Zbog dečijih poruga u katolike

Bogdan Jarčević je mladi starešina domaćinstva u Gornjem Ravnom. Odvojio se od strica Rajka i braće Mirka i Svetka. S njim je i najmlađa, dvanaestogoišnja, sestra Savka, majka Ljubica, sedmogodišnji sin Vukan i petogodišnje kćerke bliznakinja Stana i Stoja. Supruga Cvita, mada je najveći deo posla u kući i oko stoke pao na nju, složila se s Bogdanovom namerom da osnuju svoje domaćinstvo.
 
Stric Rajko je bio čuveni domaćin, nije imao sinove. Kćeri je poudao, pa je domaćinstvo uzdigao sa sinovcima: Mirkom, Svetkom i Bogdanom - sinovima brata Ostoje, koji je pre jedanaest godina poginuo u nekom turskom pohodu na obalama Crnog mora. Paše Skopljaci su najradije mobilisali u tursku vojsku Srbe s Kupreške visoravni, posebno iz Gornjeg Ravnog, a Ostoji su davali i neki starešinski položaj i stalno ga molili da pređe u tursku veru. Odbijao je. Spominjao je neko davno gospodstvo kuće Todora Malivuka – od koga vode poreklo svi Jarčevići u Gornjem Ravnom. Govorio je da se ne bi poturčio ni za živu glavu.
Neko je od Srba Glamočana došapnuo Ravnjanima da su Ostoju ubili Turci, iz potaje. Tamo na crnomorskom ratištu. Njegova tvrdoglava privrženost pravoslavlju i odbijanje predloga da se poturči, Turcima je uveliko zasmetala. Tvrdnja njegovog ratnog druga Glamočaka, sve je više prihvatana za istinu.
 
Bogdan je bio radan čovek – radenik, kako su se takvi domaćini zvali na Kupreškoj visoravni. I trgovina mu je polazila za rukom. Kad bi dognao jagnjiće i jariće na pijacu u Livnu, postizao je najbolju cenu. Trgovci iz Dalmacije su već navikli na njega i njegove ugojene jariće i jagnjiće. Ponekad ih je Dalmatincima davao za vino i rakiju. Piće je trebalo za krsne slave, svadbe, krštenja, venčanja, pogrebe, posete rodbine... Voća na Kupresu nema, pa nije bilo ni rakije ni vina. Duga, bolje reći preduga, zima je upućivala ljude samo na uzgoj stoke, kupusa i krompira. Krompir su tih godina doneli neki Dalmatinci – oni koji su brodovima plovili do dalekih zemalja pod engleskom i španskom krunom. Na trpeze je stizalo nešto od samoniklog šumskog voća. Najviše lešnici, jagode i kupine. Poneki znalac, koji je zavirivao u stare knjige, preporučivao je pečurke, a za ishranu se, naročito u ratna vremena i prilikom iznenadnih oskudica, koristila i divlja trimuža – slična luku.
 
Govorilo se da je Bogdan sve poprimio od strica Rajka, poznatog u okolini po kvalitetnoj stoci. To malo zemlje što je zapalo Bogdana, nije izazvalo nikakvu oskudicu u ishrani i odevanju njegove čeljadi. Na malo zemlje, nije mogao sejati raž, ječam i pšenicu. Tamo je uzgajao samo kupus i krompir. Dovoljno za porodicu, a žitarice je, umereno – prema potrebi, kupovao novcem dobijenim prodajom stoke. Katkad je na pijace izgonio po koje june i po koju kravu. U stoci nije oskudevao. Znao je nakositi trave na mestima gde niko nije širio svoje posede – tamo gde su bili zajednički pašnjaci i jedini je skupljao opalo lišće i slagao ga u kamare sa senom. Tako je namirivao količinu stočne hrane za dugu kuprešku zimu.
 
Bila je to, govorili su stari ljudi, negde 1790. godina, kad je Bogdan počeo da traga za kupovinom obradive zemlje. Umakao je u broju stoke mnogim rođacima i susedima. Videlo se da će ga i turska vlast uvažavati i da će, verovatno, zauzeti ono mesto u društvu koje je pripadalo ocu Ostoji. Postaće ili knez, ili njegov pisar, jer je znao knjigu i srpsku i tursku. Pomalo, ne mnogo. Pročitao bi ono što bi mu pop pružio da pročita, a znao je najosnovije pisati i na srpskom i na turskom jeziku. I turskim pismenima - sve u nekakvim linijama i kukama. Znao je zapisati ime i prezime, iznos novca i označiti mesec i godinu, a to je bilo dovoljno za prikupljanje poreza, ili naplatu takse po kakvoj kadijinoj odluci ili presudi.

