Da li će snage NATO-a pod plavom zastavom OUN da smene zeleni steg Libijske Džamahirije (I)?

"How many legs does a dog have if you call the tail a leg?

Four. Calling a tail a leg doesn't make it a leg."

Abraham Lincoln

 Tri meseca posle početka isplaniranog i spolja podržanog oružanog meteža u Libiji konačno je postalo jasno – mehanizam, koji je dobro odradio posao u Tunisu, a i u Egiptu, mada tamo malo grublje, u Libiji je očigledno pukao. Na autore plana je neočekivanost onoga što se dešavalo proizvela toliko šokantan utisak, da ih je postavila u stanje privremene obamrlosti. Ne čuju se besne izjave na adresu Bahreina, gde su lekare i medicinske sestre bacali u zatvore i mučili ih samo zato, što su pomagali svima koji su u nemirima bili ranjeni, bez razlike; nema razumljive reakcije UN u vezi sa Jemenom ili Sirijom, gde već nekoliko nedelja traje masovno krvoproliće, koje se po broju gubitaka može uporediti sa brojem poginulih u Libiji – dežurne osude i komentari se ne računaju, jer po stilu podsećaju na uspavanke. Jasno je da su posle Libije na redu za „demokratizaciju“ neminovno bili Jemen i Sirija, uz mesec dana intervala, ali je Gadafi narušio tok događaja, tako da je jednom pušten mehanizam ispalo nemoguće zaustaviti.

Istovremeno „demokratizatori“ nisu imali snage ni da se odreknu svojih planova, tako da se, kako bi postavljeni zadaci bili ispunjeni - ovako ili onako, može govoriti samo o korekciji i traženju izlaza iz ćorsokaka. Zadaci su očigledni: skloniti sa vlasti M.Gadafija i predati ga Međunarodnom sudu ili ga fizički ukloniti, tako što će on biti zamenjen poslušnim izvršiocima, koji će svoje nove pokrovitelje izbaviti od višegodišnje „migrene“ koju je izazvala politika neprilagodljivog pukovnika i obezbediti im potpuni dostup gigantskim rezervama ugljovodonika i mogućnost da koriste infrastrukturu  zemlje koja ima strateški važan položaj.

Proračun se sada pravi na pretpostavci da će Libijci, naviknuti na obilje prehrambene i industrijske robe u prodavnicama, na činjenicu da se benzin i struja plaćaju parama, a ne dinarima, i da obilan obrok u najskupljem restoranu košta jeftinije od sendviča u običnom pariskom bistrou, pošto se sudare sa sve većim ekonomskim problemima i potrebom da se bore za golo preživljavanje, sami da svrgnu svog lidera ili bar, da neće aktivno tome da se suprotstave. Osim neminovnog nastavka „lova na Gadafija“ sada se može očekivati da se po objektima državne uprave metodično nanose raketni udari, te da se tako, „gušenjem“ razruši ekonomski potencijal Libije posle čega bi se, pod pokroviteljstvom UN, izvršila „vojno-humanitarna operacija“.

Specifičnost razvoja međunarodnih događaja je u tome, što dolazi do preraspodele uloga: ako je pre Savet bezbednosti UN samo lupao pečat na rezolucije, kojima se unatraške „legitimizovala“ agresija protiv suverene Jugoslavije, a „ozakonjivanje“ okupacije  i „demokratičnosti“ izbora u Iraku i Avganistanu, gde je glasanje vršeno pred cevima automata, a njihovo prebrojavanje na zatvorenim teritorijama stranih vojnih baza, sada se OUN-u daje zadatak da prihvati neposredno i aktivno učestvovanje u operaciji na svrgavanju postojećeg i dejstvujućeg  društvenog uređenja Libije…

Da bi se obrazložila potreba „humanitarne operacije“ OUN obavlja se aktivna priprema. Libijske vlasti su više puta pozivale u svoju zemlju međunarodne komisije koje bi se upoznale sa stvarnom situacijom. U drugoj polovini aprila u Libiji je boravila „grupa eksperata UN“, ali rezultati njenog rada nisu saopšteni. Ali o sadržini izveštaja može da se sudi i preko posrednih detalja: grupi nisu trebali stručnjaci za Libiju, u njoj su bili: egipatski ekspert za ljudska prava Šarif Basjuni, građanka Jordana Asma Hader i sudija iz Kanade Filip Kirš.

