Da li će snage NATO-a pod plavom zastavom OUN da smene zeleni steg Libijske Džamahirije (II)?

Da se vratimo „libijskom pitanju“. 29. marta je u Londonu  održana konferencija za razmatranje situacije u Libiji: sazvani su predstavnici 40 zemalja koje su glasale za rezoluciju 1973. U „prezidijumu“  su se našli: generalni sekretar OUN Ban Ki Mun i njegov specijalni predstavnik u Libiji za humanitarna pitanja Abdel Ilja al-Hatib, generalni sekretar NATO Anders Fog Rasmusen, državni sekretar SAD Hilari Klinton, ministar inostranih poslova Francuske Alen Žipe i drugi. Govorio im je neko ko se zove Guma al-Gamati, a koji je predstavljen kao „koordinator za odnose Britanije sa libijskim privremenim nacionalnim savetom“. Govornik je izjavio da je „ustanicima“ jako potrebno oružje: „Mi uopšte nemamo oklopne tehnike – inače bismo sa Gadafijem završili za nekoliko dana“. Hteli bismo našoj omladini da damo malo istinskog oružja“. H.Klinton, koja je govorila posle njega, izrazila je uverenje da rezolucije UN dozvoljavaju „zakonitu predaju oružja“, a okupljeni su se složili da će međunarodna operacija u Libiji trajati sve dok Moamer Gadafi ne ispuni zahteve rezolucije SB OUN. „Konsenzus je postignut. Učesnici susreta su jednodušno izjavili da Gadafi mora da napusti zemlju“ – objavio je italijanski ministar za inostrane poslove Franko Fratini. Formulacije su se praktično poklopile sa retorikom „prelazne vlade“.

Krupne humanitarne operacije uvek znače i velike troškove.  Međutim, što se tiče Libije, rešenje pitanja je predloženo sa neobičnom lakoćom, pri čemu se prava dečja neposrednost splela sa neverovatnom bahatošću. Tako je ministar ekonomije Nemačke Rajner Bruderle  pozvao Evrosavez da objavi ukaz o konačnoj konfiskaciji libijske imovine u evropskim zemljama i prebacivanju  tog novca na račun OUN, tako da se sa njega plaćaju humanitarne isporuke Libiji. O nameri da se prenesu sredstva, koja su bila blokirana na Gadafijevim računima i računima članova njegove vlade, „narodu Libije“ je dan pre toga objavila i državni sekretar SAD Hilari Klinton, pri čemu je her Bruderle  očigledno „uštedeo“  - izjavio je da se radi o 6 milijardi dolara, a H.Klinton je navela iznos od 90 milijardi (po njenim rečima 30 milijardi je zamrznuto u SAD, a 60 milijardi – u zemljama Evropske unije). I tako, zastava operacije je trebalo da bude predata u ruke Ujedinjenih nacija, zastava armije – Evropskoj uniji, opšta kontrola će da se vrši preko SAD, a za sve će da plate - libijci!

A Gadafi? Lično se obratio pismom predsedniku Obami, više puta i Savetu bezbednosti UN, moleći da se na specijalnom zasedanju razmotri situacija u Libiji i da se prekine bombardovanje mirnih gradova, a takođe je više puta pozivao na pregovore pobunjenike, sve to - bez rezultata.

6. i 7. maja u Tripoliju je održana „Nacionalna konferencija svih plemena, rodova i klanova u zemlji“ – ukupno preko 2000 delegata, koji su zastupali interese 85% stanovništva Libije. Doneto je 18 odluka, od kojih su najvažnije one o miroljubivom dijalogu i o širokom krugu političkih i administrativnih reformi. Sve mora da počne od prekida vatre od strane pobunjenika i od široke amnestije. One, koji nastavljaju da „rade na raspadu zemlje“, jedna od odluka je nazvala „izdajnici“. Neko će da se zapita: da li je to u redu?