Učio se pismenosti kod popa Dimitrija i u kući Turčina Sulejmana Kmetaša, u Donjem Ravnom – još kao dete. Bio je čuven i po čitanju pesmarice. E, čitanje pesama, kad je porastao, nije mu trebalo. Sve ih je znao naizust. I one o Kraljeviću Marku, i one o Milošu Obiliću i Caru Lazaru i Carici Milici. Znao je pesme i o Iliji Jankoviću i drugim dalmatinskim junacima, ali se Turci opako ljute na te dalmatinske pesme. Među njima se još prepričavalo kako su ih Srbi, pod komandom Ilije Jankovića, proterali iz Dalmacije, tamo neke 1682. i 1683. godine, pa posle u Dalmaciju ruknula sva sila mletačka i vlast duždevu uspostavila. Ti Srbi Ilijini odbiše Turke od Jadranskog (Sinjeg) mora. Turci su prepričavali kako su im stari tamo leti leškarili, a ponajviše na plažama ispod Makarske, i rišćanske žene, na vrelom pesku i kamenu, milovali. Te pesme dalmatinskih junaka je Bogdan zapevavao naglas samo ako je bio siguran da Turci neće banuti u kuću ili se ušunjati pod prozor. Nije ih smeo pevati ni kad bi kogod od turskih uhoda prisutan bio. A znalo se ko je, i kakav je, turski uhoda među Srbima. Uvek ih je bilo. Tada bi birao neke druge junačke pesme. Turci se nisu mnogo ljutili ni na one o Kraljeviću Mrku, ni na one o Caru Lazaru, ali ne bi rado čuli da rajetin opeva Miloša Obilića, posebno ne ono kad je ubio turskog cara Murata.
 
Bogdan Jarčević bi doživeo mirnu i lepu starost da se te 1790. godine ne okrenu sve naopako u njegovoj kući. Desetogodišnji sin Vukan poče dolaziti s pašnjaka, bez stoke. Ranije nego što je stoku trebalo goniti kući. Bio bi sav u suzama i za živu glavu nije hteo da se vrati stoci. Druga čobančad ga odabrala za porugu – to se počesto dešava među seoskom decom. Izaberu neku fizičku manu kod vršnjaka, ili nešto od nezgoda u porodici žrtve, nadimak pretka i mnogo drugoga. Kod Vukana su odabrali prezime – Jarčević  Pa počeli sprdnju. Kako bi se Vukan našao u društvu, neko bi viknuo: ''Jarac!'' Drugi bi zakmekećao, treći bi podizao prste na glavu i predstavljao jareće rogove. Stvarao se hor drekača. Opkolili bi ga, pa bi složno uzvikivali: ''Meeeeeeeeeeeee... Jarac! Kmekeći, jarče! Kako mi možemo koji nismo jarci, a ti jarac, pa ne kmekećeš!'' Tako – iz dana u dan. Vukan se ljutio i plakao, a to je podsticalo decu na još žešću porugu.
 
Bogdan je pokušao da te postupke čobana ukloni. Obilazio je njihove roditelje. Molio da zaprete deci da Vukana poštede, ali je to malo pomoglo. Bilo bi kraćeg uzdržavanja, male tišine, a onda bi neko promekećao. Deca su zaboravljala naredbe roditelja. Slast nadmoći nad drugom osobom ih je podsticala. Vukan poruge nije mogao da izdrži. Bežao je kući, plačući. Bogdan je pokušao da uputi sina da čuva koze i ovce na drugim livadama. Tamo, prema Vukovsku, ili Riliću. No, ni to nije pomoglo. Prethodna grupa dece se raspitivala kud je ''Jarac'' iščezao. Kad su saznali gde čuva, jedan od njih bi otrčao do dece iz Vukovska, posle i do one iz Rilića i predlagao im da kekmeću pred Vukanom, a on će onda pobeći kući. I bilo je tako. Bogdan je otišao i u Zvirnjaču, gde mu je živeo ujak Jovan Lozančić. Ni pašnjaci Zvirnjana nisu pomogli Vukanu Jarčeviću. Tamo je otišao malo stariji čobanin iz Donjeg Ravnog, Svetko Lugonja, pa je lako pridobio Zvirnjane da prirede paklenu graju za Vukana.
 
