Svetski haos i srpska nirvana

Da li će se srušiti Američka finansijska piramida i doći do velikih finansijskih potresa jer je poslednjih meseci postalo jasno da ogroman broj dužnika više ne može izmirivati obaveze po uzetim kreditima.
Srbija je zemlja blagosloveno izolovana od finansijske krize i nereda koji trenutno vladaju na svetskim berzama. Ekonomski događaji van Srbije jedva da nalaze mesto u domaćoj štampi. Šteta. Poslednja berzanska kriza je odlična finansijska obrazovna lekcija.
Ovoga puta, sve je počelo u SAD. Na američkom finansijskom tržištu odavno se mogu dobiti krediti za kupovinu nekretnina po poznatom principu – uđeš, izađeš i gotovo.
 
Za dobijanje kredita nije odlučujuće da prihodi dužnika garantuju njegov povraćaj. Otplata glavnice kredita nije važna, sve dok je dužnik u stanju da plaća kamatu. Model se manje bazira na finansijskoj matematici i razumu, a više na nadi. Dužnik se nada da će jednog dana zarađivati više i moći da otplaćuje i glavnicu. Još važnije, i kreditor i dužnik se nadaju da će rast cena nekretnina trajati večno. Model funkcioniše sve dok je tržišna vrednost nekretnine iznad vrednosti neotplaćenog kredita. Sve da se ni cent glavnice ne otplati, kuća se može prodati, kredit vratiti, pa i nešto zaraditi. Dobijaju i dužnik i kreditor, pogotovo kreditor. Na ovu vrstu kredita zaračunava se visoka kamata po klasičnom lihvarskom običaju da najviše plaća ko najmanje ima.
A onda je poslednjih meseci postalo jasno da ogroman broj dužnika više ne može izmirivati obaveze po uzetim kreditima. Neminovna posledica je i ozbiljan pad cena nekretnina, pa je prethodno opisani model sada urušen. Integrisanost i međuzavisnost finansijskih tržišta je takva, da američka kriza postaje globalna. Kroz kompleksan mehanizam finansijske alhemije i kreiranja novih finansijskih instrumenta, došlo je do velikog širenja rizika. Evropske ili azijske banke koje nemaju ništa sa kreditiranjem nekretnina u Americi, drže hartije od vrednosti koje baziraju na rizičnim hipotekarnim kreditima američkih dužnika. Banke su, kako to biva, zaslepljene visokim prinosom, potcenile rizik ovakvih ulaganja.
 
Kako su u strahu velike oči, ceo finansijski sektor je malo bolje pogledao u sopstvenu dušu i podsetio se svih sumanutih rizika koje je u dnevnoj potrazi za zaradom nakupio u svojim bilansima. U opštoj gužvi, svako je pokušao da se oslobodi finansijskog đubreta prodajući ga drugom. Kako svi žele da prodaju, a niko ne kupuje, na tržištu je odjednom manjak novca. Panika prelazi u histeriju i centralne banke su prinuđene da spašavaju sistem ubacujući kreditni novac. Kriza preti da uvede ekonomiju SAD u recesiju, pa se američka centralna banka neočekivano brzo odlučila da snizi kamate. Situacija se donekle smirila, histerija je prestala, ali su strah i neizvesnost još uvek tu.
Poslednja kriza je samo ponavljanje i utvrđivanje poznatog gradiva. Gramzivost koja se graniči sa ludošću već odavno je sistemska. Kada kriza izbije, centralne banke razvijenih zemalja zaboravljaju lekcije koje rado udeljuju drugima, pa priskaču u pomoć svojim neodgovornim hazarderima. Kamate po kojima se pozajmice daju nisu kazneno-pedagoške. Ceo sistem počiva na takozvanom moralnom hazardu i implicitno ga ohrabruje. I kada hazard pređe svaku meru i ugrozi sistem, hazarder i tada može mirno spavati – centralne banke će priteći u pomoć. Riskantno je samo hazardiranje na malo.
 
Srbija je u nekim aspektima prava mala Amerika, pa i prednjači. Pesimista bi mogao zaključiti da po gramzivosti i hazardu domaće banke prevazilaze svoje inostrane uzore, a da se prema tom fenomenu srpske ekonomske vlasti odnose još tolerantnije nego inostrane.
S druge strane, optimista bi se mogao žestoko i argumentovano usprotiviti iznetoj tezi. Sistem je savršeno stabilan, samo je potrebno da se ispuni par uslova.
 
Ako plate nastave da realno rastu oko 24 procenta godišnje, kao sada, građani će možda moći da otplaćuju kredite sa kamatnom stopom od 30 procenata godišnje i nastave sa ekspanzijom potrošnje. Ako se ekspanzija potrošnje nastavi i sa njom rast uvoza, deficit tekućeg bilansa bi mogao da nastavi da raste po stopi od 100 procenata godišnje. Budžet će se, zbog rasta potrošnje, uredno puniti prihodom od poreza na dodatu vrednost. Ako je budžet pun, plate u javnom sektoru bi mogle još brže rasti.
 
Ako Srbija očekuje da će potrošnja energije opadati u budućnosti, onda se može nastaviti s realnim smanjivanjem cene struje. EPS neće imati potrebu za novim investicijama, a građanima će ostati više novca koji se može bolje upotrebiti za kupovinu uvozne robe, otplatu kredita i novo zaduživanje.
Ako kamate i bankarske provizije ostanu na nivou koji je dva, tri ili pet puta viši od onih u drugim zemljama, tada bi špekulativni kapital nastavio da dolazi u Srbiju i obezbeđuje finansiranje deficita tekućeg bilansa. Priliv deviza bi osigurao da dinar ostane jak, a možda i ojača, bez obzira na inflatorne trivijalnosti. Valutna indeksacija kredita tada neće predstavljati nikakvu opasnost, jer dinar nikada neće devalvirati.
 
Potrebno je samo da se ovi trendovi nastave još koju godinu, bolje deceniju, pa da Srbija nikada ne uđe u krizu. Iz ugla srpskog optimiste, to i nije neki problem. Ni američki optimista nije video nikakav problem – do juče.