Kosova ne damo, pamtimo i ne zaobravljamo

Braćo i sestre, dame i gospodo, Kosovci i Kosovke, potomci Savini i potomci Lazarevi!

Dolazim vam kao svoj svojima iz Crne Gope, ali ne iz one Crne Gore koja je nedavno dočekala kosovskometohijskog krvnika Agima Čekua kao nekakvog "premijera" nego iz one Njegoševe Crne Gore koju je rodila Mitropolija Crnogorsko Primorska i kojoj je Kosovo bilo i ostalo temelj.

Evo i danas, u ovom beogradskom i srpskom, a po svemu Kosovskom i Metohijskom Danu, u gradu Svetog Novomučenika Đakona Avakuma i Novomučenika Beogradskih, skupili su se Srbi sa svih Srpskih Strana, sa suzama u očima, sa molitvama u srcima, raširenih ruku, a i kako bismo drugačije, sa svojom rođenom braćom sa Raspetog Kosova i Ranjene Metohije da progovorimo i da se složimo oko Kosova i Metohije, a to znači da se ujedinimo sa Bogom i jedni sa drugima.

I mi smo nedavno, u nesrećnoj i ojađenoj Crnoj Gori, pred Sabornim Hramom Hristovog Vaskrsenja u Podgorici dočekali svoju braću sa Kosova i Metohije, jer ih nigde drugo nismo imali dočekati. Otvorili smo dveri nedovršenog Sabornog Hrama, a kako ih ne bi otvorili, za braću sa Kosova i Metohije i u ovim danima kada se, mimo Božije i ljudske pravde, voljom sila i silnika, rešava sudbina i određuje status Kosova i Metohije?

Kao da od svih vas čujem pitanje: može li se opstati, ostati i posvedočiti istina i uoči ovog novog boja za Kosovo? Hoćemo li se sabrati oko Kosova oko onoga što je ono bilo, oko onoga što ono jeste i oko onoga u šta verujemo i u šta se nadamo da će ono biti?

Danas kada mnogi o Kosovu u Crnoj Gori ćute progovara čestiti narod koga tamo ima i koji se ne miri sa izdajom i kidanjem Kosova i Metohije iz Srbije. Kada crnogorski režim svoj pogled uporno odvraća sa Kosova i Metohije i okreće ga na drugu stranu čestiti narod im ne dozvoljava okrenu glavu od Kosova i Metohije. Kada, u ove dane i godine, mnogi brinu razne brige i nebrige Srpski narod i njegova omladina i na ovaj način svedoče da nema preče i važnije brige od Kosova. Kada je režim u Crnoj Gori jedva dočekao da prihvati da je Kosovo gotova stvar i samo briga politike i političara Srbije Srbi, "svi i svuda", podsećaju i opominju da Kosovo nije samo briga politike i političara nego i čitavog Srpskog Naroda.

Ovo Kosovsko i Metohijsko Sabranje nije ništa drugo do podsećanje da Kosovo i Metohija nisu samo tamo na Gazimestanu, oko Laba i Sitnice, Prištine i Gračanice, Peći, Prizrena i Đakovice, Lipljana i Gnjilana, Uroševca i Ponoševca, Kosovskog Pomoravlja i Kosovske Kamenice, Velike Hoče i Orahovca, Sirinićke Župe i dečanske vinice, Prilužja, Osojana i Cernice. Ono je i ovde u Beogradu, i u Podgorici i na Cetinju, svuda u Crnoj Gori, i tamo na mestu koje zovu Dalmatinsko Kosovo, i tamo na mestu koje zovu Romanijsko Kosovo, i svuda gde Srbi žive i svedoče vidovdanski zavet Svetoga Kneza Kosovskoga i njegovih Kosovskih Vitezova.

I danas na ovoj Kosovskoj Večeri smotru na nevidljiv način ne vrši niko drugi do Sveti Knez Lazar, a prate ga oni koji su sa njim bili na Kosovu i pre 617 godina: Miloš Obilić, Stari Jug Bogdan, devet braće Jugovića, Toplica Milan, Kosančić Ivan i svi Kosovski Junaci. I svi oni koji su se napajali Kosovom i koji su zapamćeni i zapisani u Knjizi Kosova, u Nebeskoj Srbiji, u Višnjem Jerusalimu, ali i koji su zapisani u duši i pamćenju Srpskog naroda, srpske istorije i srpske poezije, a posebno u molitvi Crkve Božije Pravoslavne koja ih je, uoči Boja, u Crkvi Samodreži, pričestila Telom i Krvlju Hrista Boga našega.

