Ubistva šefova država i međunarodno pravo - libijski presedan

Agresija zemalja NATO protiv Libije postavila je čitav niz veoma važnih pitanja međunarodnog prava.(1)Jedno od njih, najaktuelnije, je priprema ubistva šefa libijske države. Rezidenciju Moamera Gadafija su mnogo puta raketirali. Prema saopštenjima libijske televizije u toku napada noću, uoči 1. maja, ubijeni su Gadafijev sin i troje njegove unučadi…

Ubistva šefova država i vlada odavno ne šokiraju nikoga. U 19. veku ubijena su tri predsednika Bolivije, tri predsednika Urugvaja, tri predsednika SAD, dva predsednika Perua, ne mali broj monarha i članova njihovih porodica. U 20 veku su ubijeni: ruski imperator Nikolaj sa porodicom, predsednici vlada Italije, Švedske, Srbije, Grenade, predsednik SAD, tri predsednika i predsednik vlade Avganistana, tri predsednika i tri predsednika vlade Bangladeša, dva predsednika i tri predsednika vlade Republike Burundi, predsednik i tri predsednika vlade Egipta, dva predsednika Liberije, dva predsednika vlade Indije, predsednik Čada, predsednik i tri predsednika vlade Irana, predsednik i premijer Demokratske Republike Kongo, predsednik i premijer Ruande, predsednik Republike Niger, dva predsednika i jedan premijer Nigerije, predsednici Venecuele, Gvatemale, Salvadora… Spisak nije kompletan i, to kažemo sa tužnom sigurnošću, – otvoren je…

U spisak nisu ušla ubistva državnika koji nisu zauzimali zvanične položaje (Amilkara Kabrala, Eduardo Mondlane). Nisu ušli ni slučajevi „pogibije“ rukovodilaca država. Tu skoro sam imao priliku da razgovaram sa jednim od bivših rukovodilaca Mozambika, koji je 1986. godine obavljao pregled mesta pada aviona predsednika Mozambika Samore Mašala. Sagovornik mi je govorio o ubedljivim dokazima toga, da je avion pogođen dok je bio u vazduhu. Krivac zločina – južnoafrički rasistički režim;(2)zvanična istraga iz političkih razloga nije sprovedena. To ubistvo je u istoriji ostalo kao „avionska nesreća“.

U spisak nisu ušle ni mnoge „neobične smrti“. Tako da danas niko nije objasnio kako se „desilo“ da su istog dana, 07.07.1998 godine, iznenada i bez ikakvih vidljivih razloga umrli i predsednik Nigerije S.Abača i lider opozicije - izabrani predsednik Nigerije M.Abiola, pri čemu je ovaj poslednji preminuo direktno u toku sastanka sa ambasadorom SAD. Prema svedočenju čuvara, koji je imao zadatak da proba sva pića i hranu koja je nuđena Abioli, koji je on u potpunosti izvršavao, naređeno mu je da odmah posle probe napusti svoje mesto.(3)Čuvar je izašao, a da nije proverio na otrov šolju čaja, koju je njegovom gazdi ponudio ambasador - zvanični predstavnik SAD. Ta priča nikoga nije zainteresovala, i nikakva sudska istraga nije sprovedena. Isto tako nije bilo istrage ni povodom masovnog ubistva kompletne kraljevske porodice u Nepalu 2001. godine, mada je i tamo bilo osnova da se pomisli da je postojao trag spolja.

Pokušaji isleđenja ubistva predsednika i premijera Ruande 1994. godine snažno se koči ne od bilo koga, već od Međunarodnog tribunala za Ruandu. Tamo se istražuju samo ubistva predstavnika naroda Tutsi, a ubistvo rukovodilaca Ruande koji su bili predstavnici naroda Hutu ne pripada ukupnoj istoriji „genocida“ Tutsi, koju sada ispisuje ovaj tribunal. Karla del Ponte, bivši glavni tužilac ne samo tribunala za bivšu Jugoslaviju, već i Tribunala za Ruandu, u svojim memoarima slikovito opisuje kako su predstavnici SAD i nekih drugih zemalja blokirali njene pokušaje da započne istragu ubistva predsednika Ruande i Burindi – Ž.Habiarimanija i S.Ntariamire (to duplo ubistvo je bilo signal za početak pokolja u Ruandi).

