Pljačka Libije. Ima li zaštite od globalnog rajderstva? (Deo II)

„Interes prema libijskoj nafti (čije se rezerve procenjuju na 60 milijardi barela i najveći su u Africi, uz najmanje troškove njenog dobijanja) ili prirodnom gasu, čije su rezerve 1500 milijardi kubnih metara“ – pisao je talijanski ekspert Manlio Dinuči, - „nisu predstavljali prvobitni cilj agresije u Tripoliju. Na nišanu „dobrovoljaca“ operacije „Ujedinjeni zaštitnik“ našli su se suvereni fondovi (1) kapital koji je Libija investirala u inostranstvu.“ (2)

Ja sam već imala prilike da pišem, da od prvih dana agresije u Libiji i pri prvim susretima sa predstavnicima „nacionalnog prelaznog saveta“  koji su se „pojavili iz mraka“ Evropska unija je donela odluku da zamrzne libijske investicije u italijanskim kompanijama Unicredit Banca, Finmeccanica, Enii drugim. To nezakonito oduzimanje imovine suverene države predstavljalo je samo probno gađanje.Učešće Libije u italijanskoj banci je iznosilo 7,5%, u Finmekanika 2%, u  Eni – 1%. Takve male investicije u italijanskim kompanijama  zajedno sa, na primer, učešćem od 7,5% u fudbalskom klubu „Juventus“, za Libiju su predstavljali pre pitanje političkog imidža, nego stvarno ekonomsko ulaganje, a  procenjivano je na oko 4 milijarde dolara. Druga je stvar – odluka o zamrzavanju aktiva suverenih fondova, koje je takođe inicirala Evropska unija. Te aktive, kojima je upravljao Libijski investicioni fond (LibyanInvestmentAuthority, LIA)procenjivan je na 70 milijardi dolara, a ako bi se njima priključile investicije Centralne banke Libije i još nekih – premašivale su cifru od 150 milijardi.

Investitore je privlačio i izuzetno dinamičan rast aktiva Libijskog investicionog fonda, koji je pravio stratešku nadu na „sveprisutnost“ (u Libiji su tu politiku   LIAnazivali „diplomatijom suverenih fondova“). Dovoljno je reći da kada je LIAformirana 2006. godine u njegovoj aktivi je bilo 70 milijardi dolara, a svega pet godina docnije investicioni fond je mogao da izvrši povoljna ulaganja  u više stotina severnoafričkih, azijskih, evropskih i severnoameričkih kompanija. Kada su 2004. godine SAD i Evropska unija sa Libije skinule embargo, i krupne naftne kompanije se vratile u Liviju, zemlja je, što se kaže, procvetala. Tripoli je mogao da raspolaže komercijalnim viškovima od prodaje nafte reda 30 milijardi godišnje, koji su u velikom delu bili upućivani ka inostranim investicijama, što je objašnjavano  težnjama zemlje da sa sebe otrese teški teret dugačke međunarodne izolacije.

Ali na tom putu Libiju su vrebale neočekivane rupe.  Tvrdoglavost suverenih fondova, koji su  upravljali basnoslovnim sumama, u najvišem sloju libijskih činovnika je iznedrila dotle neviđenu korupciju, a zloupotrebe na „velikim rastojanjima“ su izmakle kontroli lidera Džamahirije. Kada su  2009. godine činjenice o korupciji među najvišim slojevima libijske birokratije potvrđeni, Moamaer Gadafi je doneo odluku, da 30 milijardi naftnih dividendi ide „direktno libijskom narodu“. Ta je odluka stvorila pukotinu u odnosima Gadafija i njegovog ministarskog okruženja, na šta su i igrali „globalni upravnici“, pribegnuvši  otimanju suverenih investicionih fondova još pre nego što su bili odlučili da otmu i  energetske izvore i da počnu vojna dejstva.

Manlio Dinuči nije pogrešio kada je koaliciju Amerikanaca i Evropejaca, koji su ohali i ahali za libijskim suverenim fondovima procenio za „dobrovoljce u operaciji „Ujedinjeni zaštitnik“ (treba reći da su stratezi NATO prosto i bez ukusa dali naziv kampanji u Libiji). NATO je od  samog osnivanja te kampanje pretendovao da bude središte globalističke političke misli, centar „upravljanja i kontrole“ planete, zadovoljavajući nezasite apetite investitora-dobrovoljaca, koji su se potpuno predali tom avanturističko-agresivnom i skoro porodičnom preduzeću. Evropska unija, NATO, OUN, Svetska banka i MMF, Evropska banka za rekonstrukciju i razvoj, vašingtonska administracija, nebrojene količine naučno-proizvodnih udruženja, u čijim nazivima obavezno  postoji i nešto „globalističko“, a u tutorskim savetima – jedna te ista lica iz dvadesetak svetskih porodica – brendova, skoro stoprocento uzajamno zamenljiva. Različiti nazivi – kao obezbeđenje pri duplom osiguranju od svih nas, običnih ljudi, koji su skloni da se sklanjaju pred samozvanim „kolektivnim zaštitnicima“. 