Šiptari su nam i ove godine, pred licem ili, bolje reći, maskom međunarodne zajednice, zločinima čestitali Vidovdan: u Klini je ubijen Srbin povratnik 68godišnji starac Dragan Popović, a no ko zna koji put su oskrnavljene pravoslavne crkve Svetog Apostola Andreja Prvozvanog u Podujevu i Rođenja Presvete Bogorodice u Obiliću. Polomljeno groblje u Starom Gradskom, kao i hiljade porušenih nadgrobnih spomenika po srpskim grobljima, i danas svedoče da se sistematski i planski uništava sve što je srpsko i pravoslavno na Kosovu i Metohiji.

Sećamo se i danas naše pobijene i poklane braće, i to: 77 ubijenih Srba iz Prištine; 4 iz Slivova kod Gračanice; 13 iz Livadice kod Podujeva; 11 iz Kosova Polja; 11 iz Obilića; 26 iz Lipljana; 14 masakriranih iz Starog Gradskog; 15 iz Štrpca kod Uroševca; 61 iz Gnjilana; 34 iz Vitine; 7 iz Novog Brda; 22 iz Kosovske Kamenice; 17 iz Kosovske Mitrovice; 6 iz Gojbulje, Vučitrna i Babinog Mosta; 8 iz Podujeva; 83 iz Prizrena; 10 iz Orahovca i Velike Hoče; 4 iz Đakovice; 21 iz Kline; 17 iz Istoka; 49 iz Peći i okoline. Njih preko 500 pobijenih!

Sećamo se noćas i onih 1300 kidnapovanih Srba i Srpkinja, kojima se do danas ne zna traga i ne čuje glasa. Svetski silnici ne mogu ili neće da nađu privatne logore šiptarskih terorista. He mogu ili neće da nađu ni masovne grobnice Srba iz kosovskometohijskog poloma 1999. godine, a hoće da rešavaju pitanje Kosova i Metohije i to tako da ga, silom na sramotu, otkinu od Srbije.

Kome je i zašta je potrebna tuđa zemlja u kojoj se, ako si Srbin i pravoslavac, ne može slobodno živeti, ni hoditi, ni školovati, ni lečiti, ni radovati, ni tugovati, ni mirbožati, ni svadbovati, ni rađati, ni pevati, ni kukati, ni krstiti, ni moliti?
He zaboravljamo ni noćas ni zadovijek ni 150 porušenih crkava i manastira na Kosovu i Metohiji. Kako da zaboravimo minirane i srušene svetinje ovoga naroda: Crkvu Svetog Đorđa u Prizrenu, spaljenu i opoganjenu Bogorodicu Ljevišku, carske Svete Arhangele, novu Crkvu Svete Trojice i staru Crkvu Uspenja Bogorodice u Đakovici, Crkvu Svetog Nikole u Slovinju, Hram Presvete Bogorodice u Mušutištu, Crkvu Svetih Apostola Petra u Suvoj reci i sve ostale koje su porušene na zemlji i koje su se vaznele na Nebo čekajući da se vrate kada se Kosovo i Metohija oslobode od mraka i tirana, od terorista i satanista.

Mogu svetski silnici da pokušaju da urade šta god hoće, ali Srpski narod ne sme da klekne, da se pomiri sa izdajom, da prihvati okupaciju i kidanje Kosova i Metohije. Srbiju, Srpske Zemlje i sav Srpski narod svakoga dana treba buditi Kosovom i Metohijom. Ma šta da bude i ma ko, ne daj Bože, pokuša da prizna nezavisno Kosovo onda to mora da bude znak da "trebimo gubu iz torine" i da se još više posvetimo Kosovu da svoju decu svakoga dana na svakom mestu učimo kosovskometohijskoj istoriji, kosovskometohijskoj geografiji, kosovskometohijskim pesmama, kosovskometohijskim igrama, kosovskometohijskim običajima.

