U školu pre zore

Milioni đaka širom sveta ovih dana vraćaju se u školske klupe i počinju novu školsku godinu. Posle višemesečnog raspusta većini njih polazak u školu predstavlja teret, ali u danima koji slede navići će se na višesatno sedenje u učionicama i učenje.
Od davnina čovek je težio ka sticanju novih znanja i trudio se da od malih nogu što više nauči. Škola nije pronalazak modernog doba, već postoji gotovo koliko i čovečanstvo, ali je dugo vremena bila privilegija viših klasa ili bogatih. Naravno, pre više hiljada godina nisu postojala moderna zdanja sa mnoštvom učionica, fiskulturnim salama i terenima za fizičko.
U drevnoj Grčkoj, na primer, školovali su se samo dečaci, i to oni čiji su roditelji pripadali višim slojevima društva i bili u mogućnosti da im plate obrazovanje. Ono je jedino otvaralo mogućnost deci da se, jednog dana, kada porastu, bave politikom. Devojčice su najčešće ostajale u domovima, znanje su sticale od majki, a mnogo ređe od privatnog učitelja, jer je u tadašnjem društvu njihovo mesto bilo u kući i sudbina im je bila da se udaju, ili obavljaju kućne poslove i rade u polju.

Grčke škole bile su male, imale su samo jednog učitelja koji je predavao grupi od desetak ili dvadesetak dečaka. Kao i u današnje vreme, i tada se u školu polazilo sa sedam godina, a pohađala se da trinaeste godine. Osim čitanja i pisanja, dečaci su učili napamet i velike delove čuvenih Homerovih epova „Ilijada” i „Odiseja”, svirali su liru i učili da pevaju.

Do šestog veka pre nove ere deca u starom Rimu sticala su znanje od svojih roditelja. Majke su učile sinove do njihove sedme godine, dok su svoje znanje prenosile na kćeri nešto duže, s obzirom na to da devojčice ni u drevnom Rimu nisu pohađale školu. Posle sedme godine dečake su podučavali očevi, a neki od njih išli su i u škole koje su radile po sistemu školstva u staroj Grčkoj. Od trećeg veka pre nove ere i dečacima iz siromašnijih slojeva delimično je omogućeno da se školuju. To, naravno, nije bilo jednostavno, jer čitava armija mališana nije znala ni da čita, ni da piše.

Za razliku od modernog doba u kome školski čas ne počinje pre osam sati ujutru, deca u drevnom Rimu polazila su u školu pre zore. Mališani su morali da nose sveće kako bi mogli da uče dok se ne razdani. Između učenja pravljena je podnevna pauza za odmor i ručak, a zatim je rad nastavljan sve do kasnih popodnevnih sati. Ne zna se koliko je u Rimskom carstvu trajala školska godina, ali je ostao sačuvan podatak da se u školu polazilo 24. marta svake godine. Mali Rimljani učili su da pišu, čitaju i računaju, a puna pažnja posvećivana je učenju stihova čuvenih pesnika.

U vekovima koji su usledili školovanje je i dalje bilo privilegija bogatih, a tek u moderno doba uvedeno je obavezno osnovno školstvo u mnogim zemljama, čime je omogućeno velikom delu populacije da stekne osnovno obrazovanje.