Libija: O „slobodnim sredstvima informacija“ i „generalnoj liniji“

Sredstva masovnih informacija - SMI - su se davno pretvorila u sredstva za borbeno obezbeđenje vojnih dejstava. Po snazi svog delovanja ona predstavljaju svojevrsno oružje za masovno poražavanje; na Zapadu postoje mnogobrojne strukture koje, kao po pravilu, spadaju u sastav institucija sile i koje odgovaraju za „pravilno davanje informacija“ i obradu javnog mnjenja. Njihov zadatak je da pripreme prosečnog čoveka, -da mu „zabiju u glavu“ - spremnost da na nivou najpliće svesti podržava potrebu i maksimalnu korisnost od toga što će se danas, odmah, bombardovati ovi, sutra – okupirati oni, a za sada – maziti treći…

Načini i metode obavljanja takvog posla se stalno usavršavaju, tako da ako uporedimo informaciono obezbeđenje agresije NATO protiv Jugoslavije 1999. godine sa koncentrisanim informacionim napadima u toku pripreme „oslobođenja i demokratizacije Iraka“ 2003. godine i sa delovanjem SMI koja su „ rasvetljavala“ događaje u Libiji - a nije prošlo baš mnogo godina – postaje vrlo očigledno da proces postaje ne samo sve tehnologičniji, već i beskrajno ciničan.

Danas se SMI koriste ne da bi prikazala sliku onoga što se dešava, već mnogo verovatnije – upravo suprotno: da se dešavanje prikaže onako, kako je to potrebno onima koji upravljaju tim dešavanjima i koji donose odluke. Uostalom, sami „borci za dezinformisanje“ čak sa izvesnim ponosom sebe nazivaju „njuz-mejkeri“, tešeći se iluzijom da oni „prave“ novosti. Ustvari, oni samo prenose - retransliraju tuđe, često dogovoreno i unapred odobreno mišljenje i oblikuju sliku koja u onoj meri „odgovara zadatoj istini“, koliko je to potrebno postavljenim ciljevima i važnosti „projekta koji treba da se ostvari“ – i, u zavisnosti od toga, i snazi isplaniranog delovanja.

Jedan od najvažnijih principa nezavisne štampe – objektivnost – u Libiji je otvoreno pogažen, čak sa jezuitskim zadovoljstvom. Ono malo reportaža, koje su prenošene iz Tripolija, često su bile praćene otrovnim komentarima, a izjave i činjenice zvaničnih lica kao da su obavezno bile propraćene rečju „kobajagi“. Dolazilo je do otvorenog klevetanja: pošto je dobijena mogućnost da se lično vide mesto koje je uništeno bombardovanjem NATO-avijacije i mrtvačnice sa telima poginulih, neki „njuz-mejkeri“ su objavili da je „krvavi režim sakupio nekakve leševe iz čitave okoline, koje predstavlja kao žrtve ciljanih NATO-udara.“ Nema smisla ni da se broje sve bajke (prikazane kao nešto što se već dogodilo) o „bekstvu M.Gadafija, o izdaji njegovog sina, o stotinama beloruskih vojnih savetnika, gomilama afričkih najamnika koji dobijaju po 2000 dolara dnevno“ i dr.

Isto tako, uoči 20. marta se u Bengaziju, libijskom gradu koji su pobunjenici osvojili, „odjednom“ našlo preko 800 stranih dopisnika, među kojima su mnogi imali članske karte saradnika različitih novinskih, tele-radio i drugih SMI, ali niko od njih nije imao vizu koja bi im dozvolila da legalno prebivaju na teritoriji države-članice UN, nezavisne i suverene. Nije bilo zvanične akreditacije, ni dozvole za snimanja, postojala je samo gotovina i naredba „Pokaži im!“ „Im“ – to je rukovodstvo zemlje i oni njeni građani, koji se zalažu za zaštitu postojećeg uređenja Libije.

Do početka aprila je postalo jasno da je scenario provaljen. Gomile trudbenika sa iskrivljenim perima i vizirima sa konjskim štitnicima za oči su isčezle istom brzinom kojom su se pojavile, a u Libiji su ostali samo retki profesionalci među frilanserima i malobrojni predstavnici onih redakcija, koje nisu smatrale da je „sve propalo“ – prvi dobrovoljno, a drugi - prinudno.

U dezinformacionim bahanalijama je aktivno učestvovala i ruska medijska kompanija. Ruska SMI ne samo da su vrlo uslužno prenosila materijale koje su očigledno preuzeli od zapadnih agencija, već su pokušavala i da dokažu da je „meda toliko, da ne stižemo da ga potrošimo“! Pa su bez trunke žalosti trošili, ali su uvek pogledali otkuda vetar duva, ignorišući sve ostalo. A trošili su ne samo žuč i med, već i papir, i vreme za prenos informacija.