Bogdan više nije znao šta da radi. Posavetovao se s popom Georgijem, ali je to bila slaba vajda. Ovaj je obišao najbliže Bogdanove susede, savetovao da utiču na ponašanje dece, ali sve je bilo kao i prilikom kad ih je molio Bogdan. Bogdan odluči da promeni prezime. Jednog jutra, otputova u Kupres, kod kadije. Ispriča mu sve. Zamoli da mu promeni prezime u neko koje neće imati nikakvo životinjsko obeležje. Kadija Mustafa je već sve znao o  ponašanju čobana u Ravnom. Znao je mnogo toga i o Bogdanu i njegovom pokojnom ocu Ostoji. Ljudima koji su se držali pravoslavne vere i srpstva. Saslušao je Bogdana i rekao mu da će mu pomoći, ali samo pod jednim uslovom. Da mu, umesto zakonske takse, za promenu prezimena pokloni kravu ''Mrkulju'' – davala je najviše mleka u Ravnom i telila rasnu telad. Bogdan pristade, sa zadovoljstvom. Jedna krava za njega nije bila nikakv trošak. Kadija mu reče da će mu predati dokument s novim prezimenom sutra u 11,00 časova. Samo da dođe u Kupres s ''Mrkuljom''.
Bogdan odahnu. Krenu u Ravno. Verovao je da će tegobe i patnje sina Vukana iščeznuti. Ako ga deca budu i kraće vreme uznemiravala, to će proći. Zvaće se Vukan ''Marković'', ''Popović'', ili ''Vasić''...
 
Sutradan u kadijinoj kancelariji se sretoše pogledima Mustafa i Bogdan. ''Mrkulja'' je bila ispred zgrade. Bogdan upita:
''Svetli kadija, da li je gotova krsna knjiga?''
''Jeste, Jarče, gotova je. Od danas se nećeš zvati - Jarčević. Blago tebi i tvom sinu Vukanu. Oslobodio sam vas velike muke. ''Mrkulja'' je zaslužna za ovu dobrotu – koju ti učinih. Da je nisi imao, Jarče, ne bih ti nikad prezime minjao. Ovako, prominio sam ga. Evo ti ćage. Ti znaš da čitaš. Ali... da ti ja to uradim. Da znaš, od danas ćeš se zvati – Rogalo. Rogalo, je li ti jasno, rajetine?!''
 
Bogdan pretrnu. Pogleda u tekst na turskom. Piše ''Rogalo“! Okrenu mu se zemlja. Stavi papir u torbu na ramenu i iziđe, bez pozdrava. Uzjaha konja i krenu u Ravno.
Uđe u kuću i pozva ženu:
''Cvita, sve 'aljine pakuj u zavežljaje. Idemo!
''Kuda, Bogdane, kuku meni?''
''Preko sedam gora i sedam voda. Ne znam, ali idemo. I ne pitaj više ništa!''
Ona pokorno spusti glavu i poče skupljati haljine, posteljinu, opanke i uštavljene kože.
Majci Ljubici i sestri Savki naredi da skupe: krave, konje, ovce i koze. Ode do Cvije Periza i ponudi mu, za bagatelu, četvoro svinja. Ovaj pristade – kupi ih. Nešto malo novca, Periz dade i za živinu.
Bogdan ode do brata Svetka. Reče mu da ga ništa ne pita i obavesti ga da mu ustupa kuću i okućnicu – bez groša. Zamoli da mu dadne novac, koliko hoće, za one tri njivice. Svetko zaprepašćen. Pitao bi, ali Bogdan mu dade znak da ne govori. Bogdan moli, samo moli, koji groš za njive. Svetko otvori sanduk, izvadi novac i pruži mu ga.
 
***
Selom se proču - Bogdan Jarčević pobegao iz sela. Natovario na volovska kola i na konje sve što je mogao i otišao prema Kupresu.
Noć ga uhvatila već kod Šupljeg kamena, nadomak Donjeg Vukovska.
Bogdanova čeljad ćute i ništa ne pitaju. Idu, a ne znaju kuda. Ljubica i Cvita krišom plaču i brišu suze boščama. Jedino Vukan radostan. Vidi da više neće među čobane, koji ga tako nemilosrdno vređaju. Osmogodišnje kćerčice i majku, Bogdan stavlja na volovska kola – malo se voze, malo pešače.
Bila je ponoć kad su prelazili preko Kupreških vrata, dozlaboga visokih a strmih. Prevališe volovi i konji i taj deo puta. Tužna kolona gmiže niz strminu - prema srpskom selu Čipuljiću i turskom Bugojnu. Negde pred zoru, Bogdan se zaustavi. Skrenuše pored puta, namestiše ležaje i zaspaše. Bio je kraj avgusta. Noć topla.
 
