(Ne) legitimnost lidera u službi geopolitike: Od generala Mladića do pukovnika Gadafija

Hapšenje bivšeg komandanta armije bosanskih Srba, legendarnog generala Ratka Mladića, od strane srbskih vlasti, i izjava sakupljenih u Dovilu lidera „velike osmorice“ kojom se odbija legitimnost Moamera Gadafija predstavljaju karike istog lanca. One govore o jalovosti nada državnika drugog, trećeg ešalona… da će politiku voditi samostalno – sve dok svet ne postane jednopolni…
 

* * *
 

U činjenicu da će prozapadna koalicija na čelu sa predsednikom Tadićem, koja je na vlasti u Srbiji, napraviti nov čin nacionalne izdaje zbog interesa Zapada niko nije sumnjao. Dovoljno je da se prisetimo iste takve akcije u vezi sa prvim predsednikom  Republike Srpske, Radovanom Karadžićem, i u usporenu, ali stalnu predaju pozicija na Kosovu na „ko-bajagi“ pregovorima Beograda i Prištine. Interesantan je trenutak koji je Tadićeva ekipa izabrala za hapšenje generala Mladića (ekipu su još krajem 1990-ih obučavali najbolji zapadni stručnjaci za politički pi-ar).

Trenutak je, to moramo da priznamo, izabran sa ukusom i stoprocentnom preciznošću: prvi dan samita „velike osmorice“ u Dovilu, pa još uz posetu Beogradu dve delegacije Evropske unije najvišeg ranga, koje su vodili predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozu i Vrhovni komesar EU za međunarodne poslove i politiku bezbednosti Ketrin Ešton.Bilo je baš efektno: predsednikFrancuskeNikola Sarkozi uzbuđeno prenosi novost neposredno u Dovilu, a Barozu, koji samo što se vratio iz Beograda, potvrđuje da su vlasti Srbije poslale „vrlo pozitivan signal Evropskoj uniji“.

Međutim čak i prve, najuzbuđenije, reakcije zapadnih predstavnika pokazuju da hapšenje i predaja generala Mladića Hagu nikako ne znači automatsko pomeranje zahteva Srbije prema prijemu u EU. Sarkozi, Barozu, Ešton i ostale arhitekte nove „jedinstvene Evrope“ smatraju da je to samo jedna od etapa na dugom putu evrointegracije Srbije. Neko govori o šest do osam godina, kroz koje Srbiji predstoji da ispuni još niz zahteva. Među zahtevima su hapšenje i predaja bivšeg lidera hrvatskih Srba Gorana Hadžića, priznanje nezavisnosti Kosova sa albanskom vlašću i preformiranje administrativno-državnog uređenja preostale Srbije po principu regionalizacije, koja zemlju pretvara u rastresito udruženje regiona. U najskorije vreme treba očekivati pojačanje pritiska na Srbiju baš u vezi sa Kosovom.(1)Najverovatnije je da će se, čim navedeni uslovi budu ispunjeni, pojaviti i novi.

Evropskom savezu u njegovom sadašnjem obliku očigledno baš i nije do njegovog daljeg proširenja na Balkan, tim pre ni do prijema Srbije u svoje redove. Srbija je Zapadu potrebna isključivo kao država-otpadnik, koja samim svojim postojanjem opravdava mešanje NATO u balkansku krizu prve polovine poslednje decenije 20. veka, u varvarsko bombardovanje Jugoslavije 1999. godine, podržavanje kosovskih separatista, vojno-političko prisustvo SAD, NATO i EU u strateški važnom regionu. Prozapadne snage u srbskom rukovodstvu samo pojednostavljuju Zapadu rešavanje njegovih sopstvenih zadataka u balkanskom regionu, ne dajući pravo samoj Srbiji da se izjednači sa ostalim zemljama. Srbiji se ne nazire ulazak u EU ni sa Mladićem, ni bez Mladića, ni sa Tadićem, ni bez Tadića.