Baš udara u oči čudan odnos prema ubistvima šefova država i vlada u savremenom međunarodnom pravu: većina među njima ima tragove koji vode ka inostranstvu, ali istrage praktično uopšte nema. A ako istraga i postoji – to se radi tako trapavo, da ne može da se ne posumnja da su rezultati tih istraga potpuno lažni. U pozadini stotina političkih ubistava međunarodna zajednica je iskazala „zabrinutost“ samo u dva slučaja: kada je ubijen bivši premijer Libana R.Hariri, a takođe i posle ubistva premijera Pakistana B. Buto. Radi istrage u prvom slučaju formiran je Međunarodni tribunal, a u drugom – Istražna komisija OUN. I to je bilo sve. Tribunal za Liban je formiran 2008. godine i za sada nije objavio ni jednu tužbu. Komisija OUN za rasvetljavanje ubistva Benazir Buto je posao završila 2010. god. tako što je objavila izveštaj, u kome je okrivila vlasti u zemlji zato što nisu obezbedili potrebno obezbeđenje i odgovarajuću istragu.(4)

Ostala ubistva državnih lidera nisu bila interesantna! U septembru 2010. godine države – članice OUN nisu izglasale predlog da se u dnevni red zasedanja Generalne Skupštine OUN uključi pitanje: „Istraga o ubistvima šefova država i vlada u periodu od osnivanja OUN“. Predlog o unošenju ovog pitanja u dnevni red zasedanja Generalne skupštine dala je Libija. Moamer Gadafi predstavlja šefa države – članice OUN sa najdužim stažom. Za vreme njegove 42-godišnje vladavine ubijene su desetine predsednika i premijera u različitim zemljama u svetu. Lično njega su pokušavali da ubiju više puta, između ostalog - u aprilu 1986. godine, kada su SAD i njeni sateliti bombardovali Tripoli i Bengazi. A sada opet SAD – NATO ponovo preduzimaju pokušaj da ga ubiju. I ponovo, kao 1986. godine, gine ne Gadafi, već članovi njegove porodice.

Da bi se procenila situacija u Libiji važno je da se shvati da već sam čin agresije predstavlja zločin, kako god da agresiju zovu masmediji. Bez pogovora, svako ubistvo čoveka, koje je posledica agresije, pretpostavlja još čitav niz zločina, ali ubistvo šefa države je zločin posebne vrste. To je ubistvo sa otežavajućim okolnostima – ubistvo na način, koji je opasan za sve. Zločinačka namera je u tome da sa ubije Gadafi, pri čemu se uopšte ne vodi računa koliko će još pri tom poginuti mirnih građana. Treba da se setimo bombardovanja rezidencije predsednika Jugoslavije Slobodana Miloševića u vreme agresije NATO 1999. god. i bombardovanja ambasade Kine u Beogradu tih dana. 2008. godine su se pojavili podaci da je bombardovanje kineske ambasade izvedeno sa predumišljajem: Amerikanci su znali da se u tom trenutku, u toj ambasadi nalazio S.Milošević. To jest – opet je reč o pokušaju ubistva šefa države.

Agresija SAD – NATO, koja traje mesecima, nastavlja da povećava spisak njihovih zločina. Dok postojeće „džepne“ međunarodne sudije kao što je Međunarodni krivični sud u Hagu priprema tužbu protiv Gadafija (što je tužilac MKS L.Moreno-Okampo već objavio), međunarodna pravnička javnost je dužna da izvrši svoje - društveno – suđenje svetskom hohštapleraju.

27. aprila je u Libiju doputovala takozvana Međunarodna nezavisna komisija OUN radi istraživanja svih slučajeva grubog kršenja ljudskih prava u Libijskoj Džamahiriji. Koliko je ta komisija „nezavisna“ i kakvi su njeni stvarni ciljevi najbolje govori sastav te komisije. Na njenom čelu je Šarif Basiuni – glavni sastavljač statuta Tribunala za bivšu Jugoslaviju. U komisiji su „zaštitnici prava“ iz Jordana – A.Hader, i Filip Kirš iz Kanade. Osim što je Kanada članica NATO - F.Kirš je i bivši predsednik Međunarodnog krivičnog suda!

