Hapšenje generala i međunarodno pravo

Hapšenje Ratka Mladića, gkomandanta VRS, postavilo je pitanja koja se ne odnose samo na politički plan, ili moralni, već čisto međunarodno-pravna. Upravo ta pravna pitanja sada pokušavaju da se zaobiđu, jer njihova analiza pokazuje svu neodrživost optužbe protiv R.Mladića, bez obzira na medijsku histeriju koja traje sada već više od šesnaest godina.

Poslednjih dana komentatori potpuno tačno konstatuju da je na Srbiju vršen pritisak zahtevanjem da se zbog prijema Srbije u Evropsku uniju uhapsi Ratko Mladić. To je politički zahtev, ali postoji i međunarodno-pravni. I to sa mnogo ozbiljnijim posledicama, nego što je to odbijanje zahteva Srbije za prijem u Evropsku uniju. Stvar je u tome da je u februaru 2007. godine Međunarodni sud OUN (MS OUN) doneo odluku kojom je Srbija proglašena za prekršioca Konvencije o zabrani genocida i kažnjavanju zločina genocida od 9. decembra 1948. godine. Jedna od tačaka te presude je glasila: „Prihvatiti da je Srbija kriva za kršenje Konvencije zato što do sada nije Međunarodnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju predala Ratka Mladića, koji je optužen za genocid“. Za tu tačku su glasale sve sudije Međunarodnog suda (na žalost – i ruski sudija); „protiv“ je glasao samo sudija iz Srbije. Jasno je da je to rešenje prihvaćeno bez ikakve pravne osnove, jer Mladić u to vreme nije ni bio uhapšen i zato Srbija i nije mogla da ga preda, i uopšte, Sud nije imao nikakve dokaze da se Mladić nalazi na teritoriji Srbije. Međutim, rešenja MS OUN imaju jednu specifičnost – na zemlju koja se ne pridržava tih rešenja mogu da se primene mere sankcija, koje će tu zemlju naterati da se potčini. Tako da se svih godina od tada Srbija nalazi pod pretnjom uvođenja takvih sankcija.

Osim toga, treba da se obrati pažnja na činjenicu da je Haški tribunal, kršeći elementarne norme međunarodnog prava, generala Mladića 1996. godine osudio u odsustvu. Stvar je u tome, da član 61 Propisa o proceduri MTBJ dozvoljava da se obavi izvesna specijalna procedura koja omogućuje izdavanje međunarodnog naloga za hapšenje. U suštini, tom procedurom se predviđa saslušavanje optužnice bez prisustva optuženog i bez njegovog advokata. Formalno „zaštitnik“ prisustvuje, ali to nije advokat koga je izabrao okrivljeni, već neko koga postavlja sam sud. Jasno je kako takva ličnost „štiti interese okrivljenog“. U julu 1996. godine MTBJ je doneo odluku da poseduje sve potrebne dokaze da su R.Karadžić i R.Mladić izvršili najteže međunarodne zločine. Takva procedura nije usvojena slučajno. Ona dozvoljava da se docnije iskoristi samo Mladićevo ime, te da se time „dokaže“ krivica drugih optuženika. Takav prilaz je omogućen zato što je u samom početku postojanja MTBJ u njemu kao pravna norma prihvaćena teorija o“udruženom zločinačkom delovanju“. Navedena teorija predstavlja „oružje za masovni poraz“ Srba i bila je prihvaćena samo da bi bili osuđeni oni optuženici za koje nije postojao nikakav dokaz lične krivice, uključujući i one, koji ne samo da nisu učestvovali u ovom ili onom zločinu, već da čak nisu ni znali za njega.

Sada o optužbama protiv Generala.

