Svedoci i autori pobeda
Sve manje ima živih svedoka strašnog doba iz Drugog svetskog rata. Protekle godine se u Rusiji dvostruko smanjio broj veterana. Odlaze ne samo savremenici herojskih bitaka, već i oni, koji su spasli svet od fašizma, spasli čovečanstvo od neminovne propasti. Zato su neobično važne njihove uspomene.
Marija Saljnikova je 1941. godine, kada je fašistička Nemačka napala Sovjetski Savez, imala 18 godina. Ona je radila u poštanskom vagonu, išla je iz Moskve u različite gradove. Desilo se tako da je upravo 22. juna, na dan napada fašističke Nemačke na Sovjetski Savez njena kompozicija stigla u Minsk. Glavni grad Belorusije jedan od prvih se našao pod udarom fašističke avijacije. Prvo je bilo veoma strašno, - priča Marija Saljnikova.
Kada smo krenuli iz Minska, bio je prvi napad na grad. To je bilo 25. juna, trećeg dana rata. Zatim su nas, devojke, u Moskvi uključili u mesnu protivvazdušnu odbranu. Živeli smo u kasarni, dežurali na tavanima, borili se protiv zapaljivih bombi, zatrpavali smo ih peskom. Zatim smo pobegle iz Moskve na front, našle smo se u artiljerijskom puku, gde sam bila sve do 1943. godine. Bila sam ranjena, pogođene su mi bile noge. Inače su mnogi pokušali da odu na front, ali nisu svi uspeli. Inače je želja bila jaka. Otići na front su želeli svi, naročito dečaci. Mislim da su svi iz mog razreda poginuli. Nikoga nisam zatekla posle rata.
Dve godine je Marija Saljnikova ratovala u artiljerijskom puku, stajala za haubicom. Teško je to bilo vreme, teška je i sama uspomena o tome.
Kada se sretnemo sa drugovima iz našeg puka, nikad ne pričamo o ratu. Sećamo se samo nečega smešnog. Sećam se bombardovanja, kada je jedna devojka iz naše brigade tražila, gde bi sakrila samovar. Kasnije su se svi smejali: najvažnija stvar u ratu je samovar. Dopada mi se pesma Julije Drunine: Samo sam jednom videla borbu prsa u prsa, jednom sam je videla realnu i stotinu puta sanjala. Ko kaže da u ratu nije strašno, ništa ne zna o ratu. Međutim, niko nije pričao o strahu. Nije bilo uobičajeno da se demonstrira strah. Tako smo bili vaspitani. Naježiš se i trpiš.
Za Vadima Andrejeva je rat počeo u vojnom garnizonu na Ukrajini, kada je imao 14 godina. Jedinica, gde je služio njegov otac, krenula je na front. Od preostalih tinejdžera formirali su mali odred, koji je tri dana čuvao žene i decu, koji su ostali u garnizonu, - priča general-pukovnik avijacije Vadim Andrejev.
Bili smo najstariji. Škola je bila seoska, sa 7 razreda, svi stariji su učili u Kijevu. Tri dana smo pucali iz karabina i čuvali. Zatim smo se povukli. Uzeo sam očevu pušku, napunio mecima protiv veprova i uzeo dva pakovanja sa eksplozivom. Nas, dečake, nije obuzeo strah. Mene su poslali u specijalnu školu za pilote, Staljin je zabranio da decu šalju na front.
Dan Pobede 9. maj je Vadim Andrejev dočekao na vojnom aerodromu, kada se spremao za let. Neočekivano je stigla druga naredba, - seća se on.
Morali smo da letimo, uključili motore, ali je bilo rečeno da ih isključimo. Odjednom su svi počeli da viču: rat se završio!
To je bio najsrećniji dan u mom životu, - kaže Vadim Andrejev. Retko sam kasnije osetio takvu radost. S njim se slaže i Marija Saljnikova: Takvo je bilo likovanje, toliko ljubavi tog velikog dana – 9. maja 1945. godine.
- Izvor
- Golos Rossii/ vostok.rs
Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost
Stotine Rusa svakodnevno potpisuju vojne ugovore, čime je novi poziv za mobilizaciju nepotreban, izjavio je portparol Dmitrij Peskov.
U srbskom Drvengradu – “selu Emira Kusturice” – otvoren je 22. novembra uveče međunarodni festival dokumentarnog filma “RT.Dok: Vreme naših heroja”.
Ruski vojnici izveli su udar na parking za avione na aerodromu u rejonu Aviatorskog, uništivši jedan od stacioniranih letelica. Na Kupjansko-Svatovskom pravcu ruske snage su podigle za
Ostale novosti iz rubrike »
- Prodacu stan kad odem u penziju i preko Solis-a potraziti plac na Fruskoj Gori da napravim sebi nest
- Ako je auto previše star popravke će koštati puno. Bolje ga je prodati i uzeti novi polovni. Loše je
- Gdje idemo sada? Biblija kaže: "U propisano vrijeme [kralj sjevera = Rusija] će se vratiti" (Danij
- Bravo! Vranje je divan grad, Vranje ima dusu... Bravo, Sladjo!
- Pozdrav za umetnicu. Slike su divne i krase moj dom u Beogradu.