Pa, ko su onda ti „plamteći revolucionari, koji su pokorili srca onih, što određuju sudbinu celog sveta“? Prvi je svetu, 26. februara, u gradu El-Bejda na istoku zemlje,  formiranje „prelazne vlade“ obelodanio bivši direktor sektora za pravo u Džamahiriji Mustafa Abdel Džalil, koji je nekoliko dana pre toga pobegao iz Tripolija. On je stao na čelo „prelaznog nacionalnog saveta“ koji su neke zemlje  odmah nazvale  „jedini zakoniti predstavnik cele Libije“. Za  „predsednika vlade“ proglašen je Mahmud Džibril, bivši student univerziteta u Pitsburgu (SAD), za „ministra inostranih poslova“ – bivši ambasador u Indiji Ali al-Isaui. „Ministar finansija“ je postao Ali Tarhuni, koji je 1973. godine otputovao u SAD, pošto je pre toga odsedeo u zatvoru onoliko, koliko je trebalo, koji je do skora bio predavač na univerzitetu u Sijetlu. „Oružane snage“ pobunjenika je poveo Omar el-Hariri, koji je zajedno sa Gadafijem 1969. godine učestvovao u svrgavanju kralja Idrisa, a posle nekoliko godina  pokušao da svrgne i samog Moamera. Sud ga je prvo osudio na smrt, a zatim presudu preinačio na 15 godina zatvora i 20 godina zabrane izlaska iz kuće. „Načelnik generalštaba“ se zove Abdel Fatah Junis, bivši Sekretar Opšteg Narodnog komiteta za unutrašnje poslove, general-major, koji je prešao na stranu „ustanika“. Kompaniju dopunjava i „advokat-zaštitnik  prava“ iz Bengazija, Abdul Hafiz Guga i još 24 osobe, za koje su čuli samo njihovi rođaci i prijatelji.

Ta ekipa  je saopštila svoju rešenost da svrgne Gadafija, pozdravila je rezolucije UN 1970 i 1973 i formirala naftnu kompaniju LOC (Libyan Oil Company), koju su na susretu u Londonu proglasili za „jedinu koja ima pravo da eksploatiše libijska prirodna bogatstva i da se bavi vađenjem nafte“. A za sada se prodajom nafte, „dobijenom“ od kompanije LOC, bavi Katar, u čijem se glavnom gradu – Dohi  - „kontakt-grupa zemalja-saveznica“ redovno sastaje.

Pobunjenici su burno pozdravili uvođenje zabrane letova nad teritorijom Libije za sve libijske letilice i početak bombardovanja od strane NATO avijacije. Međutim, ton se vrlo brzo promenio: lideri „ustanika“ su 5. aprila konstatovali da su krajnje nezadovoljni operacijom NATO, jer  bez obzira što su oni prenosili oficirima za vezu sve dobijene informacije o koordinatama vladinih jedinica i njihovoj snabdevenosti naoružanjem, „snage NATO dejstvuju izuzetno sporo, dozvoljavajući jedinicama Moamera Gadafija da se premešta i da ulazi u gradove, što  onemogućuje da se bilo šta učini“ – izjavio je Abdel Fatah Junis i  upozorio da će se „ukoliko NATO i dalje bude nastavio sa neaktivnošću, prelazni nacionalni savet obratiti SB OUN“  sa žalbom na neefikasnost vojne pomoći. NATO je aktivizirao nanošenje udara,  više i ne shvatajući ko je gde. U rezultatu, osim učesnika oružane opozicije ubijene su desetine mirnih stanovnika sa obe strane barikada, i 19. aprila se admiral Džampaolo di Paolo, predsednik vojnog komiteta NATO, požalio da je „jako teško“ zaustaviti Gadafijevu vojsku, a da pri tom avioni NATO „neutrališu minobacače i raketne uređaje libijske armije bez ubijanja prevelikog broja civila“.