Mnogo je važniji uticaj predaje Hagu optuženog srbskog funkcionera na položaju na razvoj situacije u drugim zemljama sveta – pre svega –oko Libije i Sirije. Hapšenje Ratka Mladića koga je Zapad u vreme pripreme Dejtonskog mirovnog sporazuma 1995. godine smatrao za ravnopravnog učesnika političkog procesa još bolje ističe pitanje legitimnosti ovog ili onog državnog rukovodioca za prebacivanje iz sfere suvereniteta naroda u sferu geopolitike i nadnacionalnog diktata. Posebno u kontekstu one posredničke uloge u Libiji, koju Zapad sve aktivnije prebacuje na Rusiju…

Sutradan posle Mladićevog hapšenja, koje je jako podsetilo na sudbine ostalih srbskih lidera, učesnici samita „velike osmorice“ u Dovilu su u završnoj deklaraciji konstatovali „nelegitimnost“ Moamera Gadafija, za koga, kao, „nema budućnosti u slobodnoj demokratskoj Libiji“. U konačnom dokumentu Dovilskog samita se izraz „izgubio je svu legitimnost“ odnosi ne samo na lidera Džamahirije, već i na „libijsku vladu“(2). Isti ti učesnici samita su od Rusije dobili saglasnost da će ona posredovati u pregovorima na sređivanju u Libiji. Posrednička misija u vezi sa državnim liderom koji je proglašen za nelegitimnog – to je nešto neviđeno u svetskoj praksi. Čak i pri regulaciji bosanske i kosovske - situacija nije bila tako vapijuće besmislena.

Potpisivanje Dejtonskog mirovnog sporazuma 1995. je postalo moguće zahvaljujući učestvovanju u pripremnom procesu R.Mladića i R.Karadžića, zbog njihove ogromne popularnosti u Republici Srbskoj. 1999. godine Milošević je dobio (pre svih od Rusije) garancije da će mirotvorna operacija na Kosovu da se odvija pod zastavom OUN, a osim toga, da vojni kontingenti, koji su bili razmešteni po pokrajini, neće imati pravo da se pomeraju po teritoriji Jugoslavije bez prepreka, mada je Severnoatlanska alijansa insistirala na suprotnom. U vreme zaključivanja vojno-tehničkog sporazuma između Jugoslavije i NATO od 09.06 1999. godine, kao ni u rezoluciji o Kosovu br. 1244, koju je Savet Bezbednosti OUN doneo 10.06.1999 g., i u vreme docnijeg razmeštanja višenacionalnih snaga KFOR-a po pokrajini pitanje vlasti u Beogradu nisu postavljale ni vodeće države, ni rukovodstvo NATO. Optužbe koje je Zapad izneo prema Slobodanu Miloševiću zbog događaja na Kosovu - koje su u mnogom slične sadašnjim optužbama Međunarodnog krivičnog suda upućenim Moameru Gadafiju – postale su baza optužbi Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju u Hagu. Te optužbe koje su bile baza za odbijanje legitimnosti Miloševića nisu postojale ni u jednom zvaničnom dokumentu.

Drugim rečima – Moamer Gadafi ne može da očekuje ni od NATO, ni od Rusije nikakve garancije, kojih je bilo dovoljno i kako bi se što pre prekinulo bombardovanje Jugoslavije NATO snagama 1999. godine. Gadafija niko nema nameru da pravi punopravnim učesnikom političkog regulisanja u Libiji, kao što je to bilo sa Karadžićem i Mladićem u Bosni i Hercegovini. Sve to govori o istom: u proteklim godinama podrška za regulisanja krize, makar i za tek prividno usaglašavanje sa Moskvom, Rusija je konačno prestala da bude potrebna zapadnim arhitektama novog svetskog poretka. Moskvi je predloženo da, lišena bilo kakvih stvarnih pregovaračkih mehanizama, svojim učešćem samo pečatira planove i scenarija, koje su Vašington i Brisel već pripremili. Uticajne američke novine „Boston glob“ su 1999. godine sa izvesnim čuđenjem, čak i sumnjom, konstatovale: Događaji na Balkanu su pokazali da, ispostavlja se, u krizama, kao što je kosovska, „može da se pobedi samo pomoću vazdušnih snaga“(3). NATO danas u to više i ne sumnja. Tim pre, što je spisak država, čije šefove je, za početak, moguće i žmureći lišiti legitimnosti – prilično dugačak: od Sirije i Irana do Pakistana i Korejske Narodno-demokratske Republike. To mu dođe po jedan državni rukovodilac za svaki samit „velike osmorice“…
 

(1) AFP 201244 GMT MAY 11
 

(2) https://www.g20-g8.com/g8-g20/g8/english/live/news/renewed-commitment-for-freedom-and-democracy.1314.html
 

(3) The Boston Globe, 08.06.1999.


Petar Iskenderov,