Ali, bez obzira na to, situacija sa usmerenim pretvaranjem OUN u „moralnu nakazu“ koji blagoslovljava sve agresije po redu, još uvek, verovatno, može da se prelomi. U krajnjem slučaju, makar se mora probati.

Pre svega, mora se, najzad, formirati Vojno-Štabni komitet OUN, kako to predviđa Statut OUN, koji se za 65 proteklih godina nije ni jednom sastao. Tako može da se pokuša presecanje pokušaja da se naručuju i čak tumače rezolucije SB OUN različitim organizacijama sa strane (NATO, EZ i dr.); komandovanje vojnim operacijama će se vršiti uz učešće Rusije, Kine i drugih zemalja – članica OUN.

Drugo, Potrebno je da se pitanje o agresiji na Libiju postavi na Generalnoj skupštini OUN jer su u njoj, za razliku od Saveta bezbednosti (gde zaseda samo 15 zemalja), predstavljene sve države – članice OUN.

Treće, Libija može, tražeći zaštitu, da se obrati Međunarodnom sudu OUN. Dok bude razmatranja žalbe, Sud može da donese odluku o prekidu bombardovanja.

Četvrto, Rusija je dužna da inicira sazivanje Saveta bezbednosti OUN u vezi sa agresijom na državu – članicu OUN. Iako perspektive takvog zasedanja mogu da se predvide važno je nešto drugo: ne sme da se saučestvuje u konačnom pretvaranju međunarodnog prava u gomilu praha! Greška je (blago rečeno!) već učinjena – Rusija je „propustila“ rezolucije 1970 i 1973. Ali sada, ipak, postoji mogućnost da se bar insistira na rezolucijama, makar i nakaradnim, makar i gadnim, ali koje NEĆE predviđati bombardovanje!

Generalni sekretar Ban Ki Mun je izjavio da su, kako se ispostavlja, libijske vlasti „izgubile svoju legitimnost“. Generalni sekretar je pogrešio: ta njegova konstatacija se ne odnosi na libijske vlasti, već na vlasti država-agresora, i – na žalost – na samu OUN. Delegitimizacija OUN predstavlja rezultat smišljenih dejstava kako niza njenih članica, tako i rukovodstva cele Organizacije na čelu sa Ban Ki Munom. Delegitimizacija OUN očigledno predstavlja sastavni deo sveopšteg procesa zakonomerne „haotizacije“ savremenog svetskog i pravnog poretka.

Zaštita Libije – to nije samo zaštita naroda koji je prijatelj Rusije i Rusa, to je – možda – poslednja šansa da se spasi najvažnija međunarodna organizacija i mesto Rusije u njoj. U planovima za osnivanje „Demokratske lige“ koja bi, prema zamisli njenih ideologa, trebalo da zameni OUN, za Rusiju mesta nema! Upravo zato Rusija treba da se nađe u prvom redu država koje će se suprotstaviti pokušajima da se glavni organi OUN iskoriste za „samo“-delegitimizaciju te organizacije.

__________________________

(1) Neke takve probleme detaljno objašnjavaju članci autora, koji su objavljeni na sajtu Fonda strateške kulture: https://www.fondsk.ru/news/2011/03/18/sb-oon-i-livija-prigovor-mezhdunarodnomu-pravu.html; kao i na: https://www.fondsk.ru/news/2011/04/06/demontazh-mezhdunarodnogo-prava-strategija-globalnoj-vlasti.html
 

(2) Detaljnije pogledati u intervjuu A.B.Mezjajeva sa bivšim šefom kabineta predsednika Mozambika S.Viejroj(«Kazanskiй žurnal meždunarodnogo prava» № 4 za 2011 god).
 

(3) Tekst izveštaja je dostupan na zvaničnom sajtu OUN na internetu: https://www.un.org/ News/dh/infocus/Pakistan/UN_Bhutto_Report_15April2010.pdf
 

(4) Tekst izveštaja je dostupan na zvaničnom sajtu OUN na internetu: https://www.un.org/ News/dh/infocus/Pakistan/UN_Bhutto_Report_15April2010.pdf

Aleksandar Mezjajev,