Građanska odbrana demokratskih i nacionalnih prava

„Sloga građana najčvršći je bedem grada“
 

(Latinska poslovica)
 

Skupština Republike Srpske odlučila je sredinom aprila da se građani tog entiteta BiH izjasne na referendumu o sledećem pitanju: „Da li podržavate nametnute zakone od strane Visokog predstavnika međunarodne zajednice u BiH, posebno o Sudu i Tužilaštvu BiH i njihovu neustavnu verifikaciju u Parlamentarnoj skupštini BiH?“ Takav potez najvišeg predstavničkog tela RS izazvao je gotovo histerične reakcije Brisela. Zašto?

Demokratska kontraofanziva

Jasno je da, bez obzira na uspeh referenduma, makar u ovoj fazi, Banja Luka neće moći da povrati nadležnosti koje su joj otete ranijih godina (npr. vojsku). Evroatlantski centri moći su i ranije bili svesni da, u promenjenom geopolitičkom kontekstu, podržana od Moskve, RS više neće relativno krotko prihvatati da i dalje bude tiho svođena na puku administrativnu formu. Politika fazne centralizacije BiH naišla je i pre otvaranja referendumskog procesa na odlučan otpor vladajućih struktura Srpske. No, iako je Briselu sve to već poznato, njegovi predstavnici baš sada počinju da ispoljavaju paniku.
 

Stvar je u tome da je referendum prvorazredni oblik neposredne demokratije, gde biračko telo direktno odlučuje o važnim pitanjima. A Zakon o referendumu republike Srpske uvažava najbolje pravne tekovine EU, odnosno čak je i od strane evropske stručne javnosti ocenjen kao izuzetno demokratski pravni akt. Otuda, otvaranje referendumskog procesa od strane vrha RS, za one koji žele da budu ekskluzivni tumači građanskih prava i monopolisti nad demokratijom, predstavlja noćnu moru. Jer, referendum potpuno obesmišljava njihovu politiku zamene teza, koju realizuju pod zastorom ljudskih prava, građanskih sloboda, demokratskih vrednosti, evropskih standarda…
 

Snaga globalnih antisrbskih činilaca, između ostalog, leži u njihovom dobro organizovanom tzv. nevladinom sektoru u Srbiji i na prostoru BiH. Skupa sa dirigovanim sredstvima masovnog informisanja, on čini američki mehanizam za oblikovanje mišljenja, lobiranje pa i nametanje stavova, koji je iznutra već naneo veliku štetu srbskom narodu.
 

Iako nema masovnu bazu, niti odražava volju većine građana, uz pomoć opsežne medijske logistike, kompleks nevladinih organizacija kojima se upravlja iz Vašingtona i Brisela, stvara privid da značajan deo javnosti podržava ono što zapadni centri moći naturaju Srbima. S druge strane, pomoću njega, zahtevi koji zadiru u sferu nacionalnih interesa te nemaju nikakvu veze sa izgradnjom demokratskog društvenog ambijenta, lažno se predstavljaju kao odraz evropskih vrednosti i način da se unapredi život građana. Potom, po Gebelsovom receptu da mnogo puta ponovljena laž postaje istina, takve neistine šire brojni mediji. Tako se borba za zaštitu nacionalnih interesa nakaradno pretvara u protivljenje implementaciji demokratskih standarda, a nosioci srpske državotvorne politike medijski bivaju naruženi i prikazani kao anticivilizacijski faktori.
 

Referendumski izazov evroatlantskom okupatoru

Opisana antidemokratska, a ne samo antisrbska praksa, sada se suočila sa velikim izazovom. Pokretanjem referendumskog procesa rukovodstvo RS je uvelo politička kretanja u Srbskoj, pa i čitavom regionu, u novu fazu, i to mnogo nepovoljniju za one koji žele da iza kulisa vode politiku postepene – antiustavne, antidejtonske, i protivne volji naroda – transformacije političkog sistema BiH i njenog međunarodnog položaja, uključujući i pitanje vojno-političkih integracija.
 

U takvim okolnostima, neokolonijalni guverner BiH (eufemistički nazvan Visoki predstavnik međunarodne zajednice), može da besni i preti sankcijama, ali suštinski je nemoćan. Kada se, na neosporno demokratski način, čuje glas naroda, sve što on uradi, ili bilo ko drugi ko želi da nedemokratski vlada Srbskom i celom BiH, više neće moći da se skriva iza raznih propagandnih floskula. Biće jasno da je u pitanju politika brutalne sile i okupacije, a ne implementacije „evropskih vrednosti“.
 

Svako ko iole ozbiljnije promišlja o globalnim političkim procesima, već zna da evroatlantski centri moći – koji stoje iza agresija na suverene zemlje i likvidacija nepodobnih političara, našta su nas podsetili nedavnim pokušajem ubistva pukovnika Gadafija (propraćenim masakrom nevinih članova njegove porodice) – vode neofašističku a ne demokratsku spoljnu politiku. Međutim, u naše doba, usled zaokupljenosti trkom za materijalnim vrednostima te medijske hipnotisanosti, većina ne posmatra dalje od površine stvari. A nju je relativno lako našminkati da deluje u duhu tzv. evropskih vrednosti.
 

Međutim, i maskirani evroatlantski razbojnici, svoje prljave poteze moraju da povlače na način koji ozbiljno ne bi ugrozio demokratsku i civilizacijsku farsu. Ako se to desi i otupeli stanovnici njihovih zemalja mogu da shvate o čemu se radi. Zato za kriminalne stvari koje čine širom sveta, postepeno a blagovremeno grade teren, te političke snage i nacije protiv kojih su njihove agresorske strele odapete, prikazuju kao antidemokratska strašila. Tako bi najradije postupili i sa rukovodstvom RS pa i narodom Srpske. Ali, tu imaju problem.
 