Prva varijanta optužnice protiv Ratka Mladića je potpisana 1995. godine. Važno je da se konstatuje da je to napravio sudija F. Riad, musliman iz Egipta. Činjenica da je za ubistvo muslimana optužnicu potpisao sudija – musliman pokazala je svoje posledice. Sudija Riad je bio toliko otvoreno pristrasan da je konstatovao mnogo više od onoga, što se tvrdilo optužnicom. Tako, pažljivim upoređivanjem zahteva tužilaštva i donetog na osnovu tog zahteva rešenja suda može da se konstatuje da je sudija na sopstvenu inicijativu dodao neke činjenice ili ih „stvaralački obradio“. Na primer, dodao je da su zarobljenici streljani u „manjim grupama“ (što je važno za dokazivanje da je postojao predumišljaj, u odnosu na jedno masovno streljanje) kao i to, da su streljanja trajala duže nego što je navedeno u zahtevu tužilaštva. Ovde čak i nije toliko važno da se potvrdi da sudija nije imao prava na takvu doradu, već to da se sudija nije uplašio da će izgledati pristrasan.

Zatim je optužnica protiv Mladića menjana više puta. Prvo su je spojili sa optužnicom protiv R.Karadžića, a zatim razdelili (posle hapšenja Karadžića 2009. godine). Ali suštinske izmene su poslednji put unete 2002. godine. Ali sada na površinu isplivavaju interesantni detalji. I tako – nova promena teksta, i to radikalna, - izvršena je… 10. maja o.g. odnosno - dve nedelje pre hapšenja Generala. Zadivljujuće vidovnjačke moći! A novu verziju optužnice protiv Mladića je napravio lično sudija Alfons Ori iz Holandije. Onaj isti, koji je napravio i poslednje izmene u optužnici protiv Mladića 2002. godine i koji se, sve u svemu, specijalizovao za istrage protiv Srba i oslobađanje Albanaca koji su klali Srbe. (A.Ori je već osudio dosta Srba, uglavnom bosanskih, među njima i predsednika Parlamenta srbskog naroda M.Krajišnika, a oslobodio dželata kosovskih Srba R.Haradinaja. Tako da je to ličnost proverena i zaslužna).

Pa kakve su bajke u poslednjoj varijanti optužnice protiv Mladića? Glavna je da sada Generala optužuju da je učestvovao ne u jednom, već u četiri „udružena zločinačka poduhvata“ (UZP). Prvo – u kampanji etničkog čišćenja kojoj je bio cilj nasilno i stalno iseljavanje bosanskih muslimana i Hrvata sa teritorije Bosne, što je na kraju kvalifikovano kao genocid. Ostali UZP su povezani sa kampanjom terora protiv civilnog stanovništva u Sarajevu, hvatanjem taoca u personalu OUN u maju – junu 1995. god., i genocid u Srebrenici u julu 1995. godine. Poslednja varijanta optužnice sadrži 11 tačaka optužbi za genocid, za zločine protiv čovečnosti i za kršenje zakona i običaja ratovanja.

Međutim, ako se ta optužnica pažljivo prouči, vidi se kako je ona providno sastavljena. Tako, na primer, Ratka Mladića optužuju i za zauzeće Srebrenice i za ubijanje civilnog stanovništva. Ali ako se pogledaju datumi koji su navedeni u samoj optužnici, videćemo da je napad na Srebrenicu počeo 2. jula, a završio se 11.07. To znači da je zauzimanje tog gradića trajalo 10 dana! A to nam govori da je Srebrenica bila bastion naoružanih muslimana, a ne mirna demilitarizovana enklava, kako o tome trubi propaganda. Kako vidimo, to priznaje i optužnica, mada stidljivo. Međutim, optužnica odmah posle toga gubi potpuno logiku na kojoj se zasniva: pošto je Srebrenica zauzeta Haški tribunal kaže da su svi izginuli – civilna lica! (Optužnica sve vreme kao mantru ponavlja reči „dečaci i muškarci“). Jasno je da imamo posla sa otvorenom laži, koju čak i ne pokušavaju bilo kako da objasne! Dalje, u stvari, optužnica sadrži informaciju koja pokazuje da je general R.Mladić dejstvovao u skladu sa normama međunarodnog humanitarnog prava (to jest prava koje je bilo na snazi u vreme oružanih konflikta). Tako njegova dejstva na odvođenju stanovništva iz zona ratnih dejstava predstavljaju ne dokaz zločina, već na protiv, izvršavanje njegove obaveze u skladu sa Ženevskom konvencijom o zaštiti žrtava rata (član 50) i Drugim naknadnim protokolom uz nju (član 17).

