Srbija: sumrak vlasti, senka besčašća...

Hapšenje generala Mladića – jedna je od najsramnijih stranica srpske istorije. Političari u istoriji opstaju po onome, što su učinili za svoj narod. Ali generacije ih često ne pamte po tome. Tako je Miloš Obrenović ostao upamćen zato što je ubio vođu Prvog srbskog ustanka Karađorđa – faktički svog suparnika, umesto da ga pamte po onome, šta je učinio za autonomiju Srbije. Slobodana Miloševića će zapamtiti po njegovoj hrabroj borbi u Tribunalu za čast i dostojanstvo Srbije i Srba, mada se ceo zapadni svet trudio da ga ocrni kao diktatora i ubicu. Takvih primera ima baš mnogo. Boris Tadić, sadašnji predsednik Srbije, u istoriji će ostati kao političar slabog karaktera koji je Hagu predao Radovana Karadžića i generala Mladića.

Zato sada ceo svet slavi pobedu nad "zločincem planetarne veličine": Sarajevo ga naziva „hitlerski fašista“, Zagreb – „ubica stotina Hrvata“, Turska zahteva hitno kažnjavanje, a australijska televizija priča da je on terao roditelje da jedu svoju decu.

U Srbiji  političari likuju, misleći da su preskočili poslednju prepreku na putu ka Evropi, ali nezavisni srbski mediji govore o sumraku vlasti, izdaji, nepoštenju političke elite. U mnogim gradovima patariote izlaze na ulice. Pijace su postale mesto diskusija i ocenjivanja najvažnijeg događaja – nigde se ne može čuti reč odobravanja za postupak vlasti. Beograd je još uvek preplavljen policijom, a to znači da  vlast shvata šta je učinila.

Svet likuje ne udubljujući se u suštinu onoga što je učinjeno. U ljudske glave su uterani šabloni o krivici Srba za sve što se dešavalo na Balkanu tako da skoro svi pišu  po šemi, često i ne znajući o čemu ili o kome pišu. Mi koji proučavamo događaje na Balkanu, koji dobro znamo dokumente, činjenice, političke lidere, vojne komandante, hronologiju događaja – mi odlično znamo šta se u stvari dešavalo u vreme rapada Jugoslavije, a mnogo smo pisali i o Generalu, i o njegovom okruženju. Dobro nam je poznata i politička pozadina osnivanja Tribunala, kao i antisrbska kampanja mnogih evropskih i svetskih institucija.

Borba koja se vodi oko Generala, to je borba dobra i zla, patariotizma i izdaje, vernosti osećanju dužnosti i neprincipijelnosti, oficirskoj časti i besčašću. General je odavno postao legenda. „Dejli telegraf“ ga je uključio u spisak tridesetorice najpoznatijih savremenih vojskovođa, podvlačeći istovremeno da ga oficiri, koji su sa njim pregovarali, smatraju za genija taktike, mada i suludosti. U toku rata sa njim su tražili da razgovaraju i političari, i novinari, ali najviše vojna lica – mirotvorci iz „plavih šlemova“.  Protivnici su ga se plašili, a Srbi bogotvorili. Obožavali su ga zbog poštenja, visokog profesionalizma, hrabrosti, zbog ljubavi i posvećenosti Otadžbini i humanizmu. Njegove devize su, kako je sam govorio, bile – dostojanstvo, čast, vera i sloboda. Gde god je mogao General je spasavao ljude, pri čemu je pomagao i Srbima, i Hrvatima, i Muslimanima.

Ja sam se nekoliko puta srela sa njim. On poseduje fenomenalno pamćenje, poznaje rusku poeziju i prozu. Ratko Mladić je i predivan pripovedač.  On je znao živopisno da prikaže scene ručka se engleskim lordom, susrete sa američkim vojnim atašeom  na stepeništu ruskog Ministarstva za inostrane poslove u Moskvi, razgovore s francuskim generalima. U ophođenju sa ljudima General je jednostavan, pametan, obrazovan, zna koliko vredi, predstavlja visokog vojnog profesionalca, ali ima životnu poziciju koja ga zbližava sa običnim seljakom. Njegova životna filozofija je jednostavna: srbski narod je u svojoj istoriji mnogo patio, preživeo je nekoliko genocida, ali je uvek praštao i ostajao i dobar,  i prema komšijama dobronameran. Do samog kraja narod nije verovao da tragedija može da se ponovi. I u ovom ratu srbski narod je ponovo nastradao, ponovo je nad njim vršen genocid. „Učiniću sve, da se ovo nikada ne ponovi. Srbski narod u BiH će živeti u samostalnoj državi.“ Tako sam ja, razgovarajući sa oficirima i vojnicima shvatila da njega ne „vole“ – oni od njega prave božanstvo. Njegova sposobnost ratovanja je Srbima u BiH ulivala nadu da će oni imati svoju državu. Tako se i desilo. Danas Republika Srbska u Bosni i Hercegovini postoji samo zahvaljujući politici Radovana Karadžića i veštini ratovanja generala Mladića. Ljubav vojnika prema njemu i vera naroda u njega su činili da je on bio siguran u pravilnost onoga, što je radio.

Jako mi je žao što je danas, kako bi ugodili onima koji su rušili i uništavali Jugoslaviju, vlada Srbije organizovala hajku na onoga koga bi morala da slavi kao heroja, da ga veliča kao pobednika i da ga smatra za pravog zaštitnika Otadžbine.

Cilj izvedene, toliko ružne akcije, je shvatljiv: o tom cilju u Srbiji govore svi krugovi: mi ćemo vama Generala, a vi ćete nama mesto u Evropskom savezu, i to brzo, odmah! Kako da ne! I evropljani i Amerikanci imaju u rezervi još mnogo uslova koji će jako brzo biti dostavljeni Beogradu. Jedan od njih je  priznanje nezavisnosti Kosova. Pre nekoliko dana je ambasador SAD na Kosovu Kristofer Del izjavio da priznanje realnosti nezavisnog Kosova  predstavlja preduslov za razmatranje pitanja o prijemu Srbije u EU. (1) A posle toga – još ceo spisak uslova koji čekaju da dođu na red: nezavisnost Vojvodine, autonomija južnih oblasti Srbije, stupanje u NATO.
 

[1] Ima li još naivnih koji veruju u EUtopiju? // Dveri. 25 maj 2011. Režim dostupa: https://www.dverisrpske.com/sr-CS/

Jelena Guskova,