Inicijativa za okončanje atlantske okupacije Balkana

Pod pokroviteljstvom Vlade Crne Gore, 22. maja održana je konferencija „Balkanska inicijativa za jačanje društva Jugoistočne Evrope“. U njoj su učestvovali, uglavnom bivši, regionalni političari od prvorazrednog značaja, poznati po svojim antisrbskim i antiruskim stavovima, a počasni gost bio je Bil Klinton, američki predsednik za čijeg mandata je izvršena NATO agresija na Srbiju i Crnu Goru. Da cinizam bude veći, od strane crnogorskih vlastodržaca on ne samo da je predstavljen kao humanista i mirotvorac, već su oni za mesto održavanja spomenutog skupa izabrali Bečiće – lepi primorski gradić u kome, čak i u uslovima državnog terora sračunatog na čupanje srbskih korena Crnogoraca, prema popisu iz 2003. godine, deklarisani Srbi čine 53% stanovništva.
No, da se za sada ne bavimo analizama, te nepodudarnošću  nominalnog i realnog koja iz nje proizlazi. Da vidimo šta su za Konferenciju rekli njeni organizatori. Istakli su da je zamišljena kao „prilika za razmatranje ključnih izazova sa kojima se Jugoistočna Evropa suočava, kroz razvoj prekogranične i novih modela međusektorske saradnje i jačanje saradnje među liderima država regiona i njihovih poslovnih zajednica“. Tema ključnog panela bila je: „Dve decenije kasnije – naučene lekcije, nove ideje i zajedničke vrednosti“. Unjemu su učestvovali Milo Đukanović (bivši predsjednik Vlade Crne Gore a sadašnji gospodar iz senke te države), Stjepan Mesić (bivši predsjednik Republike Hrvatske) i Milan Kučan (bivši predsjednik Slovenije), dok je nekadašnji američki lider dobio čast da održi uvodno izlaganje u čitavu Konferenciju. Njihovim izlaganjima ćemo se pozabaviti u nastavku teksta.

Okupacione perspektive

Nastupi učesnika bili su u duhu teme. Iako ona naizgled deluje amorfno, ako se dešifruje, njen smisao je sledeći: „Dve decenije od početka tzv. velikosrpske agresije, pouke koje iz toga proizlaze, NATO ideje i evroatlantske vrednosti“. A učesnici su se složili da je Evropska Unija, pa na neki način i NATO, „bezalternativna perspektiva“ zemalja regiona, dok je iz njihovih izlaganja, što je i normalno za evroatlantski skup, provejavalo nepokolebljivo ubeđenje da su za gotovo sve balkanske nedaće krivi Srbi.

Kako je Milo Đukanović rekao region treba da pomogne da dođe do prevazilaženja „problema na relaciji Srbija-Kosovo, i pomoći Srbiji da shvati da je Kosovo nezavisno i da se mora okrenuti svojoj evropskoj budućnosti. Važno je za cijeli region da Srbija kao najveći vagon u regionalnoj kompoziciji koja se kreće ka Evropi, bude ako ne na čelu, a onda pri početku te kompozicije“.

Radi se o, već mnogo puta izrečenom, bezobrazluku, prema kome je za nastale tenzije kriva žrtva koja se kako-tako opire, a ne onaj ko joj nanosi zlo. Drugim rečima, problemi u balkanskom regionu navodno proističu iz toga što Srbi, ma koliko njihova vlast bila samoživa pa i marionetska, neće da prihvate jadnu ulogu i skučeno mesto koje su im namenili samozvani evroatlantski gospodari sveta. Zbog toga nepokorni srbski narod ispašta, a kada shvati kakva je „realnost“ i sa njom se pomiri, moći će da krene putem koji ga vodi u bolju ekonomsku budućnost.

Čak i da je tako, zar bi trice i kučine bile prihvatljiva nadoknada za odricanje od vitalnih nacionalnih interesa? Ne bi. No, čovek koji se odrekao svojih predaka i nacionalne istorije, pa i sopstvenih identitetskih ideja od pre dve decenije, to verovatno ne može da shvati. Za njega je, stiče se utisak, sve roba. Ništa nije sveto pod uslovom da može da se proda. Na stranu sada to da je cela priča o neprihvatljivosti trgovanja nacionalnim interesima čak i bespredmetna.
Niko za odricanje od njih ništa drugo i ne nudi osim iluzija koje će relativno brzo biti razvejane, odnosno ne predlaže se ništa drugo do ukrcavanja u evroatlantski brod koji polako tone. Borba za istinsku državnost i nacionalni identitet ujedno je i zalaganje za iznalaženje puta kojim bi građani Srbije mogli da stignu i do boljeg standarda. Odricanje od sebe u ime evrounijatske „šarene laže“ i za Srbiju bi bilo kupovina karte za predstojeću evroatlantsku kataklizmu, u koju građane svoje države, iz ličnih računa, skupa sa svojom kvazizelenaškom klikom, energično gura Đukanvović (on i njegovi pajtaši nemaju nikakva, čak ni crnogorsko-zelenaška ubeđenja, već samo izgovore za samoživo delovanje).