Ništa manje falsifikata sadrži i deo sa brojkama. U svojim memoarima bivši glavni tužilac Haškog tribunala Karla del Ponte stalno koristi brojku od „osam hiljada ubijenih muslimanskih muškaraca i dečaka“ svaki put, kada se pominje reč „Srebrenica“, mada odlično zna da je u zvaničnoj optužnici navedena cifra od sedam hiljada. Mediji uporno ponavljaju cifru od 8.000 ubijenih u Srebrenici. Naravno, to je razumljivo, slobodni i nezavisni mediji nisu uspeli da se uzdrže, dodali su još jednu hiljadu. Vremenom će cifra sve više da se naduvava. U julu 2008. godine sajt OUN saopštava da je „u julu 1995. godine armija bosanskih Srba pod vođstvom Radovana Karadžića i Ratka Mladića napravila genocid više od 8.000 muslimanskih dečaka i muškaraca“. Možda će se vremenom otkrivati sve nove i nove tajne masovne grobnice nevino ubijenih muslimana? Kako da ne. Na protiv, kako vreme prolazi, pojavljuje se sve više informacija kojima se dokazuje da nije bilo ni osam, ni sedam, ni bilo kojih „drugih hiljada“ nevino streljanih. Ako se i pronađu nove grobnice – u njima leže osobe, ubijene tokom ratnih operacija. A vrlo je važno da se prisetimo i činjenice da su rat započeli upravo muslimani. U toku međunarodne konferencije po rezultatima rada MTBJ u Ruskoj akademiji nauka u martu 2009. godine ekspert L.Simić, koji je lično obavljao patologo-anatomska ispitivanja grobnica u Srebrenici je ubedljivo dokazao da ni o kakvim civilima ne može da bude ni reči – tamo su sahranjeni učesnici ratnih dejstava, a dokazana cifra poginulih je 1500 ljudi. Drugi učesnik konferencije – bugarski naučnik Ž. Čivikov je svetskoj javnosti prikazao detaljnu analizu sudskog dokazivanja genocida u Srebrenici u Međunarodnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju. Krajem prošle godina objavljena mu je knjiga „Krunski svedok“ gde su jasno prikazane mahinacije Haškog tribunala sa takozvanim „genocidom u Srebrenici“. Postoje i drugi dokazi čudovišne falsifikacije optužbi protiv bosanskih Srba. Nisu slučajno u nizu evropskih zemalja doneti zakoni koje zabranjuju da se osporavaju „činjenice genocida, koje su konstatovali međunarodni sudovi“! Zabranjeno je da se osporavaju, čak i ako u rukama postoje dokazi da su ti sudovi falsifikovali činjenice. Kazniće – sve do zatvora! – za samu činjenicu da se osporava, i vaše dokaze neće čak ni razmatrati! Šta ćeš - ResJudicata! Odluka je konačna i ne podleže žalbi!

Drugim rečima, cela optužnica protiv generala Mladića je dokument, lažljiv u najvećoj meri, a osim toga, i skarabudžen potpuno neprofesionalno.U vezi sa tim pozicija Rusije, kao stalnog člana Saveta bezbednosti OUN mogla bi da bude principijelnija od izražavanja očigledno besmislene nade da će „predstojeći sudski proces protiv Ratka Mladića imati pravedan i nepristrasan karakter“.

Aleksandar Mezjajev,