Lice sa poternice

Popularna tema u javnosti po imenu „kriza Zapada“ može se u celosti posmatrati kao kriza žanra Vesterna u klasičnoj holivudskoj produkciji. Vestern je značajno doprineo formiranju reputacije Holivuda kao fabrike manihejskog hladnoratovskog (i)moralizma, a skoro da se potpuno bez sumnje može reći da je mitologija „Divljeg Zapada“, htele se upeglane i politički korektne zapadne diplomate sa time suočiti, ili ne, na suštinski način oblikovala posthladnoratovsku javnost.

O kojima čarima žanra je reč? Vestern nam po definiciji nudi crno-belu sliku stvarnosti. U njemu se „dobri momci“ razlikuju od „loših momaka“ na prvi pogled, publika uopšte ne mora da ima ikakvih moralnih dilema kada se priklanja jednoj od strana u filmu. A kada su karte podeljene, zna se i kome šta sleduje – negativcima metak u čelo, a protagonistima „odlazak u sumrak sa spasenom farmerovom ćerkom u sedlu“. Brutalnost i nemilosrdnost protagonista ranih vesterna prema svojim neprijateljima veoma brzo se proširila na druge filmske žanrove, odatle na političku ideologiju, a iz nje, krajem Hladnog rata, i u globalnu realnost. A najveća vrednost žanra je bila njegova neprevaziđena sposobnost opravdavanja „pravednog nasilja“, ne prezanja ni od čega da bi se ostvario vrhovni cilj – „dovođenje zakona na Zapad“.

Grubo i uprošteno gledano, ova mitska borba „zakona“ sa „divljinom“ (νόμος protiv φύσις), imala je nekoliko etapa u istoriji samog vesterna, kao i nekoliko zapaženih kriza. Prvi negativci bili su Indijanci, danas ugledni i poštovani vlasnici neprocenjivo vredne zemlje van zakonske jurisdikcije SAD, a u ono vreme horde beslovesnih divljaka čija je jedina motivacija bilo uništavanje svega što je civilizovano i napredno. Repriza pokolja starosedelaca Amerike na srebrnim ekranima izazvala je po završetku „zlatnog doba“ 50-ih buru negodovanja među novim generacijama holivudskih „tvoraca američke stvarnosti“ (jedan od najpoznatijih je bio Marlon Brando), što je dovelo do revidiranja žanra i prevođenja Indijanaca u „dobre momke“, uz niz „pokajničkih filmova“ o Indijancima i obaveznog indijanskog najboljeg druga protagoniste. Sa jedne strane, žeđ američke publike za krvlju lako je premeštena u druge žanrove (na raspolaganju su uvek bili manje kontroverzni „drugi“, kao što su Nacisti, Sovjeti ili Vanzemaljci), dok se vestern premestio u domen revolveraških obračuna između „belih“ i „crnih šešira“, usamljenog šerifa koji je „zakon s ove strane reke“, i zlikovca, bandita i odmetnika, koji odbija da se povinuje uspostavljanju novog zakonskog poretka, i koji nastoji da ga uništi, a „divlji“ Zapad vrati svom izvornom „prirodnom stanju“, u kome je čovek čoveku vuk.

Problem je, međutim, nastao u tome što je nimalo kontroverzno poistovećivanje „dobrih momaka“ u vesternima sa državom SAD i njenom imperijalnom politikom, kao i sve represivnijim merama i otuđenosti od sopstvenog naroda, počelo da osvaja široke simpatije prema bradatim i odrpanim odmetnicima, sa kojima su se milioni potlačenih, uniženih i prezrenih širom planete identifikovali daleko lakše, nego sa upeglanim, nalickanim i izveštačenim šerifima-moralizatorima. Simpatije prema odmetnicima odjednom su bacile novo svetlo na „neumoljivost“ američke pravde, a izvanredna tradicija italijanskih „špageti vesterna“, predstavljajući istovremeno umetnički vrhunac žanra, istovremeno je bila gorka kritika „revolveraške pravde“, „sudija za vešanje“, „konjice koja stiže u poslednji čas“, kao i inherentnog nasilja, nemoralnosti i sveprisutnih rasizma i isključivosti u američkom društvu i sistemu vrednosti. Negativci su sve češće postajali korumpirani političari, gramzive korporacije druga „društvena elita“, dok je „običan svet“ bio prepušten, ili krotkoj pokornosti „novom poretku stvari“, ili odmetništvu i „otvorenoj preriji“ kao „poslednjoj granici“ američke slobode.

Novi Divlji Zapad

Koliko je „Divlji Zapad“ kao žanr gubio svoju moralnu ubedljivost i polako tonuo u manirizam, predvidljivost i kulturološki podsmeh, toliko je politika i realnost „Civilizovanog Zapada“, tog nekadašnjeg svetionika pravde, slobode i prosperiteta, poprimala sve bezobzirnije, agresivnije i divljačkije mere. Poslednjom revitalizacijom žanra Vesterna svakako se može posmatrati stvarna politika zapada u Hladnoratovskom periodu, unutar koje su dobili prilike da uz pomoć novih medija revitalizuju ofucane žanrovske motive vesterna u stvarnosti, sa ništa manje krvoločnosti i manihejske bezobzirnosti prema „drugom“. „Stvarnost“ (realitas)je potonula u izmaglicu relativizacije; pojavio se njen surogat – „rijaliti“ (reality).