Pri podmićivanju  insajdera iz Libijskog investicionog fonda operacija oduzimanja „suverenih fondova“ je prolazila u uobičajenom za „kolektivnog upravnika“ režimu. Informacije su procurele preko jednog diplomatskog telegrama preko Vikiliksa: 20. januara 2011. insajder je saopštio ambasadi SAD u Tripoliju da je Libijski investicioni fond deponovao u banci SAD 32 milijarde dolara. Posle nekoliko meseci američka državna blagajna je taj novac „zamrzla“. Prema zvaničnoj izjavi američke administracije radilo se o „najvećem iznosu, ikada blokiranom u SAD, koji će Vašington da čuva na depozitu, zbog budućnosti Libije“. Bez sumnje, taj novac će da posluži ne samo za „budućnost Libije“, već i za sadašnjost Sjedinjenih Američkih Država, čiji dug na današnji dan iznosi već 14,3 triliona dolara. Svoje budžetske poslove je istovremeno sredila i Evropska unija koja je, nekoliko dana posle „operacije“ ministarstva finansija SAD,  zamrzla još 45 milijardi evra libijskih aktiva. Od tada se više puta saopštavalo o novim akcijama evropske“narkoze“ pomoću  zamrzavanja libijskih računa. Desetine milijardi dolara libijskih sredstava, koje su sada zamrznute u zapadnim bankama, ugrožavale su monopol Svetske banke i MMF-a na investicije u „projektima razvoja“ u zemljama trećeg sveta. Sada će taj novac raditi u interesima zapadnih finansijskih institucija…

Oduzimanje libijskih fondova se posebno dramatično osetilo na krupnim projektima koji su se odnosili na razvoj Afrike… Bez sredstava za razvoj je ostala Libijska arapsko-afrička investiciona kompanija, koja je planirala povećanje investicija za rudarske, turističke i druge projekte, uglavnom južno od Sahare. Ista sudbina je stigla projekat prvog libijskog sputnjika za vezu Rascom. Poslat u orbitu 2010. godine sputnjik je simbolizovao put Libije ka nezavisnosti od komunikacionih sistema SAD i Evrope, a libijskom budžetu je svake godine donosio uštedu od više stotina miliona dolara.

Još važnija za libijsku ekonomiju je bila realizacija projekata na formiranju nezavisnih finansijskih institucija, koje je inicirao Afrički savez: osnovan je Afrički devizni fond sa sedištem u Kamerunu i Centralna afrička banka, koja je stacionirana u Nigeriji. Razvoj tih finansijskih institucija je bio usmeren ka pomoći afričkim zemljama u cilju oslobađanja od kontrole Svetske banke i MMF-a. Takođe je bilo predviđeno da se stavi tačka na korišćenje franka KFA (afričkog franka), koji je naturen u 14 bivših francuskih kolonija. Kurs franka KFA je u početku bio vezan za francuski franak, a 1999. godine, posle uvođenja evra, franak KFA je vezan za evro. Kao odgovor na francusku garanciju konvertibilnosti franka KFA , rukovodstvo bivših kolonija se složilo da 65% svojih  deviznih rezervi smesti na specijalni račun u državnoj blagajni Francuske, i bivšem dominionu je dato pravo veta  u vezi sa monetarnom politikom zemalja zone franka ukoliko bi došlo do overdrafta računa. Planirno je bilo da se uticaj bivše kolonijalne države na finansijsku politiku zone afričkog franka isključi, i da se, u interesu ovih i svih ostalih afričkih država, pređe na jedinstveni monetarni sistem. Zamrzavanje libijskih aktiva je nanelo ozbiljan udarac tim projektima.

Još uvek tek predstoji procena gubitaka od oduzimanja libijskih naftnih i gasnih izvora. Priznavanje „nacionalnog prelaznog saveta“ za zakonitog predstavnika Libije od strane prvo Francuske, a za njom i Velike Britanije,  dozvolilo je da zapadne transnacionalne kompanije iz korena preispitaju uslove ugovora sa Libijom i da joj plate samo simboličnu cenu za pravo eksploatacije tih izvora. Manlio Dinuči je tu novu činjenicu konstatovao kao primer klasičnog kolonijalnog rata.

Prema mišljenju niza eksperata (3) strani prodor u Libiju, ma šta da se priča, je gotova činjenica, a „konačare“ klasičnog kolonijalnog rata predstavljaju naftne kompanije i zapadne investicione banke.