Ustaške nebuloze

U nastavku izlaganja bivši predsednik Crne Gore ocenio je i da je od velike regionalne važnosti da Makedonija što pre uđe u NATO savez. „Mislim da se minimizira problem koji postoji u Makedoniji, jer nije problem samo u velikosrbskom nacionalizmu, postoje i drugi nacionalizmi“. Na prvi pogled, izgleda da je mislio na albanski ekspanzionizam. Međutim, da li je tako? Zar je realno očekivati da NATO, koji je glavni promoter albanskog ekstremizma, sačuva Makedoniju od svojih štićenika? Naravno da nije! Stoga, kada Milo Đukanović pominje neki problem a nema u vidu Srbe, očito se radi o Rusima! NATO treba da okonča okupaciju našeg regiona, ili bar sa svih strana okruži Srbiju, pre nego što Rusija posle počne još aktivnije da deluje u našem regionu.

Po svojim dubinskim antiruskim stavovima poznat je i nekadašnji hrvatski predsednik Stipe Mesić. Ipak, ovaj put on se ograničio na Srbe, i to u njihovoj zapadnoj državi – Republici Srbskoj. Kako je istakao: „Iluzije onih koji misle da se entiteti mogu pretvoriti u države, moraju nestati i zato treba dograditi Dejton ili dograditi Ustav Bosne i Hercegovine“. Po njemu, Zagreb je poslao jasnu poruku Hrvatima u BiH da se moraju okrenuti državi u kojoj žive i tamo ostvarivati svoja prava, ali slična poruka Srbima u BiH još nije stigla iz Beograda.

Šta nam samo reče, navodeći hrvatski „svetli primer“, jedan od ratnih stubova hrvatskog ekspanzionizma. Mesić je bio deo hrvatskih političkih struktura koje su pokušale da otmu što veći komad BiH, te su sprovele genocidnu akciju „Oluja“, tokom koje ne samo da je okupirana Republika Srbska Krajina, već je i prognano ili pobijeno njeno stanovništvo. Stoga, ne treba nikoga da čudi to što dok su mu usta puna „evropskih vrednosti“ zagovara nelegalnu jednostranu reviziju punovažnog međunarodnog aranžmana. Verovatno misli – iako se tzv. politički korektno uzdržava da to kaže – i da sa srbskom populacijom RS valja postupiti kao sa Srbima koji su živeli severno i zapadno od nje, a koje je bukvalno ili bar posredno „pojeo mrak“. Ako ne i ranije, onda je izgleda tokom nekadašnjih toplih druženja sa hrvatskim fašistima (ustašama) – koja je naknadno bezuspešno pokušavao da negira – Mesić upio njihove monstruozne ideje.

Vreme je da pređemo na „besedu“ sledećeg učesnika Konferencije. Da se pre toga, opširnije se ne baveći elementarnim nepoznavanjem činjenica od strane Mesića, na njega ipak osvrnemo. Republika Srbska je već sada država, a Bosna i Hercegovina je državna zajednica, i to, prema Dejtonskom sporazumu, bliža konfederaciji nego federaciji. Da BiH nije manje od federacije, zar bi se jedan njen entitet zvao Federacija Bosna i Hercegovina (odnosno ranije: Hrvatsko-muslimanska federacija)? Nadam se da Mesić, pravnik po obrazovanju, zna da je, po definiciji, federacija složena državna tvorevina koja se sastoji od više država koje deo svog suvereniteta prenose na širu zajednicu. U skladu sa tim, čak su i kantoni, od kojih je satkana Federacija Bosna i Hercegovina, državice. Kamoli da drugi ravnopravni entitet BiH – Republika Srbska – nije država ispisana velikim slovima. Ako Mesić rečeno nije naučio, to ne služi na čast Sveučilištu (Univerzitetu) u Zagrebu, na kome je diplomirao. Doduše, kada je studirao verovatno se više interesovao za marksizam nego za pravo, ali to nije opravdanje za elementarno neznanje.

Logičko jodlovanje

Iver ne pada daleko od klade, pa se ni govor Milana Kučana nije bitno razlikovao od izlaganja njegovih političkih prijatelja. On je ocenio da Brisel „mora mnogo više da se angažuje oko Bosne“. Jasno je u prilog čega. Ne treba nam mnogo mašte da pretpostavimo, kakvu „normalizaciju odnosa“ na prostoru BiH priželjkuju Brisel i Vašington, odnosno Ljubljana i Zagreb, te u prilog čega bi po bivšem slovenačkom predsedniku trebali energičnije da deluju. Nema sumnje, radi se o daljim pritiscima kako bi BiH bila dodatno centralizovana a Republika Srbska svedena na njenu običnu administrativnu jedinicu. I uz to, kako bi BiH definitivno bila uvučena u NATO.