Oko podne, uđoše u Čipuljić. Bogdan svrati do Todora Bilkića. Poznavali su se s pijaca u Bugojnu, Kupresu i Livnu. Zamoli ga da mu kupi dve krave. Samo ga obavesti da je u nevolji i da ide dalje. Ne reče mu kuda. Bilkić pristade. Kupi ponuđene krave - za nižu cenu. Kako je Bogdan predložio.
Bogdan povede čeljad prema Bugojnu. Kad uđoše u varoš, bugojanski Turci se zagledaše u mali karavan. Jedan subaša zaustavi Bogdana i upita ga ko je i odakle je i kuda ide. Bogdan izvadi svež papir od kupreškog kadije i reče da ga je kadija uputio u selo Barbariće – kod tamošnjeg bega. Subaša vide da je dokument nov. Pošto je ovakvih seljakanja raje bilo svakodnevno, naročito su učestali dolasci u Bosnu raje iz Dalmacije, vrati Bogdanu dokument i reče mu da požuri iz varoši. Bogdan nastavi. Zaustavi se iza Bugojna. Svrati u šumarak. U sredini je bila livadica sa sočnom travom. Reče svojima da ga sačekaju. Nađe izvor vode. Umi se i opra ruke. Uzjaha konja. Reče Cviti da će se vratiti predveče. Ona ga ne upita ni kuda će, ni šta je naumio. Pojaha nazad, prema Bugojnu.
 
Usput je sretao Turke. Skakao je s konja, naklanjao im se i čekao da prođu. Srete i troja kola s Turkinjama. Konjima je upravljao jedan mladi Turčin i dva Srbina – sluge. U jednim su bile mlade begovice i aginice. Veselo su razgovarale i smejale se. Vidi se da su iz porodica nedavno poturčenih. Nisu izgovarale nijednu tursku reč. Kad je Bogdan sjahao i naklonio im se, jedna je dobacila:
''Vidite li ovog rajetina? Kako bi on valj'o jednoj od nas, ha, ha, haaaaaaaaaaaaa...''
Smeh prihvatiše i ostale, uz dobacivanje da se šale, da se ne plaši, da mu ništa učiniti ne nameravaju... i da se on neće naslađivati uz Turkinje, jer nije hajduk, pa to ne sme da učini... Prođoše, uz kikot.
 
Daleke 1729. godine biskup fra Marko Dobretić započeo je svoj treći kanonski pohod po Bosanskom vikarijatu. U župi Uskoplje po odobrenju Turaka iste godine podigao koje je i malu katoličku bogomolju da se novokatolici imaju gde okupiti i moliti
Bogdan se uputi na zapušten kraj Bugojna, gde je podignuta mala, neugledna, četvrtasta katolička bogomolja. Ovakvih crkvica je građeno po Bosni. Za njih se prvi založio, počekom 18. stoleća, livanjski paša Atlagić. Posle strašnog turskog poraza od srpskih pravoslavnih ustanika iz Dalmacije - kod Sinja 1715. godine, paša Atlagić je poradio kod paše u Travniku da se u Bosni, kako je on govorio, ''srpska đaurska masa rascipi na dvije vire – pravoslavnu i katoličku''. Ovu zamisao je nosio još od 1682. godine, kad su Srbi digli ustanak u Ravnim kotarima protiv cara u Stambolu.
Paša je imao velike posede u Dalmaciji, od Makarske do Benkovca. Video je da je snaga srpskog ustanka u tome što je ogromna većina ustanika bila okupljena oko svojih pravoslavnih sveštenika. Uzalud je tadašnja katolička Mletačka Republika preklinjala ustaničke vođe da se ostave ratovanja protiv turske sile. Nisu je poslušali. Ustanici su istrajavali na oslobađanju od Turaka, mada je mletački dužd, na svoju stranu, a protiv srpskog ustanka, pridobio i serdara Stojana Jankovića i Stojanovog brata Zavišu. Srbi su pobeđivali brojnije turske odrede i gonili ih kroz Bosnu, čak do reke Save.
 