U svoje vreme, pošto su sa Libije skinute sankcije, strane naftne kompanije koje su se ustremile ka njoj, bile su jako razočarane. Libijska vlada je na bazi sistema, poznatog  pod nazivom EPSA-4, dalo stranim kompanijama dozvole za eksploataciju libijske nafte pod uslovom da najviša kamata za izvađenu naftu ostane državnoj naftnoj kompaniji (National Oi lCorporation o fLibya, NOC). Uzimajući u obzir neverovatno žestoku konkurenciju ponekad je kamata državi iznosila i do 90%.

Intriga sa „libijskim nacionalnim savetom“ je rođena, prirodno, ne u Bengaziju, već u Vašingtonu, Londonu, Parizu. „Savet“ je bio potreban ne samo da bi se preispitali uslovi naftnih ugovora, već i za „legitimizaciju“ otimanja „centra za upravu“ libijskih resursa…

U ime „prelaznog nacionalnog saveta“  formirana je „Libijska naftna kompanija“. Manlio Dinuči formiranje takve upravne strukture naziva“prazna školjka, spremna za posao sa investitorima u poreskom raju“. „Školjka“ treba da zameni libijsku državnu kompaniju kad „koalicija“ dobije kontrolu nad naftnim zonama. Po prognozi italijanskog analitičara njena misija će biti da daje dozvole, pod neverovatno povoljnim uslovima, američkim, engleskim i francuskim kompanijama. I, naprotiv, da kažnjava one, ko je „do rata“ bio u prvim redovima za vađenje i preradu libijske nafte: kaznu može da očekuje italijanska ENI, koja je 2007. godine platila milijarde dolara kako bi obezbedila koncesiju do 2042. godine, nemačku Wintershall, koja je pošla odmah za italijanskom. Pretnja batinanja za „svaki slučaj“ postoji i za ruske i kineske kompanije, kojima je Gadafi obećao naftne koncesije, koje će biti oduzete amerikancima i evropljanima.

Planovi „ujedinjenih zaštitnika“ pretpostavljaju privatizaciju državne naftne kompanije u zamenu za „pomoć“ Međunarodnog monetarnog fonda na obnovi industrijskih objekata i infrastrukture, koje je ta ista koalicija srušila. Shvatljivo je, rezimira Dinuči, zašto se u Bengaziju istovremeno sa „Libijskom naftnom kompanijom“ formira i paralelna „Centralna libijska banka“. Priprema se još jedna prazna školjka koja će imati u budućnosti važnu misiju; „nacionalni savet“, koji formalno upravlja suverenim libijskim fondovima i onim što će ostati posle „odmrzavanja“, neće praviti prepreke  „zaštitnicima libijskog naroda“ u njihovom  „efikasnom upravljanju“.

Onaj što je zamrzao, taj će i da odmrzne. Britanski čuvar zamrznutih libijskih investicija u iznosu od 25 milijardi evra, banka HSBC, sada u Bengaziju priprema otvaranje one već pomenute „Libijske centralne banke“. A posle će britanskim i ostalim prijateljskim bankama biti jednostavno  da finansijske tokove prenapute u pravcu za koji se odluči  „ujedinjeni zaštitnik“.

Potrebno je neverovatno osećanje za humor da bi se bombardovanje NATO nazvalo operacijom „Ujedinjeni zaštitnik“. Međutim, čini se da ti ljudi nemaju talenta za šalu, čim nameću sopstveni dnevni red, finansiraju pobunjenike na tuđoj državnoj teritoriji, raspaljuju konflikte, ratove i revolucije, a sve pod lažnom zastavom „odgovornosti da se zaštiti“.

Danas je to Libija, sutra – Sirija, pa Iran, pa Rusija. „Nemoguće je zamisliti, - piše publicista sa Tajlanda, - da će i jedna država na svetu, ne pokušavajući da povrati dotadašnji poredak trpeti podstrekivanje na pobune, mito, nerede, koje finansiraju stranci. A u stvari, ako državu ne zanima vraćanje poredka svoje zemlje pred postojećim pobunama i nasiljem, koji se finansiraju iz inostranstva, na nju pada krivica za nesposobnost rukovođenja i ravnodušnost prema svojim direktnim obavezama“.

Kada globalistički mediji i priručni „centri mozgova“ neumorno i uz uništavajuće bombardovanje „Ujedinjenog zaštitnika“ naturaju svoju agresivnu „odgovornost da se zaštiti…“, došlo je krajnje vreme da se napravi alternativni dnevni red: odgovornost za ponovno uspostavljanje poretka i obezbeđenje sigurnosti suverenih država od netražene rajderske „zaštite“.

[1] Suvereni fondovi su fondovi, koji pripadaju suverenim državama, a osnivaju se obično da se u zemlju ne bi unela ukupna, izuzetno velika količina deviza, najčešće dobijena prodajom energenata. To se čini da bi se zemlja osigurala za slučaj izuzetno teških situacija.