Kako se, pre otprilike pola godine, govorilo u Ljubljani, u Briselu je bilo planirano da Milan Kučan postane nekakav posebni izvestilac EU za BiH. Kako je tada naglašavao slovenački premijer Boris Pahor – Kučanu je trebalo da bude povereno da pripremi analizu stanja u BiH i predloži moguće načine za uspeh ustavnih promena u toj državi. Zahvaljujući hrabrom držanju Banja Luke, takve antisrpske zamisli nisu ostvarene. Bar kada se radi o Kučanovom odrađivanju istih, što ne znači da neće biti novih pokušaja i drugih kandidata za obavljanje antisrbskih rabota.

A slovenački političar o kome smo govorili: koliko je zla Srbima ranije naneo, sa toliko će morati da s zadovolji. Osim na verbalnom planu, gde se ovih dana potrudio da iskoristi šansu koja mu se ukazala, i pruži dodatni srbofobni doprinos. Pri tom, kao i njegov hrvatski kolega, nije bio opterećen logičkim raskorakom u koji je upao. Kako je jedan srbski sociolog svojevremeno rekao: „Kada interesi viču, istina se ne može čuti“. A interesi, u svojoj ostrašćenosti, govore jezikom nonsensa.

Tako Kučan reče i ostade „živ“: „Ako sada postavljamo pitanje kako ćemo zajedno živjeti u jednoj državi, na primjer Bosni i Hercegovini, kako ćemo onda zajedno živjeti u Evropskoj Uniji?“ Nije to pitanje postavljao dok je delujući sa pozicija slovenačkog separatizma razbijao Jugoslaviju! To mu nije palo na pamet dok je govorio o BiH. Nema veze. Atlantske „vrednosti“ su, za njega i njegove balkanske kolege, iznad logike.

Blagodeti evroatlantskog ropstva

Gotovo sigurno, stvari tako stoje i sa bivšim američkim predsednikom. I kada se radi o logici, a i o činjenici da je i on praktično antisrbsko delovanje zamenio verbalnim. Ipak, kada se o njemu radi, ne treba zaboraviti da su njegova „braća“ po geopolitičkom antisrpstvu još i te kako uticajni u američkoj administraciji.

Što se samog Bila Klintona tiče, on je naglasio da se  moli da Bosna i Hercegovina „prevaziđe razlike i krene dalje". Naravno, putem centralizacije i daljeg potiranja srbskih interesa. Zar bi čovek koji je sejao smrt po selima i gradovima naše zemlje, mogao da se moli za nešto drugo kada se radi o Srbima?

Pošto se „pomolio“, na kraju svog govora, evroatlantski „balkanski kasapin“ je istakao da Balkan treba da bude integrisan u EU i NATO. Znamo kakva sudbina čeka srbski narod u „evroatlantskom društvu“. Tamošnji centri moći ne žele da nas integrišu da bi nama bilo dobro, već da bi oni do kraja realizovali svoje naume. One iste koje su, iz tihe uveli u eksplozivnu fazu sprovođenja, kada su, početkom 90-ih godina – praveći odskočnu dasku za predstojeći prodor na istok – započeli krvavo prekrajanje srbskog državno-etničkog prostora. Srbi su za njih „balkanski Rusi“, a zna se kakvu su sudbinu namenili našoj istočnoslovenskoj braći.

Bolja budućnost, ako nedajbože Vašington ostvari svoje naume, kakve god imali iluzije, ne čeka ni druge narode evropskog severoistoka ali i jugoistoka. Oni su za delovanje protiv Srba i Rusa samo privremeno nagrađeni dodeljivanjem dela otetog srbskog kolača. Za evrotlantske umišljene civilizacijske misionare oni su takođe postmoderno roblje. Kada bi Vašington i njegovi sledbenici završili opskurni posao koji već decenijama obavljaju kada se radi o Srbima i Rusima, i oni narodi našeg regiona koji su u njemu učestvovali, došli bi na red za odstrel. Podanicima nije namenjeno očuvanje identiteta i državnosti već puko služenje. O tome bi, zbog sebe a ne nas, valjalo da razmisle bar oni politički faktori u Zagrebu, Skoplju, Podgorici, Sofiji ili Sarajevu, koji od silne mržnje prema Srbima nisu sasvim izgubili razum.

Koliko sve njih zapadni „prijatelji“ cene, najbolje svedoče Klintonove reči, kada je na crnogorskom primorju poželeo lepu perspektivu zemlji domaćinu – „Makedoniji“. Ma i nije bitno što „cenjeni“ gost nije znao u kojoj se državi nalazi. Podanicu su podanici, bili oni Makedonci ili Crnogorci. Šta ima veze kako se zovu? Važno je da budu pokorni! I nek se utrkuju da organizuju antisrpske konferencije nalik nedavno održanoj u Crnoj Gori. Obiće im se to, pre ili kasnije, o glave u interesu njihovih evroatlantskih „zaštitnika“.

Dragomir Anđelković,