Umesno je da se podseti  da je Međunarodni krivični sud UN krajem februara pristupio ispitivanju „vojnih prestupa“ u Libiji, pri čemu je okrivljeno nekoliko libijskih rukovodilaca, među njima i M.Gadafi. 20. aprila, ne čekajući dokaze, Vrhovni komesar UN za ljudska prava Navi Pilai je izjavila da „dejstva libijske armije u Misurati potpuno mogu da se uračunaju u  ratne zločine“.

Osim „doterivanja pravnih nijansi“, aktivno se radi na izradi strategije i načina realizacije kopnene operacije, koja je označena kao „humanitarna“. Sjedinjene Američke Države, koje su „zakuvale kašu“, su se još u martu same sklonile od aktivnih ratnih dejstava u Libiji, tako što su ovlašćenja za komandovanje vojnim delom operacije predali NATO,  a humanitarnim – OUN i Evropskom savezu. U stvari, SAD su se samo pomerile u senku, tako što su svu „prljavu rabotu“ i odgovornost preneli na saveznike, ali nisu zaboravili da rezerve arsenala vojno-vazdušnih snaga koje će učestvovati u vazdušnim napadima snabdeju  navođenim aviobombama, krilatim raketama, kao i bespilotnim letilicama – izviđačima, zajedno sa podacima, dobijenim  kosmičkim izviđanjem.

Još 21. marta ministri inostranih poslova zemalja-članica ES su se složile da stave na raspolaganje Ujedinjenih Nacija vojsku, na prvi njihov zahtev, radi obezbeđivanja i pratnje radnika u humanitarnim misijama i konvojima sa humanitarnom pomoći. 7. aprila se saznalo da Nemačka namerava da pošalje u Libiju vojsku bundesvera radi učešća u operaciji pod  uslovnim nazivom Eufor Libya. Trebalo je da nemački vojnici uđu u sastav vojne grupacije Evropskog saveza (EU-Battlegroup), koja će se baviti obezbeđenjem zaštite pri vršenju „operacije ukazivanja humanitarne pomoći“ koja se organizuje pod pokroviteljstvom OUN.

Od početka aprila u Bengaziju se nalazi grupa vojnih savetnika i stručnjaka iz Francuske, Italije i Velike Britanije. Tamo se britanski viši oficiri bave, po priznanju iz Dauning-strita,  „ukazivanjem pomoći Privremenom prelaznom savetu na rešavanju organizacionih pitanja, veza i pozadinskog obezbeđenja“. U vezi sa tim je došlo do manje prepirke između britanskog Forin-ofisa i Valeri Amos, koja je za vreme  vlade Tonija Blera bila lider Palate lordova, a od septembra 2010. godine je zamenik generalnog sekretara OUN i rukovodilac  Uprave OUN za koordinaciju humanitarnih pitanja i pružanje hitne pomoći (OSNA): „Baš i nije jasan status te vojske“ – izjavila je baronesa Amos. - „Naravno da britanska vlada ima svoje prioritete, ali se ne sme dozvoliti brisanje granice između humanitarne i vojne pomoći“ – dodala je. „Ma, haj'te, molim vas! Pa to nije vojska, to su samo vojni savetnici!“ – pomirljivo su joj odgovorile diplomate.

