Arhimandrit Sava: Nadamo se pomoći u obnavljanju fresaka u srbskim manastirima (Deo 2)

Odlukom ruske vlade 2010.  godine izdvojena su dva miliona dolara za restauraciju četiri objekta na Kosovu, koja se nalaze na spisku objekata svetske baštine UNESKO – to su manastiri Gračanica, Peć i Dečani i crkva Bogorodice Ljeviške. Dopisnici „Glasa Rusije“ su se za vreme svog službenog puta na Kosovo uputili u pokrajinu kako bi videli od čega danas žive pravoslavne svetinja i koja tačno pomoć im je potrebna.

Iz prethodnog razgovora s arhimandritom Savom Janjićem saznali smo da je očuvanje crkvenih fresaka najnasušniji problem za crkve koje su se sačuvale na Kosovu i Metohiji. Drevnim freskama Visokih Dečana, Gračanice i Pećke Patrijaršije neophodna je hitna pomoć stručnjaka.

Oče Savo, šta mislite, ko bi mogao da izvede ove radove, da li će ovde biti dovoljni napori samo srbskih stručnjaka?

S obzirom da je reč o srbskim pravoslavnim svetinjama, smatramo da je veoma važno da se ceo proces organizuje u punoj koordinaciji sa zavodom za zaštitu spomenika kulture iz Beograda, koji ima višedecenijsku tradiciju i kontinuitet u zaštiti pravoslavnih svetinja na području Srbije i Crne gore. Posebno Srbije. Isto tako i u saradnji sa Srbskom Pravoslavnom Crkvom. Svakako je moguća partnerska saradnja i sa drugim učesnicima. Pre svega to mogu biti eksperti, koji su stručnjaci za restauraciju i konzervaciju, živopis u pravoslavnim crkvama, naprimer, iz Rusije, iz Grčke, a moguće iz nekih zapadnih zemalja. Dakle, to bi bio jedan timski rad. Ali nosilac poslova i glavni organizator poslova trebalo bi da bude zavod za zaštitu spomenika kulture iz Beograda u saradnji sa Srbskom Pravoslavnom Crkvom.

Želeli bismo da se nadamo da organizacije koje odgovaraju za restauraciju neće naići na prepreke od strane različitih kosovskih ustanova, na koje s vremena na vreme nailazi Srbska Pravoslavna Crkva...

Povratak oduzete zemlje na Kosovu je veoma ozbiljno pitanje jer Albanci ne pokazuju spremnost za to. Samo manastiru Dečani je oduzeto 46. godine 700 hektara zemlje. A sad i ono što nam je ostalo. I polovinu toga, dakle, oko 400 hektara oko manastira, oni nama 25 hektara ne priznaju. I potpuno su nezakonito preregistrovali kao opštinsku zemlju. Tako da mi se suočavamo sa osnovnim egzistencijalnim problemima, što u velikoj meri ograničava domen nekog šireg, da kažem, misionarskog, pastoralnog rada, koji bi u nekim normalnim uslovima mogao da se organizuje. Tako da se nadamo da će taj politički proces dovesti do toga da crkva obezbedi jednu bolju materijalnu bazu. A istovremeno i da se školuje novi veći broj mlađih kadrova i sveštenika, koji bi mogli da se bave većim misionarskim radom.  Konkretno, naprimer, Bogoslovija u Prizrenu, koja treba da služi, koja je postojala i u Tursko vreme, koja služi za obrazovanje kadrova, kao srednja škola, bogoslovska seminarija, prestala sa radom 1999. godine, i 2004. je potpuno ceo kompleks bio zapaljen i uništen. Sad smo obnovili samo jednu zgradu. Međutim, tamo ima 4 velike zgrade, koje bi i mogle da realno počnu sa radom. Ali naravno potrebno je dosta ulaganja da se stvore uslovi za obnovu svešteničkih stanova za profesore i konačno đake. Tako da će Vladika Teodosije početi verovatno od septembra sa malim, veoma skromnim brojem učenika.

Uzgred rečeno, svojevremeno su predstavnici RPC izražavali ideju da bi ruski monasi mogli da služe u kosovskim manastirima na smenu... Kako se sad razvija saradnja između naših Crkava?

Lično mislim da je veoma važno da se ta saradnja unapredi. I sa zadovoljstvom mogu da kažem da smo imali veliku radost da upoznamo i ugostimo mitropolita Ilariona, koji je dva puta bio gost u našem manastiru. On je bio ovde na Kosovu. Prosto dobro poznaje situaciju, bio je na ustoličenju Patrijarha Irineja. I mislim da može da se mnogo uradi upravo na tome da Ruska Crkva, koja sada u velikoj meri osnažena. Nakon dugog perioda komunističke vlasti ona je sada zaista vrlo jaka i u duhovnom, i u materijalnom smislu da na izvestan način pomogne Srbskoj Pravoslavnoj Crkvi, posebno svetinjama na Kosovu i Metohiji, posebno i u obnovi i stare uslova za normalan život crkve i u mnogim drugim raznim pitanjima, o kojima su se međusobno dogovorili Ruska i Srbska Patrijaršija. Veoma je važno da se razvija taj pravoslavni duh saradnje. Isto tako i sa drugim pomesnim crkvama, kako bi upravo na ovom prostoru da se nalaze ove vredne svetinje, koje pripadaju celom pravoslavnom svetu, bile sačuvane. Jer ovde jedno hrišćansko pravoslavno predanje u opasnosti da nestane.

Mnogi vernici iz Rusije dolaze na hodočasnička putovanja na Kosovo. Da li je to povezano s nekim teškoćama?

Mnogo je važno da ti poklonici, koji dolaze, oni istovremeno utvrđuju te bratske naše veze, kontakte, i istovremeno pokazuju brigu za očuvanje tih svetinja. Ono što je sada trenutno nama je od najviših prioriteta jeste da treba stvoriti uslove za smeštaj i goštenje eventualnih poklonika. Trenutno   naši manastiri na Kosovu i Metohiji imaju vrlo skromno i gotovo krajnje nezadovoljavajuće uslove za smeštaj grupa. Tako da to je od najglavnijih problema trenutno. Lično mislim da bi bilo dobro da se eventualno, možda i u saradnji sa Rusijom, ili u blizini manastira, ili u nekim srbskim enklavama blizu manastira stvore neki mali hodočasni centri, gde bi se grupe mogle smestiti, gde bi se moglo zaposliti lokalno stanovništvo, a možda da se obezbedi hrana, obezbedi prenoćište.