Ljudmila Aleksejeva: imamo šta da slavimo

Danas se navršava 35 godina Moskovske Helsinške grupe – najstarije pravobranilačke organizacije Rusije. Ona je bila formirana 12. maja 1976. godine, i od tada je glavni zadatak grupe jedan te isti – zaštita ljudskih prava. Ljudmila Aleksejeva, koja radi od dana osnivanja organizacije, a sada je na njenom čelu, u intervjuu za Glas Rusije ispričala je o osnovnim tipovima delatnosti.

Sredina 70-ih godina. U SSSR pravobranilački pokret predstavlja razjedinjene grupe aktivista, kako su ih tada nazivali „antisovjetčika“. Oni su, naravno, postojali polulegalno i ilegalno. O zvaničnoj registaraciji i otvorenoj delatnosti nije moglo biti ni govora. Po sovjetskim zakonima, svaka organizacija trebalo je da ima partijsku ćeliju. Tačnije u njen sastav trebalo je da ulazi najmanje tri člana komunističke partije. Nravno, grupa pravobranilaca nije imala takvu ćeliju, a to znači da je takvo udruženje bilo van zakona. Poznati fizičar Jurij Orlov ipak je insistirao na formiranju grupe koaj bi pratila poštovanje ljudskih prava u zemlji. O njenoj organiazcijio on je govorio na konferenciji za štampu u stanu akademika Saharova 12. maja 1976. godine.

Svoje članove Jruij Orlov je pozvao da razgovaraju na ulicu, zato što su se svima prisluškivali ne samo telefoni, već i stanovi. Shvatao je da ovu grupu treba formirati tako da do poslednjeg trenutka vlasti ne znaju za nju. Inače je to pretilo najozbiljnijim represijama.

Moskovska Helsinška grupa skrupulozno je fiksirala konkretne slučajeve kršenja prava i sloboda potvrđene takozvanim Helsinškim sporazumom, koji su u avgustu 1975. godine potpisali SSSR, SAD, Kanada, kao i sve zemlje Zapadne i Istočne Evrope, izuzev Albanije.

Naravno, članovi Moskovske Helsinške grupe nisu imali snage da prorapte sve prekršaje na teritoriji tako velike zemlje kao SSSR. Tako su se u Ukrajini, Litvaniji, Gruziji i Jermeniji pojavile društvene organizacije koje su usvojile kao osnovu ciljeve i principe Moskovske Helsinške grupe. Pa i uopšte pravobranioci su imali mnogo pomoćnika, govori Ljudmila Aleksejeva.

Iz najrazličitijih mesta dolazili su nam ljudi koji su govorili o kršenju prava, mi smo ih nazivali „pešacima“. Oni su nam govorili o onim kršenjima Helsinških sporazuma za koja su znali. Obraćali su nam se vernici: baptisti, adventisti, katolici, pravoslavni – žalili se na kršenje njihove slobode veroispovesti. A takođe ljudi iz nacionalnih pokreta. Na primer, krimski Tatari kojima nisu dali mogućnost da se vrate na Krim iz mesta progona, kuda su ih 1944. godine poslali po naredbi Staljina. Obraćali su je Jevreji kojima su zabranjivali da otputuju u Izrael, obraćali se Nemci koje su ometali da odu u Nemačku. Obraćali su se i svojetski građani protiv kojih su se o humanitarne članove Helsinških sporazuma orešili sovjetski rukovodioci.

Od trenutka organizacije grupa je podvrgavana stalnim pritiscima i gonjnjenju, a njenu delatnost su nazivali antidruštvenom i neprijateljskom, štampane materijale klevetom. Prvi su vršeni preteresi, praćenja, pretnje. Zatim su započela hapšenja. Jurij Orlov je bio osuđen na 7 godina strogog režima i 5 godina progonstva. Moskvoska Helsinška grupa bila je primorana da prekine svoj rad.

Ali ipak informacije o kršenju ljudskih prava su i dalje sakupljane i slate njenim partnerima iz Helsinškog sporazuma. Na osnovu ovih materijala sredinom 80-ih zapadne zemlje su kao jedinstveni front tražile od SSSR da oslobodi političke zatvorenike. Tokom 1986-87. bilo je oslobođeno oko 3000 ljudi, osuđenih iz političkih razloga. Ljudmila Aleksejeva do danas smatra ovaj događaj najvažnijim dostignućem pravobranilačkog pokreta Rusije.

1989. godine Moskovska helsinška grupa obnovila je svoj rad. Od 1996. godine njen nezamenjiv rukovodilac ostaje Ljudimila Aleksejeva. Danas organizacija ima partenre u svim ruskim regionima, sarađuje sa svim međunarodnim pravobranilačkim organizacijama i uvek su pravobranioci vrlo kritični prema vlasti. Ali mi nismo u opoziciji, već u stalnom dijalogu, tvrdi Ljudmila Aleksejeva.

Danas pravobranioci rade i aktivno i sa društvenim strukturama koje je formirala država radi razvoja građanskog društva u Rusiji. Među njima se može navesti institucija predstavnika za ljudska prava RF i u regionima, Društvena komora, Savet za ljudska prava pri predsedniku Rusije, društveni saveti u državnim organizacijama i resorima. Naša sveta obaveza je da na sve moguće načine štitimo ljude, govori Ljudmila Aleksejeva. I posla će uvek biti dovoljno, zato što zaštita ljudskih prava treba da postoji u svakom društvu, čak najdemokratičnijem.