Potencijalni odgovor „Imperije“

BiH je već više od petnaest godina pod nadzorom zapada, i već dugo se govori o demokratskom napretku koji je tamo ostvaren. Sada odjednom, u duhu najviših evropskih standarda, Banja Luka se par excellence demokratskim sredstvom energično opire volji samozvanih gospodara sveta. U takvim okolnostima, oni, bar za sada, nemaju odgovor. Od Srba su očekivali ispoljavanje revolta ali na drugi način, i za to su se spremali. Jako ih je pogodio odmereni, nenasilni, liberalni ali izgleda nepopustljivi referendumski otpor.
 

Dugoročno će probati da i na to nađu odgovor. Sukcesivno, otpočeće strašnu kampanju satanizacije rukovodstva RS, u samoj Srbskoj, BiH, regionu i svetu. Srbe će pokušati da ubede da njihovi „nacionalistički“ lideri svojim postupcima ometaju evrointegracije i time bolji životni standard građana. A svet će ubeđivati da je stasala nova generacija balkanskih „kasapa“ koja ume da „zloupotrebljava“ evropsku retoriku i demokratsku proceduru. Na temelju toga vršiće sve veći pritisak, pa će pretiti i primenom sile, naravno, ne da bi joj stvarno i pribegli (što znaju da je nerealno), već da bi povećali psihološki efekat svoje ofanzive.
 

Takva politika biće sračunata na razbijanje sadašnje homogenosti građana RS, koja postoji u vezi sa odbranom njenog statusa. Kao i na slabljenje podrške liderima koji su se odvažili da se odupru Briselu i Vašingtonu, te društveno izolovanje RS od Srbije (gde će se pričati da je ona talac Banje Luke). Cilj će biti da uz pomoć iluzornih priča o blokiranim evropskim integracijama, koje su za mnoge neupućene i dalje sinonim za bolji život, na vlast dovedu političare koji će biti mnogo popustljiviji. Nažalost, kolaboracionisti se među Srbima gotovo uvek nađu, a ako bi oni ponovo došli do izražaja u RS (makar sa namerom da radi ličnih interesa pokušaju da prevare SAD, tj. posle se vrate na nacionalne pozicije), zapadna srbska država bi posle duže pauze nastavila da se kreće putem koji vodi u propast. Njeni državni temelji verovatno ne bi mogli da podnesu novi talas potkopavanja sa pozicija vlasti.
 

Da se to ne bi desilo, Srbi moraju da RS brane odlučno kao u vreme Otadžbinskog rata (od 1992. do 1995. godine), ali na drugi način. Moramo da pružimo snažni građanski otpor gaženju vitalnih nacionalnih interesa i nipodaštavanju demokratskih principa. A nema sumnje da zalaganje za pravo naroda RS da neposredno izrazi svoju volju, i da se u skladu sa njom suštinski postupa na svim nivoima vlasti, nije samo davanje doprinosa opstanku pa i jačanju RS, već i izgradnji demokratskog ambijenta. Možda za sada, uz pomoć referenduma ili na drugi način, Srbska ne može da povrati ingerencije koje su joj uzurpirane, ali može da spreči da se na taj način i dalje prema njoj postupa.
 

Trijumf srbskog građanskog društva?

Građansko društvo, koje je nerazdvojno od modernog poimanja demokratije, podrazumeva postojanje mnoštva žarišta društvenog samoorganizovanja, preko kojih građani mogu aktivno da deluju nezavisno od države, i time van strogo političke sfere doprinose rešavanju svojih problema.  Nažalost – to još jednom trba naglasiti – na srbskom prostoru koncept civilnog društva je već dugo predmet grube zloupotrebe. U prvi plan uporno dospevaju organizacije koje ne štite interese naših građana, već prema Srbima neprijateljskih inostranih centara moći, a njihova volja se lažno predstavlja kao glas demokratske javnosti. S druge strane, autentično srbski nastrojene nevladine organizacije su, po pravilu, pasivne ili deluju na arhaičan način, i usled toga su dodatno društveno marginalizovane. Na stranu to što je u uslovima medijske okupacije, i ostalih vidova prisustva uticaja evroatlantskih činilaca, prostor za njihovo delovanje i bez toga sužen.
 

Referendum je prilika da se sa takvom praksom radikalno prekine makar u RS, ako još ne i u Srbiji. Krajnje je vreme da stavimo institucije građanskog društva u funkciju odbrane nacionalnih interesa i istinskih demokratskih vrednosti. Politika odlučnog okretanja volji naroda, koju su intenzivirale državne strukture RS, zaslužuje punu podršku, i mora da predstavlja prekretnicu u vezi sa procesom jačanja građanskih inicijativa u interesu zajednice kojoj pripadamo, a ne, kao do sada, spoljnih faktora! A ako tako bude, Brisel i Vašington neće moći da prenebregnu našu volju. Ne živimo više u 90-im godinama 20. veka, već u drugoj deceniji 21. stoleća. Amerika nije u posthladnoratovskoj euforiji i naponu snage, već je, ma koliko još opasna, jednim kolenom na zemlji. Svet se dovoljno promenio da ako se i mi promenimo mirnodopski agresori neće više moći da se i dalje olako igraju sa našim sudbinama! U stanju smo – možda i snažnije, a gotovo sigurno uspešnije, nego ranije oružjem – da im se suprotstavimo insistiranjem na primeni demokratskih vrednosti i građanskim principima. Nemao pravo da propustimo tu šansu!

Dragomir Anđelković,