Svetlost na kraju nuklearnog tunela – njegova bezbednost

Okrugli datum černobilske katastrofe podudario se s protestnim nastupima na kojima se u Nemačkoj i Francuskoj okupilo više hiljada ljudi. Zahtev da se pozatvaraju sve nuklearke bez izuzetka prvi put je praćen kategoričnom parolom: atom ne može biti mrian. Japan, koji se odlikuje visokim tehnologijama, dokazao je ovo još jednom, primoravši ljude da se zamisle o budućnosti energetike.

Usavršenu zaštitu nuklearnih reaktora sugrađanima je obećala Evropska komisija. Ministri za energetiku Evropske unije dogovorili su se da obave ispitivanja sigurnosti svih aktivnih. Međutim, spremnost za kategorično opraštanje od „mirnog atoma“ niko osim Austrije zasad nije izrazio. Za to postoje svoji razlozi, koji se ne podudaraju s javnim mnjenjem. Temu nastavlja analitičar Sergej Guk, pozvani stručnjak – direktor Međunarodnog centra za nuklearno obrazovanje, stručnjak IAEA Viktor Murogov.

Kao hladan tuš na vatrene protivnike nuklearki delovala je izjava kancelara Angele Merkel. Ne radi se ni o kakvom ponovnom razmatranju državne politike u atomskoj energetici. Basta. Stres-testovi – izvolite, koliko god želite. Na seizmečku stabilnost u kombinaciji s razornim poplavama, padovima aviona, napadima terorista. Ali da se zatvaraju nuklearke kako bi se kasnije zavisilo od isporuka električne energije iz inostranstva? Ova varijanta ne dolazi u obzir, bar za Nemačku, smatra šef kabineta. Kod ogromne većine stanovništva, koje je naplašeno „japanskim Černobilom“ raspoloženja su direktno suprotna. Nešto poput fobije izazvane nuklearnom energetikom. Premda ni ovde nije sve tako jednostavno. Potrebna su sredstva, najverovatnije na stotine milijardi evra samo za Nemačku. Ko će to da plati? Pojavljuje se masa problema tehničkog karaktera. Postaviće se i pitanje zamene izvora za energetsko snabdevanje, koji su prestali s radom. Gde je racionalan izlaz?

Mišljenje stučnjaka IAEA Viktora Murogova.

„Na svetu ima ukupno 440 reaktora. U Evropi oko 200. Grade se dva nova reaktora u Finskoj i u Francuskoj. U Evropi će u sledećih 20 godina prestati s radom polovina reaktora ako ne bude njihove zamene. Međutim, Evropa nije izolovana. Pogledajmo šta se radi u svetu.  Tu su Kina i Indija, to je polovina čovečanstva. Kina danas godišnje troši dve milijardi toni uglja. To je više od svih zemalja OESR (Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj) zajedno. Danas oni imaju 13 reaktora, 10 giga vati, to je manje od dva procenta (energetskog bilansa). Do 2020. godine imaće 120 gigavati, a 2050 – 400 giga vati. To je više nego sad na celom svetu. U Indiji vlada ista tendencija. SAD i Kanada imaju 122 reaktora, uglavnoms tara, nove ne grade. Problem je isti kao i u Evropi: ili nastavak rada resursa ili prestanak s radom. Šta da se radi?

Ušli smo u nuklearni tunel. Akumulirano je 280 hiljada tona iskorišćenog nuklearnog goriva, uključujući i plutonijum. Bez obzira na to da li zatvorimo nuklearne reaktore ili ne, ono nikuda neće nestati. I što je glavno: jedini instrument za dovođenje u bezbedan oblik iskorišćenog goriva jeste prerada. Plutonijum se može spaliti samo u reaktoru određene vrste – s brzim neutronima.

Nuklearna energetika nije nastala slučajno. I alternativni izvori i organski su već svi odavno poznati. Danas 85 odsto cele naše energije u ukupnom energetskom bilansu otpada na organiku. Sva nuklearna energetika se stvarala radi zamene makar polovine organske. Međutim, atomska energija učestvuje samo u elektroenergetici. A to je trećina ukupnog energetskog bilansa. Odnosno, praktično smo za 20 procenata smanjili potrošnju energetskih resursa“ .

Međutim, nikoga ne privlači da živi s tempiranom bombom u džepu. Ekolozi na celom svetu ne prestaju da ponavljaju: vreme je da se pređe na obnovljive izvore energije. I navodno, u tu svrhu se izdvajaju sredstva i to ne mala. Zašto čovečanstvo decenijama gazi u mestu?

Objašnjava Viktor Murogov:

„I uređaji koji rade na sunce i vetar mogu da proizvode energiju. Ali kakva je to energija? Grubo rečeno, industrija ne može da je koristi. To je promenljiva energetika, koja se menja u toku dana i u toku godine. I zato industrija ne može da se orijentiše na nju. U toku godine ona menja svoje opterećenje 4-5 puta. Na jedan megavat atomske energetike treba graditi 4-5 megavati vetrenjača. Umesto jednog reaktora Austrijanci su nudili Česima da sagrade pet hiljada „vetrenjača“.

Atomska energija je očigledno naša sudbina, zaključuje stručnjak, zato treba rešavati zadatak obezbeđenja globalne bezbednosti, a ne sedeti i kukati: šta će sad biti s nama?