Tako su Srbi (1683) već očistili Dalmaciju od Turaka, a paša Atlagić se sklonio u čvrsti grad Knin. Zaklonjen, privremeno, kninskim visokim zidinama, paša Atlagić je prebirao šta bi bilo da je ova ogromna srpska ustanička masa (značajnim delom) ispovedala katoličku veru. Tad bi taj deo ustanika (zaključivao je paša Atlagić) poslušao dužda u Veneciji i papu u Rimu i napustio bi ratovanje, a preostali pravoslavni ustanici bi bili lak plen za tursku vojsku.
Posle 1715. godine, kad je, carskim fermanom, postavljen da drži granicu prema Mletačkim dalmatinskim posedima u Livnu (velike sile su oslobođenu Dalmaciju, mada su je oslobodili Srbi i uspostavili svoju upravu u Zadru, ustupile Mletačkoj Republici 1684), paša Atlagić je svoju zamisao o katoličenju Srba, uz ono tekuće, uobičajeno, turčenje, sprovodio u Hercegovini i Bosni. Po tom planu, izgrađena je i katolička crkvica u Bugojnu. No, katoličenje nije išlo lako. Franjevački sveštenici su prežali one srpske porodice koje bi posrnule – ili zbog pijanstva domaćina, ili zbog teških pogibija muških, ili zbog neke vanbračne gravidnosti devojaka, pa bi takve porodice nagovarali da se pokatoliče, a za uzvrat bi im fratar pomagao brašnom, građevinskim materijalom, ili novcem, dok bi za gravidnu devojku lako nalazio momka iz malobrojne katoličke grupe u okolini. Kad je Bogdan Jarčević (sad već Rogalo) pokucao na stan fratra Duje i kad ga je Duje ugledao onako nesrećnog, znao je da mu u crkvu dolazi jedan od najvrednijih domaćina s Kupreške visoravni. Znali su se. Čak su i raspravljali o verama i fratar Duje je bio zaprepašćen bistrinom ovog ravanjskog seljaka i njegovom privrženošću Pravoslavnoj crkvi.
''Ne pitaj me ništa, velečasni! Lakše će mi biti pod malo drukčijim krstom, nego, na kolinima, u turskoj džamiji'' – izvadi iz torbe svoj papir s novim prezimenom i pruži ga fratru Duji.
 
***
Fratar Duje je imao dobre odnose s turskim vlastima u Bugojnu, pa je znao da će mu odobriti prekrštavanje Bogdanove porodice i da će mu pomoći da je smesti na imanje nekog od okolnih aga. Primio je porodicu Rogalo u svoje prostorije pored crkve i sutradan je sve članove preveo u katoličku veru. Ljubica i Cvita su plakale. Suza je suzu stizala, ali ništa nisu govorile. Bogdanu se cepalo srce, ali je trpio. Vukan je jedini likovao – nije razumeo šta je jedna, a šta druga crkva, ali je bio srećan što je tako daleko od svojih ravanjskih vršnjaka. Savka je volela svog brata i verovala je da postupa najbolje. Stoja i Stana su, malo u čudu, sve ovo posmatrale i trudile se da, tokom prekrštavanja, postupe onako kako im savetuje fratar Duje.
''Bogdane, cinim te k'o čovika i znam da bi ti bilo teško da čeljadma i tebi minjam imena. Neću to činiti, Sveti Otac Papa Vas prima u svoju viru pod starim imenima, amen''.
 