U početku su vođe pobunjenika podvlačile da oni ne žele stranu vojsku na libijskom tlu. Prelomni momenat je nastupio 19. aprila, kada je Nuri Abdela Abdel Ati, član „prelaznog gradskog komiteta“ Misurate javno pozvao UN i NATO da uvedu kopnenu vojsku i konstatovao da „to nema ničeg zajedničkog sa okupacijom ili kolonijalizmom, jer ćemo inače svi umreti“. Sledećeg dana njega je podržao „prelazni savet“ u Bengaziju. U izjavi je rečeno da „ukoliko se mirni građani mogu zaštiti samo uvođenjem kopnene vojske…, to uopšte neće škoditi“. Značajno je da je 18. aprila ranije pomenuta Ketrin Ešton objavila, da je Evropska unija jednoglasno odobrila koncepciju operativnog plana buduće humanitarne operacije u Misurati,  u koju je uključena i podrška  oružanih snaga. Pri tom je konstatovano: to je samo koncepcija, ali na signal UN ona se može brzo transformisati u operativne planove.

21. aprila je informisani američki analitički centar STRATFOR saopštio da se u luku Misurata brodovima koje su iznajmili UN, Međunarodna organizacija za migraciju, Međunarodni crveni krst i privatne kompanije, „ustanicima“ dostavljaju hrana, lekovi, a osim toga i oružje i municija koji su, takođe, kako vidimo, ubrojani u hitnu pomoć. Roba se delimično dostavlja direktno (iz Francuske, Katara i još nekih zemalja), a jedan deo – preko Bengazija. U zapadnim medijima Misuratu su već počeli da nazivaju „libijsko Sarajevo“, mada takvo upoređenje teško može da se nazove za odgovarajuće.

Zašto je situacija u Misurati u centru pažnje? Po veličini Misurata je treći grad u Libiji (sa oko 250.000 stanovnika), to je dubokovodna luka i predstavlja jedini važan objekat koji buntovnici drže na zapadu zemlje, pa i njega samo zahvaljujući neposrednoj podršci snaga antilibijske koalicije. Njen strateški značaj u trenutnoj situaciji je u tome, što je u vojnom smislu  ona jedno od najzgodnijih mesta za iskrcavanje kopnene grupacije: postoji potrebna infrastruktura, a libijski glavni grad je udaljen samo 200 km. Što duže Misurata bude u rukama pobunjenika, to će biti glasniji i njihovi pozivi o potrebi izvršenja desantne operacije pod humanitarnom zastavom. NATO je već dao Gadafiju na znanje da mu neće dozvoliti da grad osvoji na juriš, i Gadafi je faktički prestao da čini takve pokušaje. Stvoren je ćorsokak u lavirintu, a izlaz iz njega je samo prekid vatre i pregovori između strana u konfliktu. Međutim, pobunjenici to neće, jer je Misurata njihov jedini adut, tako da sedanje za pregovarački sto sa Gadafijem za njih (ustvari – za njihove gazde) znači samo - potpuni fijasko. 

A za to vreme stižu saopštenja o slučajevima u kojima su vojno-pomorske snage NATO, koje su blokirale libijsku obalu, posle pregleda teretnih brodova  branili da oni nastave da plove ka Tripoliju, već su ih upućivali u Bengazi. Pošto  nisu uspele da brzo uklone režim Gadafija spoljne snage su pojačale ekonomsku blokadu: u zemlji se već oseća deficit benzina, hrane ima - prema različitim procenama - za mesec ili dva dana. Šta će biti dalje: vojno-humanitarna operacija pod zastavom OUN (bez obzira da li će se iskrcavanje vršiti uz pomoć amfibija ili ne), novi program:  „menjamo naftu za hranu“ (pa – iskustvo već postoji), podela zemlje, spoj tih varijanti ili pojavljivanje novih – videćemo vrlo brzo.