Mladićevo hapšenje: da li je Tadić Juda?

Karađorđe je, po naredbi tadašnjeg vladara Srbije, Miloša Obrenovića, ubijen u julu 1817. godine. Potom je njegova glava poslata sultanu u Carigrad, kako bi se lično uverio da je vođ Prvog srbskog ustanka mrtav.

Karađorđevo ubistvo je predstavljalo sraman čin, ali, bez obzira na lične motive kneza Miloša, u njemu je nesumnjivo bilo i državnih razloga. U geopolitičkim okolnostima u kojima se nalazila, onda kada je Đorđe Petrović nameravao ponovo da zapali Balkan, za Srbiju je to predstavljalo fatalnu opasnost.

Miloš se za nacionalne interese, i pre i posle ubistva Karađorđa, borio umnogome drugačije od njega. Ali je neosporno da se za njih zalagao. Uspeo je više pregovorima nego oružjem da izdejstvuje autonomiju Srbije. Zatim je, koristeći, kada se ukažu, povoljne međunarodne okolnosti, uz pomoć diplomatije i podmićivanja, proširivao jurisdikciju srpske uprave, a autonomiju postavio na formalne, i to državne osnove. Sličnim metodama, znatno je povećao i teritoriju kneževine.

Miloš se rukovodio zdravom domaćinskom logikom: nastojao je da sa što manje „troškova“, što više poveća „posed“. Znao je da je Srbija suviše slaba da bi odmah pokušala da ostvari velike nacionalne težnje. Zato je nastojao da zemlja privredno, demografski i institucionalno ojača. Radi toga je pravio ustupke, odnosno uzdržavao se od nekih poteza. Na prvi pogled,  time se njegova politika udaljavala od nacionalne misije Srbije. Međutim, Miloš je baš tako radio njoj u prilog!

Danas mi od aktuelnih vlastodržaca čujemo da su oni „patriote realisti“, odnosno da vode „obrenovićevsku politiku“. Međutim, očito je da nije tako. Milošev pragmatizam bio je u funkciji srbskih nacionalnih interesa! Znao je da su granice Srbije rezultat odnosa snaga, ali je isto tako dobro znao šta je srbsko i samo je čekao pogodnu priliku kako bi na realnim osnovama delovali u prilog nacionalnih oslobodilačkih težnji. Ujedno, nastojao je da Srbi postanu što svesniji svog identiteta i tradicije, kao i da Srbija ojača radi srbskog naroda, a ne da se njegov identitet žrtvuje radi bilo čega drugog!

S druge strane, „žuti“ režim kolaborira radi lično-partijskih interesa. O navodnom  nacionalnom pragmatizmu govori samo kako bi opravdao odricanje od vitalnih nacionalnih stremljenja. Kako bi pokušao da nas prevari da se prema evroatlantskim centrima moći ponaša slugeranski sa ciljem da za naciju izdejstvovao boljitak, a ne da bi platio danak onima koji su ga ustoličili na čelu države.

Jedan naš poznati pesnik, u vreme kada još nije oboleo od nacionalne amnezije, napisao je: „Srbija nije šaka pirinča, da je pozoba svaka vrana koju donese vetar!“ No, za sadašnje vlastodršce ona je baš to. Srbiju vodi samoživi, marionetski režim, kome ništa drugo osim ličnog interesa nije sveto. Ti ljudi su trgovci srbskom zemljom i interesima, kao da je u pitanju pirinač.

Oni naše nacionalno meso besramno bacaju pred gramzive kljunove evroatlantskih vrana. U tom svetlu moramo da gledamo i na hapšenje junačkog generala Ratka Mladića. Otuda, ne treba da nas čudi što su njegovu, za sada živu glavu, u Hag poslali oni spram kojih je Miloš Obrenović moralni gorostas. Uostalom, to su već učinili sa Radovanom Karadžićem.

Govoreći o nemoralu većine političara, znameniti francuski istoričar Albert Turije, jednom je rekao: „Kakav li je samo političar mogao da ispadne od Jude“. Baš takav „državnik“ ispao je od Borisa Tadića! Neka mu je na čast. Ne smemo po našem običaju da budemo kratkog pamćenja te da zaboravimo šta je sve taj čovek učinio našem narodu i njegovoj državi. Neka ga makar prati večni sram. A nadam se i da će Srbija jednog dana postati ozbiljna nacionalna država sa svim konsekvencama koje će iz toga proisteći za svakoga ko je gazio nacionalne interese.

Dragomir Anđelković,