Geopolitika "Velike pobede"

Mi uvek ponavljamo „Velika Pobeda“, „svetsko-istorijski značaj pobede sovjetskog naroda…“, „pobeda koja je promenila svet“, ne udubljujući se u pravi smisao tih reči, u veličinu podviga koji je napravio sovjetski vojnik i ruski narod… Kada se objašnjavaju događaji Drugog svetskog rata i njeni rezultati uglavnom se govori o vojnim dejstvima, o pobedama ili porazima na frontu, a glavni akteri su oružane snage, štabovi, vojni zapovednici. Iako pravilno, ipak – nedovoljno. A stvar je u tome da je rat splela i bitke vodila Njeno veličanstvo Geopolitika, koja razmišlja u kategorijama istorijskih epoha, planetarnih prostora, svetskih civilizacija.

U vreme pre velikih svetskih ratova svet je bio evropocentričan, njegova geopolitička struktura je bila nestabilna, u svetske procese su se uključivali novi istorijski igrači - SAD, SSSR, kao i svetski finansijsko-industrijski „zakulisni igrači“. Sovjetski Savez do početka rata nije smatran za svetsku državu, te nije mogao da utiče na svetske procese, a njegov uticaj na svetsku politiku je bio zanemarljiv. Glavni subjekt svega toga je bio Zapad. Na sreću naroda SSSR-a, Zapad je nejedinstven, obzirom da se zasniva na dve suprotne kulturno-civilizacione matrice: romansko – nemačkoj i anglo-saksonskoj. Uz to, između SAD i Engleske je postojala skrivena borba za poziciju lidera u svetskoj okeanskoj zoni, a u Evropi je bilo sve jače suprotstavljanje Nemačke i Francuske. Pri tom su i svetski „zakulisni igrači“ podsticali ratne pripreme vodećih zemalja Zapada. I mada je Zapad formirao svetske procese - ni Amerika, ni Evropa nisu bili sposobni da čovečanstvu predlože društveni razvoj ideje, smisao, novu filozofiju međunarodnih odnosa. Zapad je predlagao samo rat – radi preraspodele kolonija i osvajanje novih teritorija – zbog superprofita.

Talentovani nemački filozof V.Šubart je 1938. godine u radu „Evropa i duša Istoka“ stanje zapadne civilizacije okarakterisao ovako: „…u Evropi se pojavljuju simptomi kulturnog zamora, prezasićenosti, duhovnog pada… Evropski kontinent je hvatala sve jača uzmenirenost. Zapad je čovečanstvu poklonio najsavršeniju tehniku, najsavršenije oblike državnosti, ali ga je lišio duše“. Zatim i ovo: „Grandiozni događaj, koje se priprema – to je uspon slovenstva kao vodeće kulturne snage. Možda će to nekome da para uvo, ali takva je sudbina istorije koju nikome nije dato da zaustavi: sledeći vekovi pripadaju Slovenima“ (V.Šubart: „Evropa i duša Istoka“, Moskva, 2003, str. 29).

Svoje zaključke Šubart je napravio na osnovu uspeha Sovjetske Rusije i rasta međunarodnih simpatija prema zemlji socijalizma. Zato se na Zapadu pojavio još jedan razlog za rat: zaustavljanje „uspona slovenstva“ i na zapadu Evrope (Balkan, Čehoslovačka, Poljska), i na istoku (Rusija, Belorusija, Ukrajina). Ni malo nije slučajno što je plan „Ost“, koji je donet 12.06.1942. godine, predviđao uništenje 30.000.000 Rusa, Belorusa i Ukrajinaca, progon sa osvojenih teritorija do 71.000.000 ljudi, od čega 85% Poljaka, 65% Ukrajinaca, 75% Belorusa, 50% Čeha. (N.Kikešov: Sloveni protiv fašizma, Moskva, 2005, str. 453).

Sa balkanskim Slovenima hitlerovci su se do 1942. godine obračunali, istina, kako se ispostavilo, ne baš sasvim. Sovjetsko rukovodstvo je osećalo pretnju rata sa Zapadom, opasnost od fašizma, što je jasno bilo rečeno još 16.decembra 1933. god. u moskovskim novinama „Pravda“: …“fašisti teže da izvrše novu podelu sveta, kurs skreću ka širenju agresije na čitav svet“. Za SSSR se kao najvažniji zadatak najvažniji zadatak pojavilo zaustavljanje rata stvaranjem sistema kolektivne bezbednosti u Evropi, preko bilateralnih i multilateralnih sporazuma. U decembru 1933. godine CK VKP (b) (Centralni Komitet Svesavezne Komunističke Partije (boljševika)) donosi odluku o širenju borbe za kolektivnu bezbednost u Evropi. 1934. godine SSSR predlaže da se zaključi Istočni pakt o uzajamnoj pomoći, u kome će biti Čehoslovačka, Finska, Poljska, Latvija, Litvanija, Estonija i SSSR, a posebno - sporazum sa Francuskom. Međutim, najjače evropske zemlje su činile sve kako dogovori ne bi mogli da budu sprovedeni (ministar spoljnih poslova Francuske L.Bartu je podržao sovjetsku inicijativu, ali je odmah posle toga zverski ubijen).