***
Trećeg dana po dolasku fratru Duji, Bogdan Rogalo beše pozvan od age Muzafera iz sela Barbarića – baš u selo koje je, nasumice, Bogdan izgovorio pred subašom u Bugojnu. Aga mu ustupi jednu pojatu, gde Bogdan smesti čeljad. Muzafer mu reče da će sutra doći njegovi podanici, pa će mu podignuti nešto kuće u blizini. Bogdan srete još dva domaćina katolika. Rekoše mu da su došli iz Dalmacije, od Dicma – gde je prošle godine žega sasušila i žito i travu. Eto, rekoše mu, spasio ih je fratar Duje. Doveo ih ovamo na imanje age Muzafera, kod kojeg, hvala Bogu, ima i ića i pića.
***
Bogdan Rogalo je prilegao na posao. Brzo je zakopitio i ovde, kako se to kaže kad neko umnožava grla svojih stada. No, nije više išao na pijace u Kupres, Livno i Duvno, gde ga svi poznaju. Prodavao je stoku u Bugojnu, Donjem Fakufu, a stizao je i do slavnog Travnika. Cvita mu je ubrzo rodila još dva sina – blizanca. Na nagovor fratra Duje, dobili su, kako je objasnio, katolička imena: Šimun i Zvonko. Kad je izbio Karađorđijev ustanak u Srbiji, Bogdan Rogalo je mobilisan u vojsku Sulejman-paše Skopljaka i poginuo je na Mišaru 1806. godine. Na tom bojištu, malo ko je od turskih vojnika izvukao živu glavu. Izginuli su i mnogi mobilisani pravoslavni Srbi i skoro svi od ono malo mobilisanih Srba katolika. Srbi katolici su rado išli na bojište protiv ustanika u Srbiji, jer su ih na to nagovarali fratri i podsticali francuski oficiri i vojnici, koji su se, u grupama ili pojedinačno, vrzmali po Bosni. Napoleon je bio najodaniji truski saveznik – pred svoj planirani napad na Rusiju. Napoleon je samo nastavljao francusko-tursko prijateljstvo, uspostavljeno još u 15. i 16. stoleću. U ta davna vremena su Francuzi i Englezi bili saveznici Turske i omogućili su joj okupaciju Balkana i Mađarske.
 
Posle očeve smrti, Vukadin Rogalo je nasledio oca i bio dobar radenik i uspešan trgovac. Oženio se i imao je brojne potomke. Vremenom su porasli, uz njegovu svesrdnu pomoć, braća Šimun i Zvonko i osnovali su svoja posebna domaćinstva. I oni su imali više muške i ženske dece. U porodici Rogalo se samo, stidljivo, uz neka opuštena pripovedanja, spominjalo da su poreklom iz Gornjeg Ravnog, od porodice Jarčević, koja je, starinom, imala prezime Malivuk.
***
Da je paša Atlagić imao stoprocentno tačno predviđanje o šteti za srpsku naciju ako se ''rascipi na pravoslavni i katolički dio'', pokazao je Drugi svetski rat. Njegovim početkom – 1941. godine, Srbi katolici su sebe prozvali Hrvatima i, po planu nacističke Nemačke, oduševljeno prišli biološkom istrebljenju Srba pravoslavnih. Članovi porodica s prezimenom Rogalo su oduševljeno (povedeni autoritetom svetske sile Nemačke i pape u Vatikanu) prišli istrebljenju svojih saplemenika pravoslavne vere.
 
Isti zanos je poneo Rogale i 1991. godine, kad je Evropska zajednica, na čelu sa Saveznom Republikom Nemačkom i uz energično zalaganje pape Jovana Pavla Drugog, razbijala Jugoslaviju, pa su stupili u vojsku Republike Hrvatske i Muslimansko-hrvatske Federacije u Bosni i Hercegovini, sprovodeći dva cilja:
1.       Zločin genocida nad pravoslavnim Srbima i njihov progon iz Krajine, pa priključenje ove srpske zemlje Hrvatskoj i
2.       progon pravoslavnih Srba iz Bosne i Hercegovine i stvaranje srpske države samo u Srbiji - na što manjoj teritoriji.
Već 1994. godine su svi Jarčevići iz Gornjeg Ravnog, i oni koji su se zatekli u Bugojnu i Kupresu, prognani u Srbiju i treće zemlje.
***
Mnogo godina posle Drugog svetskog rata, a koju godinu posle razbijanja Jugoslavije – 1990 – 1995, jedan od Jarčevića iz Gornjeg Ravnog – Marinko Jarčević, nastanjen u Subotici, rođen 1978, boravio je u Frankfurtu, u Nemačkoj. Družio se s više mladih ljudi iz bivše Jugoslavije i sreo je jednog od Rogala, rodom iz Bugojna. Pošto je Marinko znao predanje o pokatoličavanju Bogdana Jarčevića u 18. stoleću, rekao je svom vršnjaku da su rođaci. Upitao ga je da li je od svojih starijih čuo da su Rogale potekle od jednog Jarčevića iz Gornjeg Ravnog, ali je mladi Rogalo prećutao ovo pitanje i posle je izbegavao susrete s Jarčevićem.