Izigravanje globalnog šerifa i beskrajno samozadovoljstvo globalnih boraca za demokratiju i bezmalo fašistička stigmatizacija svih „neprijatelja“ kao divljaka i varvara (tj. „Indijanaca“) ili „begunaca od pravde“ („odmetnika“) opšte je mesto kritike ideološkog diskursa zapadnih medija tokom devedesetih i dvehiljaditih. Pri tome je naročito skretana pažnja na čisto orvelovsku potrebu za „personalizacijom“ bezimenog i samopotvrđujućeg neprijatelja u liku različitih „neprijatelja čovečanstva“, poput Sadama Huseina, Osame bin Ladena i neizbežnog Slobodana Miloševića, u „drugom ešalonu“ svakako i Radovana Karadžića i Ratka Mladića, dok je poslednji u nizu velikih negativaca ovog tragičnog manihejskog teatra libijski vođa Muamer Gadafi. Baš kao Orvelov proverbijalni Emanuel Goldštajn, oni su su medijski stigmatizovani i izopačeni do potpunog gubitka svoje čovečnosti, sve dok najobičniji pogled na njih („crni šešir“) ne izaziva mržnju i gnušanje u svakom dobronamernom građaninu pristojnog vaspitanja i dobrog ukusa. Ritualizovanim i mantričkim blaćenjem ovih ljudi i njihovih „sledbenika“, „simpatizera“ i „jataka“ Zapadno Društvo se samopotvrđuje u svojoj pravičnosti i civilizovanosti, a njegovim lojalnim građanima (tj. srednjem sloju – Orvelovim „članovima spoljašnje Partije“) daje se prepoznatljiva meta za kanalisanje mržnje i nezadovoljstva.

Naravno, podrazumeva se da su mere borbe protiv ovakvih neprijatelja celog čovečanstva (kaže se „zločinaca protiv čovečnosti“) nemilosrdne i okrutne. Praktično sve oblike borbe protiv ovakvih neprijatelja, i sve razmere rešenosti Zapada da im „uđe u kraj“ mogli smo videti tokom prethodnih mesec dana. Ovih dana je uhapšen srbski general Ratko Mladić, čije je izručenje Međunarodnom krivičnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju, bez trunke premišljanja, postignuto držanjem cele ekonomije Srbije kao taoca. Uhapsili su ga pripadnici sopstvenog naroda i države čiji je građanin bio, i uz slavlje i paradu najavili njegovo izručenje zapadnim „sudijama za vešanje“. Pre toga, američke specijalne snage, prema sopstvenom priznanju, likvidirale su međunarodnog teroristu Osamu bin Ladena, zajedno sa nekoliko članova porodice, na teritoriji tuđe zemlje, bez primisli o „poštenom suđenju“ („besni psi se ubijaju“), da bi nakon njegove smrti usledio niz krajnje bizarnih i krvoločnih slavlja širom civilizovanih zapadnih zemalja. Najzad, svakako najstrašniji primer predstavljaju pokušaji da se ubije vođa libijske revolucije Muamer Gadafi, tako što se besomučno i iz dana u dan sve intenzivnije razaraju njemu lojalni gradovi u Libiji. Ubistvo Gadafijevog sina-studenta i troje unučića (najstariji je imao tri godine, a najmlađa svega četiri meseca) u pokušaju da se „zmiji odseče glava“ sa deset hiljada metara, propraćeno je u zapadnim medijima i među državnim zvaničnicima sa jezivom hladnokrvnošću, sleganjem ramenima i ciničnim opaskama tipa „šta će bebe na legitimnoj vojnoj meti“. U slučaju Gadafija, a i inače, taktika ovih globalnih implementatora novog svetskog poretka neodoljivo podseća na terorističke metode Džokera i hvaljenog Nolanovog „Mračnog viteza“ – u nemogućnosti da se ubije svoj arhineprijatelj, ubijaće se nasumce, a svako novo ubistvo pripisaće onome, ko odbija da se povinuje „novim pravilima igre“. Problem, je naravno, u tome što su u pitanju metode jednog od najnedvosmislenijih (i najprepoznatljivijih) negativaca u istoriji Holivuda, i nije ni najmanje zgodno što se one prepoznaju upravo u delovanju „dobrih momaka“, „belih šešira“ i „konjice koja stiže u poslednji čas“. A to nas vraća natrag u domen prezrenog i prokazanog žanra vesterna.