Francuska i Britanija su se iz sve snage trudile da Hitlera upute ka Istoku, želeći da uz problem Nemačke istovremeno reše i problem Rusije. Onome ko danas želi da jednog pored drugog postavi SSSR i Nemačku, Staljina i Hitlera, preporučujem da uzme u ruke američki nedeljnik „Tajms“ od 2.01.1939. Na koricama – portret firera i uzvišena izjava: Hitler je proglašen za čoveka godine (1938., posle Minhena), a u članku koji mu je posvećen izražavaju se nade da će za njega 1939. godina biti još uspešnija.

Hoću da se vratim na Valtera Šubarta. 1938. godine on je napisao: „Pitanje nije Treći rajh ili Treća internacionala, fašizam ili boljševizam. Ne, radi se o svetskom istorijskom sukobu između dela sveta u Evropi i dela sveta u Rusiji, između zapadnoevropskog i evroazijskog kontinenta“ (Ibid. Str. 453). A to je već prava geopolitika, i to u britansko-američkoj verziji (H.Makinder, A.Mehen) koja potvrđuje čvrstu usmerenost pomorskih zemalja na osvajanje ili uništenje „hardlenda“, to jest Rusije. Ti isti autori su uporno tvrdili da se ne sme dopustiti savez kontinentalne Rusije i Nemačke kao smrtno opasnog za SAD i Veliku Britaniju. Uostalom i Lojd Džordž, u svoje vreme premijer-ministar Engleske, upozoravao je kralja i parlament: „Tradicije i životni interesi Engleske zahtevaju uništenje Ruske imperije, kako bi se osigurala engleska nadmoć u Indiji i realizovali engleski interesi na Zakavkazju i Prednjoj Aziji (A.Martirosjan. Iza zavesa mihenskog dogovora, Moskva, 2008, str. 15) Tako da nisu suprotstavljenost Staljina i Hitlera ili njihov tajni dogovor doveli do Drugog svetskog rata, već geopolitika zapadnih država.

Druga karakterna osobina društvenog života predratnog Zapada je bilo formiranje fašističkih režima (Italija, Nemačka, Španija, Portugalija) i širenje ideologije fašizma kao reakcije na rezultate Prvog svetskog rata, kao i svetska kriza kapitalizma. I iza pripreme novog svetskog rata je stajala zapadna finansijska oligarhija. Hitler – to je proizvod geopolitičkih kombinacija Zapada, a ne reakcija na sovjetsku politiku, na boljševizam. Za Hitlera su bili najzainteresovaniji finansijski biznismeni zapadnih država, pogotovo elita Velike Britanije.

I još jedan faktor iz senke je bio igrač pred Drugi svetski rat – to je bio faktor religije. U Hitleru su ideolozi zapadnih pravaca hrišćanstva videli instrument za pokoravanje pravoslavnog sveta, oslabljenog revolucijom i sovjetskom vlašću. Kao i 90-h godina 20. veka, tridesetih godina tog veka Vatikan je aktivno „radio“ na Balkanu kako bi uzdrmao pravoslavnu veru i nametnuo katolicizam. Hitlera su odgajali i katolici, i sve moguće protestantske sekte, upućujući ga prema Istoku, shvatajući da se, bez obzira na ateističku retoriku, u Sovjetskoj Rusiji ostvaruje obnovljeni geopolitički koncept „Trećeg Rima“. Arnold Tojnbi svedoči: „ Agresija je tokom vekova postala jedini oblik komunikacije Zapada sa spoljnim svetom… Hronike mnogovekovne borbe između dve grane hrišćanstva, bez obzira na sve, stvarno pokazuju da su Rusi uvek bili žrtve agresije, a ljudi Zapada- agresori. (Tojnbi A.: Civilizacije pred sudom istorije, Moskva, 1996, str. 106).

Na poljima budućih bitaka sastala su se tri političko-ideološka sistema: liberalizam, fašizam i socijalizam. Iza njih su bili odgovarajući religijski sistemi, kao i finansijske, fašističke i komunističke internacionale. Svaki sistem je imao svoje geopolitičke koncepcije. Pri čemu je još 1925. godine budući firer u „Majn kampfu“, uprkos zaključcima nemačkih geopolitičara (F.Ratcela, K. Haushofera), vojnih stratega i uprkos zaveštanju Bizmarka, jasno izjavio: Italija i Engleska su saveznici Nemačke, Francuska je onaj, ko se smrtno vređa, a Rusija je glavni objekat ratovanja: „Kada govorimo o osvajanju novih zemalja u Evropi, mi, naravno, mislimo samo na Rusiju“ (Hitler A.: Moja borba, Ašhabad, 1992., str. 566).