Ranije je V.Amos  istupila protiv predloga Evropskog Saveza (zajedno sa njom je, među ostalima, bila  još jedna poznata predstavnica Laburističke partije, koja je sada Vrhovni predstavnik za inostrane poslove i politiku bezbednosti u Evropskom Savezu -  Ketrin Ešton) da se u Libiji razmesti do 1000 vojnika ES „radi čuvanja humanitarnih organizacija“, zato što su smatrale da je taj predlog „neumestan“. Istovremeno su radnici humanitarnih organizacija izrazili sumnju u mogućnosti vojske ES da ona može da im Libiji obezbedi sigurnost, ali su istovremeno konstatovali da je sasvim moguće da će ih ona podvrći dodatnom riziku, ali njihovo mišljenje teško da može išta da promeni, kada je igra takva, kakva je.

Prema normama međunarodnog prava vršenje humanitarnih, mirotvornih i drugih međunarodnih operacija na teritoriji nezavisne države moguće je  samo na poziv i uz saglasnost lokalnih vlasti. U ovom slučaju imamo još jedan primer drugačijeg tumačenja tih normi. Ono bi glasilo: „propisi postoje da bi se kršili“. Kao  formalni povod za slanje u Libiju kontingenta vojnih snaga niza zemalja može se prihvatiti molba pomenute organizacije UN - OSNA - vlastima Evrosaveza da se humanitarni programi ka Libiji obezbede oružanom pratnjom. Zašto baš OSNA? Čitava istorija vojnih misija UN nepobitno dokazuje -  tamo, gde se planiraju humanitarne misije ili mirotvorne operacije, uvek se prvi pojavljuju saradnici OSNA. Oni su u Bengaziju od februara, a početkom maja tamo je stigao lično jedan od najviših rukovodilaca te strukture, što se dešava retko.

Što se tiče Tripolija, svih 12 saradnika UN je bilo hitno evakuisano u Tunis ujutro 1. maja, a predstavništvo te organizacije uništeno od strane pobesnele gomile samo nekoliko sati pošto je  saopšteno da su posle raketiranja avionima NATO poginuli Gadafijevi sin i tri unuka, kao i drugi mirni stanovnici. Prema rečima predstavnika UN, oni su se libijskim  vlastima  izvinili, a radnici UN su „privremeno napustili“ glavni grad Libije da se u njega vrate „čim se stvori povoljnija atmosfera“. Međutim, već posle nekoliko dana svi ti radnici su se našli u Kairu, gde se već formira operativni štab za upravljanje planiranom humanitarnom operacijom koja, očigledno, treba da obuhvati pre svega istočni deo zemlje. U OUN je objavljen upis saradnika za rad u Libiji, najviše se traže oficiri bezbednosti, poželjno – sa znanjem arapskog jezika.

A, uostalom, malo i o službi bezbednosti u OUN. Ako treba da se bude precizan – onda je to Departman za pitanja zaštite i bezbednosti, a njegov rukovodilac je istovremeno i zamenik generalnog sekretara OUN. Od 2009. godine na čelu tog departmana je bio Amerikanac Gregori Star, koji je dotle skoro 20 godina radio u Stejt-departmentu i mnogo godina odgovarao za bezbednost predstavništava SAD u inostranstvu. Ne izaziva sumnju činjenica da je G. Star zbog svojih službenih obaveza na prethodnom radnom mestu bio tesno povezan sa rukovodećim saradnicima obaveštajnih organa SAD, kao i da nije izgubio veze, te da, prema tome, još uvek ima pristup poverljivim informacijama. Tu sad postoji jedna nijansa: koliko god bilo čudno – G.Star se nije našao na spisku za arapske zemlje „koje podležu reformisanju“, na primer, za Alžir, gde je 2007. godine bačeno u vazduh sedište  UN, a uloga i uticaj radikalnih islamista su bili, a i danas su, jako veliki. Međutim, u jesen 2010. godine saradnicima UN u  Alžiru je dozvoljeno da tamo prebace i porodice, jer se, ѕamislite, nivo opasnosti smanjio. I – gle čuda! – u Alžiru, u kome je baza komande „Al Kaide za Arapski Magreb“ nema nikakvih nemira, da i ne govorimo o revoluciji. Uostalom, ovo je samo povod za razmišljanje…

Sergej Šaškov,

(Nastaviće se)