EU-OUN. Okrutnost i neodlučnost

Evropska Unija je uvela embargo na isporuku oružja Siriji. Takođe je zabranjen ulazak na teritoriju EU trinaestorici članova sirijske vlade, a njihova aktiva u bankama zemalja Evropske Unije se zamrzava. U izjavi Saveta EU se ističe da su na crni spisak dospeli članovi sirijske vlade, koji su krivi za pogibiju mirnog stanovništva prilikom gušenja nedavnih protestnih akcija.

Ma kako čudno bilo, u spisak nije uvršten sam predsednik Sirije Bašar Asad. Sankcije su donete na inicijativu pristalica radikalnih mera – VelikeBritanije, Francuske i Nemačke i praktično ponavljaju prvi paket mera, koji je usvojen u februaru ove godine prema Libiji. Zato su paralele ovde očigledno i scenario daljeg razvoja situacije je predvidiv.

Istovremeno, Organizacija ujedinjenih nacija je poslala u Siriju specijalnu komisiju, koja treba da istraži sukobe između vojske i protivnika Bašara Asada. I to je jedino što OUN može da preduzme u sadašnjoj situaciji. Pokušaji da se osudi okrutno delovanje sirijskih vlasti je blokirano u Savetu bezbednosti. Ista sudbina je ranije zadesila izjave o politici u Jemenu. Zbog toga su mnogi politikolozi ponovo počeli da govore o politici dvostrukih standarda i potrebom za reformama u sistemu usvajanja odluka u OUN.

Sve više stručnjaka ukazuje na nesposobnost OUN da brzo i efikasno reaguju na žarišta nasilja, koja se rasplamsavaju u različitim delovima sveta. Mišljenje direktora Međunarodnog instituta za političku ekspertizu Evgenija Minčenka.

Ključna primedba na odluke OUN jeste da se one često usvajaju u toliko neodređenoj formi da se kasnije realizuju subjektivno. Kao što se to, na primer, desilo s rezolucijom o Libiji. I vrlo je složno da se kasnije kontroliše sprovođenje ovih odluka. Druga stvar je to da zbog postojanja prava veta stalnih članova Saveta bezbednosti usvajanje nekih odluka biva vrlo teško. Zato što ih blokiraju ili Amerikanci ili Rusija i Kina. Ali, tu je i treća stvar. Nema mehanizma za donošenje odluka povodom protivrečnih principa teritorijalngo integriteta i prava nacija na samoopredeljenje. I ono što je glavno, to je da danas u principu ne funkcionišu pravni mehanizmi, već pravo jačeg.

Pravo na samoopredeljenje koje je stručnjak pomenuo, umalo nije izazvalo raskol u OUN. Slučaj s priznavanjem nezavisnosti Kosova je najupečatljiviji primer za to. Zašto ova nemirna pokrajina može da se odvoji od Srbije, a Južna Osetija i Abhazija, koje su nastradale od agresije Gruzije, ne mogu? Mnoštvo ovakvih pitanja se postavlja u prostorijama OUN. Podjednako zamešateljstvo je izazvala specijalna operacija SAD na likvidaciji Osame bin Ladena. Borba protiv terorizma je dobra stvar, ali su američki vojnici upali na suverenu teritoriju Paksitana, ne dobivši dozvolu za to. Vode se sporovi o operaciji u Libiji. Rusija je već izrazila nezadovoljstvo povodom onoga što se dešava. Jedna je stvar kontrolisati vazdušni prostor ove zemlje, kao što je napisano u rezoluciji OUN. A potpuno je druga – otvoreni rat protiv Gadafijevog režima i lov na njega i na njegovu porodicu, koji su de-fakto objavili Velika Britanija i Francuska. Sve ove protivrečnosti se objašnjavaju nesavršenstvom struktura OUN navodi Evgenije Minčenko, ali reforme ne mogu brzo da se sprovedu, navodi on sa žaljenjem.

Situacija se ne može kardinalno promeniti. Moguće je da treba govoriti o stvaranju nekih većih regionalnih blokova, dakle, i o tome da OUN koordinira njihovu delatnost. Očigledno je da treba govoriti o povećanju broja stalnih članova Saveta bezbednosti iz reda zemalja u razvoju. Međutim, tu se opet postavlja pitanje, kome dati pravo veta, a kome ne.

Među kandidatima za stalne članove Saveta bezbednosti su: Nemačka, Japan, Indija, Brazil i Južna Afrika. Konsultacije traju već nekoliko godina, ali se ne vidi napredak. Moguće je, kažu analitičari, da će upravo destabilizacija situacije na Bliskom Istoku i u Africi primorati vodeće zemlje OUN da uvide očigledne nedostatke organizacije i da napokon započnu reforme.