Rusije u „jugoistično Evropu“.
 

No iracionalni deo američke spoljne politike je opet dijagnostikovao njen doktor Kisindžer kritikujući krajem devedesetih klintonovsku opsesiju Srbima na kojima je Amerika potrošila dragocenu deceniju. Deceniju u kojoj je proslavljala svoje globalni trijumf i kada joj se niko nije smeo suprotstaviti. Kisindžerova kritika je usmerena na ideju da se SAD morala ustremiti ka istočnoj Evropi i pre svega uspostavom kontrole nad Ukrajinom, sa svešću da ruska slabost neće trajati previše dugo. Tako su u očima velikog meštra strategije Amerikanci kao u Vjetnamu previše iracionalno bili fokusirani na pogrešno mesto i to predugo vremena. Umesto da napuste gotovo kontrolisan prostor i da iskoriste momenant kada Rusija ima unutrašnja previranja da prostor istočne Evrope a i deo Centralne Azije stavi pod svoju kontrolu i tako napravi obruč oko Moskve, američka spoljna politika je gubila godine i resusrse protiv „tamo nekih malih balkanskih Srba“.
 

Bombardovanje Srbije je sa pozicije američkih racionalno shvaćenih interesa bilo gotovo nepotrebno jer je srbska strana pristala na gotovo sve što je traženo od nje. No ta je 1999. imala i otržnjujući uticaj i na rusku javnost što je za posledicu imalo i promenu politike u narednoj deceniji.
 

Nastavak te opsesivno protivsrpske politike Vašingtona se ogleda i u pritisku na Srbiju ne samo da toleriše otmicu Kosova i njenu secesiju već i da to zvanično prizna. Čak je i prozapadnim učesnicima pregovora koje je kontrolisao Ahtisari bilo čudno zašto SAD toliko nastoji da ponizi Srbiju.
 

Sa pozicije realpolitike bilo je dovoljno što Srbija toleriše secesiju koja će kroz deceniju ili dve biti „realnost na terenu“ koju teško može da ignoriše i najnacionalističkija vlada u Beogradu. Nije bilo potrebe da se forsirano prisili Srbija da prihvati i prizna secesiju jer je to nešto što teško pada i proevropskom delu javnosti. Da se sa druge strane formalno tolerisao i srbsko predstavljanje Kosova kao svoje južne pokrajine bez promene njenog statusa, to bi se proevropskim vlastima u Srbiji činilo kao kompromis. No američka strana je od srpske tražila nešto što se ne traži od nikoga – da prihvati nasilnu secesiju Kosova koje je istorijska kolevka srbskog identiteta i da je zvanično potvrdi, a da istovremeno nastavi putem u EU i NATO.
 

Mnogi analitičari američke politike su ovu čudnovatu jednostranost koja dugorično i nije u interesu SAD su je pokušali racionalizovati kroz „nasleđe prošlosti“, kroz „inerciju spoljnopolitičkog nosača aviona“ ili pak kroz delovanje albanskog lobija u strukturama moći. Naravno da sve to realno postoji, ali sve ovo pojedinačno pa ni u zbiru ipak nema dovoljnu „težinu“ da objašnjava strukturalnu pozadinu ovakvog u biti iracionalnog ponašanja.
 

Prva posledica ovakve neizbalansirane i nepotrebno represivne spoljne politike Amerike je povratak Rusije na Balkan.Kako je Srbija posle petog oktobra postala strateški (ali još ne i strukturalni) vazal Zapada ona je bila sklona da ispunjava sve zahteve nadajući se „milosti“ od pobednika u ratu 1999. No kako takve milosti ne da nije bilo već su sledili novi pritisci i ucene, gotovo u bezizlaznom stanju se Srbija stidljivo obratila za pomoć Rusiji. Tada je predsednik Rusije Putin načelno i odlučno podržao Srbiju u Savetu bezbednosti gde su SAD htele da proture secesionistički ahtisarijevski plan. Tako je agresivna i iracionalno jednostrana politika SAD otvorila vrata Rusiji na ovim prostorima i Beograd bukvalno gurnuli ka Moskvi. A to sigurno nije bila namera „racionalnih stratega“ u Vašingtonu.
 

Moguće je dati i neka druga objašnjenja američkog presinga i neprekidnog ponižavanja Srbije. Moguće je na primer da je reč o osveti zbog suprotstavljanja američkoj hegemoniji tokom devedesetih, u vreme globalnog trijumfa Vašingtona. Isto tako možda kroz ovakvu politiku nastoje da potpuno slome duh srbskog naroda i da nepovretno menjaju njegov istorijski kod – jer bez Kosova Srbi više nisu onaj narod koji su bili. No opet zalazimo u sferu iracionalnog i mračnoduhovnog što isto tako marginalizuje tezu o potpunoj racionalnost i interesnoj determinisanosti američke spoljne politike.

Branko Radun,