Dvojnim aršinima svetskih sila nikada kraja i nigde mere.
Ali, moramo znati da ne možemo izgubiti Kosovo ako ga ne izgubimo u svojim molitvama, u svojim dušama, u svojim snovima, u svojim domovima, u svojim školama, u svojim knjigama, u svojim stihovima i u svojim pesmama. Kada su Grci nakon Prvog svetskog rata proterani od Turaka iz maloazijskih prostora oni su sa sobom poneli pamćenje, a sa njim su očuvali veru te se tako ni do dana današnjega nisu odrekli ni svojih prostora ni svojih svetinja. I ne samo to. Video sam, na putu od Soluna prema Atini, naselja koja su nazvali po starim. Tako se pamćenje na drevni Efes čuva gradićem koji se nalazi odmah pored glavnog grčkog autoputa i koji se zove Novi Efes. I Srbi su, nakon raznih i brojnih seoba, u nove krajeve nosili nazive svojih sela i oblasti. I danas Srbe treba podsećati Novom Đakovicom u Banatu, Novim Prizrenom u Sremu, Novim Uroševcem negde između Kraljeva i Kragujevca.

Čudim se da još u nijednu čitanku, makar u fusnoti ispod neke pesme, nije ušla priča o velikom srpskom pesniku i srpskom konzulu u Prištini Milanu Rakiću. Taj krhki čovek nežnoga zdravlja, a veliki pesnik i još veći Srbin, kao srpski konzul je obilazio ostatke ostataka Srba na Kosovu i Metohiji na početku dvadesetog veka. Na konju je, plačući i tešeći svoj narod, putovao od Prištine do Dečana uz rizik od raznih zlikovaca i srbomrzaca. Na takvom putu i sa takvom žrtvom mogla je da nastane njegova neprevaziđena kosovska poezija. O tome vremenu i veličini roda njegovoga, kao i o njegovom zadivljenošću snagom i verom Srba Kosovaca, Milan Rakić godinama nakon oslobođenja Kosova i Metohije nije mogao da govori. Branimir Ćosić je 1929. godine u
Letopisu Matice srpske zapisao da mu je Rakić, na njegovu molbu da mu pripoveda o svojim konzulskim danima u Prištini i utiscima sa Kosova iz tog vremena, rekao: "He, o događajima iz Prištine, o svom konzulovanju dole, ne mogu vam nv šta reći, još je prerano govoriti. Kakvi događaji, kakvi ljudi! I ke kve hrabre žene. To je bilo herojsko doba, veliko doba".

Ali, kada je Kraljevina Srbija 1912. godine krenula u oslobađanje Kosova i Metohije srpski konzu Milan Rakić se među prvima javi kao dobrovoljac u komitske odred srbijanske vojske. Crnogorska vlada i Kralj Nikola nisu tada smg trali da je pitanje Kosova i Metohije samo pitanje Kraljevine Srbije. Milanu Rakiću je Bog dao da bude u jedinici koja je prva izašl na Gazimestan. I u takvom čudu : sreći, srbijanski vojnici su plgačući ljubili oslobođenu kosovsko metohijsku zemlju. Nakon toga, ps strojena je jedinica kosovski oslobodilaca. A potpukovnik, komandant jedinice, ne znajući da je među njegovim vojnicima i skromni pesnik Milan Rakić, popeo s na jedan kamen i počeo da recituje već tada kultnu Rakićevu pesm "Na Gazimestanu". Jedan poručnik komandir Rakićeve jedinice, potrčao je prema potpukovniku i reka:

"Gospodine potpukovniče, pesnik Milan Rakić je među našim vojnicima!"
Potpukovnik je zastao iznenađe takvom vešću, ali se brzo snašao. Komandovao je:
"Vojnik Milan Rakić, tri korg ka napred!!!"
Niko se nije pomerio. Poručnik: je ponovo potrčao i uzviknuo:
"Gospodine potpukovniče, o silnog uzbuđenja zbog oslobođenja Kosova vojnik Milan Rakić ne može da se pomakne!"
Potpukovik se ponovo brzo i valjano snašao i još glasnije je komandovao:
"Puk, tri koraka nazad!"
Tek tada je Milan Rakić smoga snage da izađe pred kosovske oslobodioce i svoje saborce i da, kao jedan od njih, izgovori svoju pesmu Gazimestanu "Na Gazimestanu koji je i opevao i oslobodio.

Nikada ne smemo da zaboravim da imamo na koga da se ugledams Ni našim precima nije bilo lak ni uoči Vidovdana, ni na VIDOV dan, a ni tokom svih ovih pretho nih Vidovdana.

Još, kako bi rekao despot Stefan Lazarević u svom teškom ps kosovskom vremenu, "da se sakupimo, još da se ugledamo, još da s sjedinimo u tom samom Hristu Bog našem, Kome slava sa Ocem i s Svetim Duhom u beskonačne vekove Amin!"
(Jerej Velibor Džomić)