Ciljevi strana: anglo-saksonska geopolitička doktrina je ciljala da postane apsolutni gospodar čitavog sveta; nemačka – na fašistički poredak u svetu, uz apsolutnu dominaciju arijevske rase, fašistički oblik vlasti na čitavoj planeti i hijerarhijsku koordinaciju svih ostalih naroda na zemlji, u zavisnosti od boje kože, krvi i nivoa „civilizovanosti“. Sovjetska geopolitička doktrina je predviđala korenitu promenu postojećeg svetskog poretka u korist socijalne pravde, drugačiji smisao ljudskog života (prioritet zajedničkih vrednosti), jednakost svih naroda, svet bez ratova i aneksija. Sovjetska elita, pošto je iz svojih redova oterala Trockog, nije sebi dala zadatak da rukovodi čovečanstvom, tim pre – da njime vlada. Pozivam istaknutog britanskog istoričara A.Tejlora da potvrdi moju tezu: „Rusi nisu težili vlasti, nisu hteli da šire komunizam. Oni su želeli sigurnost, a samo su komunisti i njihovi saputnici mogli da im je obezbede“. (Tejlor A.: Drugi svetski rat, Moskva, 1955., str. 539).

22. juna 1941. godine odnos snaga u svetu se promenio iz korena: SSSR, socijalizam, ruski narod – postali su poslednja nada čovečanstva za spasenje od crne kuge. Prvi put u ljudskoj istoriji narodi čitavog sveta su se molili za ruskog vojnika…Shvativši da je Hitler promašaj, Čerčil je već 22. juna 1941. g. u obraćanju naciji, izjavio: Niko nije bio uporniji protivnik komunizma od mene… Ali sada, pred razvojem najnovijih događaja, sve to pada u drugi plan. Opasnost koja preti Rusiji, to je opasnost koja preti nama i Sjedinjenim Državama.“ 24. juna to isto je Amerikancima rekao predsednik SAD F.Ruzvelt. Čak je i londonski „Tajms“ u uvodniku od 22. decembra 1941. godine napisao: „ Bitka na istočnom frontu predstavlja osu čitavog rata. Kako god gledali – sve zavisi od nje“. Kao odgovor na panično raspoloženje Zapada iz Moskve se čulo čvrsto: „Mi smo u pravu. Neprijatelj će biti razbijen. Pobedićemo.“ Smem da tvrdim, da se 22. juna 1941. godine po svom geopolitičkom statusu Sovjetski Savez popeo na najviši stepen svetske hijerarhije…

Rat je u svoju krvavu orbitu uvukao 61 državu, 80% stanovnika naše planete, stavio oružje u ruke skoro 110.000.000 ljudi, a ratna dejstva su obuhvatila praktično sve kontinente. Svi narodi na svetu su u ovoj ili onoj meri vodili borbu za svoje interese, a samo se sovjetski narod borio za interese čovečanstva. Mesijanska suština ruskog čoveka, po Dostojevskom – sveljudska, vasionska, upotrebljena je u leto 1941. godine. Rezultati ruske Pobede postali su glavni događaj 20. veka. Pobeda je promenila svet i dala mu nov kvalitet:

-stvorena zapadnim kolonijalizmom podela naroda na divlje, varvarske i civilizovane otišla je u istoriju (upravo su „varvarski“ narodi dali najveći doprinos u razbijanju fašizma). Današnja Kina, Indija, arapski svet (ona ista Libija) postali su nezavisni, zahvaljujući ruskoj Pobedi;

- u istoriju je otišao nepouzdani višepolarni evropocentrični model uređenja sveta – nju je smenio bipolarni model;

- narodi su dobili mogućnost da biraju svoj put razvoja;

 - stvoren je efikasan sistem međunarodne bezbednosti, čija baza je postala univerzalna međunarodna organizacija – OUN; od tada se svet gradi na ravnoteži snaga;

- SSSR je priznat za lidera velikog dela čovečanstva, socijalizam – za najefikasniji model razvoja.

I sve to je napravio običan ruski vojnik. Klanjam mu se do zemlje u ime svih ljudi naše planete! I na kraju – poruka mladima: rat nije zaustavio stvaralački, kulturni, intelektualni razvoj sovjetskih ljudi. Stvarana je i prava muzika, prava književnost, usavršavano je oružje, pravljena su naučna otkrića, partije geologa su pronalazile nova nalazišta ruda. Ratne 1944. godine sagrađeno je jedan ipo put više metro-linija nego danas. A i to predstavlja delić Pobede…

Leonid Ivašov,