Novi moralitet za novu globalnu javnost

Holivud i stvarnost su za poslednjih dvadeset godina zamenili mesta na skoro neverovatan način – dok je nekada Holivud predstavljao „carstvo beskrajnih mogućnosti“ i stripovsku, crno-belu karikaturu beskrajno složenije stvarnosti, danas je stvarnost ta u kojoj su „čuda moguća“, dok Fabrika snova posrće pod balastom sve složenije (i sve više ograničavajuće) moralnosti. Dok kauboj-protagonista više ne može da dobije simpatije javnosti ako je „potegao prvi“ – makar njegov protivnik i nosio crni šešir, države imaju puno pravo da pokrenu ratnu kampanju protiv države koja (još) ničim nije ugrozila njihovu bezbednost (tzv. „preventivni rat“). Dok pravedni policajac na srebrnom ekranu više ne sme da „presudi bitangi“ iz svog „magnuma 44“, tim specijalaca spreman je da smesti metak u čelo „zločincu“ čim ga ugleda, na opšte oduševljenje globalne publike. Dok „dobri momci“ u bioskopu moraju obavezno da dignu ruke u vazduh čim je jedan nevini život ugrožen, jedna vojna alijansa može nasumično da digne u vazduh čitav blok u gusto naseljenom gradu u nadi da će njihov neprijatelj imati više samilosti prema svom narodu, nego što je imaju oni.

Koga onda iznenađuju simpatije koje misleća javnost, ili onaj deo javnosti koji je izopšten i za koga nema mesta u udobnom, ušuškanom i privilegovanom svetu zapadne elite, odjednom razvija simpatije prema tim i takvim „zlikovcima“? Kao što u jednom trenutku među decom više niko u igri nije hteo da bude „kauboj“, već svi „Indijanci“, kao što su Džesi Džems, Buč Kesidi i Bili Kid odjednom postali primamljiviji „heroji“ od Vila Kroketa, Bufalo Bila i generala Kastera, kao što su pljačkaši vozova ustupili mesto negativaca železničkim kompanijama, tako je i misleća globalna javnost, odgojena na „starom, dobrom Holivudu“ odjednom pronašla u sebi neočekivane simpatije prema tragičnom liku Sadama Huseina na vešalima, prema brilijantno-sumanutom dvostrukom identitetu Radovana Karadžića, kao što je u glas povikala da „nešto nije u redu“ sa smaknućem Teroriste br. 1, čiji tragični kraj neuporedivo više liči na smrt bandita koga su izdala njegova sabraća, nego suočavanje sa pravdom jednog neprijatelja civilizacije. Ovo su, uostalom, stalni motivi u umetnosti i javnoj delatnosti Emira Kusturice (poznatom po svom mrzo-ljubavnom odnosu sa Holivudom), a to su takođe i razlozi zbog kojih se veliki broj građana Srbije (i sveta) sve češće priklanja „odmetnicima“, „opadnicima“ i „beguncima od pravde“, nego osionom i do srži nepravednom „zakonu s ove strane Atlantika“. I to je daleko od suštinski fašističke maksime o „neprijatelju moga neprijatelja“ – sistem vrednosti koji je Zapad nametnuo svetu kroz globalnu kulturu, da bi od njega sam počeo da odstupa, obezbedio je „alternativnoj“ i „pobunjenički nastrojenoj“ svetskoj javnosti i kvantitativni i kvalitativni osnov za razvijanje simpatija i razumevanja za progonjene „diktatore“, „zlikovce“ i „zločince“ protiv jednog ekskluzivnog dela čovečanstva. A srbski narod je specifičan po tome, što u svetu niko nije bio toliko privržen amerikanizovanoj globalnoj kulturi i sistemu vrednosti, a da istovremeno bude strašnije stigmatizovan i odbačen od strane te iste kulture i sistema. Stoga običan narod Srbije „vidi malo dalje“, „negoduje malo glasnije“, i odnosi se sa daleko više nepoverenja, prezira i podsmeha prema „globalnim institucijama pravde“ i njihovim naoružanim „implementatorima“.

Pri tome, ovo je daleko od jedne puke kulturološke rasprave o budućnosti filmskog žanra i uticaja američke filmske industrije na globalnu stvarnost. Ovo je centralno pitanje globalne stvarnosti. Na svetskoj političkoj sceni trenutno nema nijednog pitanja koje je akutnije, važnije i kritičnije od imperijalne agresije na Libiju. Nema nijedne teme koja je važnija od demistifikacije Gadafija kao „zlikovca“, a Kamerona, Sarkozija, Berluskonija i društva kao „onih, čije ime znači pravda“. Nema političkog cilja koji je plemenitiji, od insistiranja na razgradnji globalne mašinerije rata i represije, i njenih satelitskih „međunarodnih“ afirmatora i legalizatora, niti ima političke borbe koja je smislenija od sprečavanja one vrste uzurpacije pravde, prava i zakona, kakve smo već videli u Republici Srbskoj i Srbiji, odnosno u Avganistanu i Iraku, a koje sada gledamo (sve više obarajući pogled) u Libiji. Nema nedvosmislenijeg načina da se spasavaju nevine žrtve, niti kritikuje globalna nepravda. A ako onaj kulturni obrazac koji je omogućio da se ovaj nakaradni sistem uzurpacije čovečnosti same uspostavi, sada može da ga razgradi i dekonstruiše, utoliko bolje. Jer često je sredstvo koje nekome daje moć istovremeno i uzrok njegovog pada.

Nikola Tanasić,