6. – 7. marta su dva aviona Il-76 MČS RF dovezli na aerodrom Džerba u gradu Tunisu humanitarnu pomoć za „libijske izbeglice“. Pri tom je na sajtu MČS (Ministarstva za vanredne situacije) ta operacija nazvana ukazivanjem pomoći „Republici Libiji“ (!!!). Naravno da su 34 tone dečje hrane i drugih korisnih tereta, dostavljeni iz Rusije, odmah iskorišćeni i da su primaoci zahvalni. Ali, do tog trenutka je čak i Vrhovni komesarijat UN za izbeglice bio prinuđen da prizna, da Libijci ne napuštaju svoju zemlju, a da su „izbeglice“ - građani Egipta, Bangladeša, Nigera, Čada, kao i ostali gastarbajteri, koji su gradili puteve, i radili na pomoćnim i sličnim poslovima za koje nije potrebna kvalifikacija. Ovde postoji interesantna stvar: među skoro 300.000 tih „libijskih begunaca“ većinu su sačinjavali Egipćani. Na pitanje zašto su, obzirom da su granice Libije prema Egiptu otvorene, bežali na stranu, suprotnu njihovoj otadžbini, u Tunis, preko pograničnih punktova koji se vrlo strogo kontrolišu, oni su prostodušno priznavali: u Egiptu su ih telefonom obaveštavali, da će se, ako pođu direktno, podvrći užasnoj opasnosti: „ustanici će im odseći glave, kao da su Gadafijevi psi“.

Kao rezultat ove plitke kombinacije sva svetska SMI su skoro celu nedelju, sve dok se ne bi zagrcnula, pričala o „stotinama hiljada Libijaca koji beže od krvavog režima omrznutog diktatora“, a tuniske vlasti su lupale glavu gde da smeste i čime da nahrane toliki talas nepredviđenih „vizitera“. Kroz dve nedelje svi gastarbajteri koji su hteli da napuste Libiju su to i učinili. Sa završetkom „informacionog napada“ Evrosavez je bez galame pristupio evakuisanju hiljada Egipćana iz Tunisa, nazad u Egipat, a za preostale, njih približno 120.000 - građane afričkih i azijskih zemalja, koji su smešteni u logore sa šatorima, interesuju se samo saradnici niza sitnih nevladinih organizacija i tuniska policija. Međutim, interesantno je: iznad šatora, u kojima praktično nema Libijaca u poslednje vreme su se, prema izjavama očevidaca, odjednom masovno pojavile monarhističke zastave Libije iz vremena kralja Idrisa, a one su se u neverovatnoj količini i istovremeno pojavile i u Bengaziju – 17. februara. Očigledno: Bengazi je mesto gde treba da očekujemo novi talas dopisnika…

Istovremeno sa „masovnim pohodom libijskih izbeglica u Tunis“ na teritoriji Egipta, blizu granice sa Libijom, novinarima su sa pompom prikazali logore za „one koji sa spasavaju od Gadafija“. Logori su stajali prazni dve nedelje, a zatim su spakovani, ali su zato u graničnim oblastima Egipta odmah razgrabljeni organizovani konvoji sa gumanitarnom pomoći, koji su bili upućeni u Bengazi. Da bi se spasilo ono što je dostavljano - kamione sa humanitarnom pomoći su počeli da pripajaju štićenim kolonama sa vojnom robom za „ustanike“. To svi znaju, pa i novinari, koji su u poslednjih mesec i po dana boravili u oblasti pograničnih prelaza između Egipta i Libije. Ali, masmediji o tome ne javljaju a, naravno, dobro se zna i zašto.

Što se tiče zvanične pozicije ruskog najvišeg rukovodstva, ona je izuzetno brzo pretrpela, i još trpi, bitne promene, i to više puta. Masmediji ponekad nisu mogli da ih prate, a mnogi su se gubili birajući definicije, koje „odgovaraju trenutku“ tim pre što je u vrhunskim ešalonima vlasti dolazilo do neviđenog pluralizma mišljenja. Pa da se malo prisetimo.

21. marta je premijer V.Putin, govoreći o situaciji u Libiji, izjavio: „Rezolucija Saveta bezbednosti je nepotpuna i štetna, ona dozvoljava sve i podseća na srednjevekovni poziv u krstaški rat. Faktički – ona dozvoljava upade u suverenu zemlju“. Istoga dana je predsednik D.Medvedev podvukao da Moskva ne smatra, da je rezolucija Saveta bezbednosti UN nepravilna: „Ako se danas pokušava da se „udara krilima po telu“ i govori da mi nismo razumeli šta smo radili, to bi bilo nepravilno, mi smo na to išli svesno… Sve što se dešava u Libiji je povezano sa bezočnim ponašanjem njenog rukovodstva i sa zločinima, koji su se dešavali protiv sopstvenog naroda, i to ne treba da se zaboravi, a sve ostalo je samo posledica toga“.

Prema rezultatima anketiranja javnog mnjenja, izvršenog u to vreme, između 75 i 85 procenata Rusa smatra da je takva pozicija RF „nepravilna“. Teško je reći u kojoj meri ti rezultati mogu da utiču na promenu pozicije rukovodstva zemlje. U svakom slučaju, na ruske masmedije oni nisu imali baš nikakav uticaj, te su oni u najvećem broju, pošto su „tekuću dispoziciju“ procenili preko svojih kanala, nastavili da stihoklepe „ode borcima za slobodu“ i da pljuju po „divljim hordama omrznutog režima“.

Samo nedelju dana docnije, 28. marta, S.Lavrov je konstatovao da „dejstva avijacije zapadne koalicije u interesu libijskih pobunjenika predstavljaju, u suštini, mešanje u građanski rat u Libiji i prekoračuju granice ovlašćenja koje za učesnike operacije određuje Savet Bezbednosti UN.“ Obzirom da izjava nije data u prvom licu i da se čula na sastanku sa šefom Ministarstva za inostrane poslove Kirgizije, vrlo iskusni efikasni menadžeri masmedija na nju nisu obratili nikakvu pažnju, i retoriku su nastavili u dotadašnjem tonalitetu, ali – samo do sredine aprila. Zatim se libijska tema iznenada izgubila sa prvih strana, ali su u masmedijima, bez obzira na to, odjednom počeli da se pojavljuju uravnoteženi komentari i trezvene ocene. Do sada nema razumnog objašnjenja za taj fenomen.

26. aprila predsednik vlade V.Putin je izjavio da ni jedna zemlja na svetu nema dozvolu za ubistvo libijskog lidera. On je doslovno rekao: „Govorili su: „Ne želimo da ubijemo Gadafija“, a sada neki zvaničnici već govore: „Da, težimo da uništimo Gadafija“. A ko je dozvolio da se to uradi? Šta, zar je održano suđenje? Ko je to sebi dao pravo da se ubije čovek, ma kakav da je?! Kakva je to zabrana letova nad zemljom, ako svake noći biju po palatama?“ Premijer je takođe izjavio da je glavni interes onih, koji sada „buškaju po Libiji“ verovatno - prirodno bogatstvo te zemlje.

U nedelju, 1. maja, Ministarstvo za inostrane poslove RF je objavilo da je rusko rukovodstvo iznelo „ozbiljne sumnje“ u iskrenost izjava Severoatlanske alijanse, kojima se tvrdi da avionski napad na Tripoli noću pred 1. maj nije bio uperen protiv libijskog lidera Moamera Gadafija i članova njegove porodice. Međunarodna koalicija prekoračuje „mandat rezolucije 1973 Saveta bezbednosti UN, koja ničim ne predviđa smenu rukovodstva libijske Džamahirije“. Ta izjava je usledila posle nove serije avionskih napada snaga antilibijske koalicije po civilnim objektima u Tripoliju, kom prilikom je poginuo i sin libijskog lidera, Sejf al-Arab (post-diplomac ekonomskog fakulteta na Kairskom univerzitetu), i drugi mirni građani.

Tako je nekima trebalo višeod dva meseca da počnu da „ozbiljno sumnjaju“ u ono, što je mnogima bilo jasno još 27. februara, kada je SB UN jednoglasno doneo rezoluciju br. 1970 o uvođenju sankcija protiv Libije. Rezolucija, osim zabrane putovanja Moamera Gadafija, članova njegove porodice i niza rođaka, kao i članova njegove vlade, odredila je da su sve države-članice OUN „obavezne da hitno preduzmu sve potrebne mere kako bi se sprečile direktne ili indirektne isporuke, prodaju ili premeštanje u Libiju“ svih vrsta naoružanja, „uključujući sve vrste oružja, vojne opreme svih vrsta i vojnih materijala“.

Beskorisno je pitati sredstva masovnog informisanja da li utovar bombi i raketa u lovce NATO na aerodromima u Evropi i njihovo ciljano izbacivanje na kvartale Tripolija spada u „premeštanje municije“. Gruba mnogobrojna kršenja rezolucija 1970 i 1973 su očigledna, ali masmediji čekaju signal…

Sergej Šaškov,