Moamer Gadafi i cinizam Zapada

Ono što se dešava u Libiji i oko nje vrlo ubedljivo dokazuje da se savremeni svet kreće u pravcu međunarodno-pravnog beskraja, prema obnavljanju rasističko-fašističkih metoda upravljanja svetskim procesima. Nikada se do sada u novijoj istoriji norme međunarodnog prava nisu tako cinično i bezobzirno koristile protiv naroda koji su te norme doneli. Priča o donošenju rezolucije SB OUN 1973 i njenoj primeni predstavlja vrh cinizma: umesto da podržava međunarodni mir famozni Savet bezbednosti (a to nije prvi put) prihvata oružano razbojništvo i podelu nacionalne svojine jedne zemlje zapadnim kompanijama i bankama, uništenje suverenih država, istrebljenje čitavih naroda.

Međunarodna zajednica danas sa punim pravom može na zasedanju Generalne skupštine da postavi pitanje Organizaciji Ujedinjenih Nacija o prestupničkom radu njenog Saveta bezbednosti. Šta omogućuje da se pitanje formuliše upravo ovako?

Pod 1: Član 2, tačka 7 Statuta OUN glasi: „Ovaj Statut ne daje ni najmanje pravo mešanja u stvari koje po svojoj suštini predstavljaju unutrašnju kompetenciju bilo koje države“. Statut OUN nedvosmisleno određuje da je Savetu bezbednosti kategorički zabranjeno čak i da diskutuje o pitanjima sankcija prema Libiji. Moguće su samo konsultacije i razmatranje pitanja o spoljnom mešanju u proces oružanih nemira u Libiji. Znači: članovi SB OUN koji su učestvovali u izradi i prihvatanju rezolucije 1973 potpadaju pod nacionalne krivične zakone po članu „mešanje u službena punomoćja u cilju činjenja kriminalne radnje“, kao i pod krivične odredbe međunarodnog suda.

Pod dva: Čak i u tako donetoj nezakonitoj rezoluciji se govori samo o blokadi vazdušnog prostora Libije. Kakve veze sa njom imaju objekti infrastrukture na zemlji, kopnena vojska, rezidencija M. Gadafija, mirni građani i ostali potpuno civilni ciljevi? Rezolucija ni jednom rečju ne govori o vojnoj podršci takozvanoj opoziciji. A šta izjavljuju i čine natovci – čine otvoreno, na najvišem državnom nivou? Zar takvi postupci ne predstavljaju predmet krivičnog gonjenja?

Pod tri: Radi organizacije vojnih i mirotvornih operacija pri OUN postoji vojno-štabni komitet koji, pošto prouči situaciju u oblasti operacija, predlaže sastav snaga i sredstava za dejstva, kao i mandat za obavljanje operacije. Pa zašto su onda SAD i NATO sebi prisvojili pravo i na tumačenje rezolucije i na njeno izvršenje? Opet međunarodni prestup koji podleže krivičnom gonjenju od strane Međunarodnog suda i nacionalnog krivičnog zakonodavstva!

U postupcima SB OUN i NATO otkriva se čitav niz prestupa protiv međunarodnog prava i čovečnosti, a sam Savet bezbednosti OUN, zajedno sa NATO, podpada pod kategoriju „organizovana međunarodna prestupnička grupacija“. Vreme bi bilo da se organizuje neki novi Nirnberški proces, što će se u bliskoj budućnosti verovatno i dogoditi. Pa i Hitler i njegovo okruženje su takođe u početku delovali tako, što su kršili samo Versajski mirovni ugovor, zatim su počeli da narušavaju međunarodno-pravne norme uopšte, i na kraju izvršili bujicu zločina protiv čovečnosti. Pa za bilo kog ubijenog čoveka, bio to vojnik državne vojske, opozicionar ili mirni stanovnik, krivac mora da snosi krivičnu odgovornost. Ti isti Amerikanci su organizovali u Hagu procese protiv S.Miloševića i S.Huseina i kaznili ih smrću (drugog – otvoreno, a prvog – tajno). A njihova krivica, prvo, nije bila dokazana, a drugo – ono, što im je stavljeno u krivicu, ne može da se uporedi sa srazmerama zločina SAD i NATO. Pa šta je, ako nije mešanje u unutrašnje stvari tuđe države, napravio senator Mekkejn? Opet - član krivičnog zakona za podstrekivanje nasilnih dejstava i protivljenje vlastima. Kako bi reagovale vlasti u SAD da je Gadafi u državu Viskonsin, u kojoj su nedavno bile antivladine demonstracije sa više hiljada učesnika, poslao svog zvaničnog predstavnika sa zadatkom da digne narod na oružanu pobunu protiv Vašingtona?

Da se vratimo događajima u Libiji. Za šta je okrivljen Moamer Gadafi? Za to, što vlada Libijom preko 40 godina, i za to, što je protiv naoružanih pobunjenika, u čijim je redovima bila i Al-Kaida, i zavrbovani izdajnici, i predstavnici zapadnih specijalnih službi, primenio silu? Pa najdemokratskijom zemljom u svetu – Amerikom – već više od sto godina vlada jedna ista grupica predstavnika krupnog kapitala mafiozno-porodičnog tipa. O tome može da se čita kod Vudro Vilsona i Džona Kenedija. Ovog poslednjeg su ubili zato što je pokušao da Federalnom sistemu za rezerve oduzme pravo monopola na štampanje dolara, te se zbog toga obratio narodu porukom, tražeći da ga narod podrži u formiranju minimalne kontrole rada bankarske zajednice. Ta mafija pljačka ne samo druge narode, već i svoj sopstveni. A ako već treba da sledimo principe zapadne demokratije, onda bi trebalo da se vladanje monarha Evrope i Bliskog Istoka ograniči na, na primer, dva petogodišnja mandata. Međutim, u Velikoj Britaniji bi takav predlog nazvali buncanjem ludaka, a u Jordanu bi kamenovali svakoga ko bi to predložio. A šta je Gadafi uradio u tim dugim godinama svoje vlasti? Svojoj zemlji je obezbedio nezavisnost u oblastima politike, ekonomije, finansija i još nekim drugim, naterao je da energenti koje Libija poseduje koriste svi njeni građani, u cilju razvoja same zemlje.

Danas je Libija najrazvijenija republika na severu Afrike. U svom testamentu, koji nosi datum od 5. aprila 2011. godine, Moamer Gadafi govori o razlozima zbog kojih Zapad pokušava da ga uništi: „oni znaju da je naša zemlja nezavisna i slobodna, da nije pod kolonijalnim pritiskom, da su moje vizije i moj put bili i ostali jasni mome narodu i da ću se ja boriti do poslednjeg udisaja za našu slobodu, tako nam Svemogući pomogao da ostanemo verni i slobodni“. Pa ne mogu liberal-demokrate da okrive libijskog lidera za to, što je svoju zemlju učinio najobrazovanijom na afričkom kontinentu, omogućio joj najbolju i besplatnu medicinu, besplatno stanovanje, visok stepen socijalne zaštite, novčane prihode građana koji su veći od dohodaka prosečnog Evropejca? Govoreći o unutrašnjim oponentima Gadafi objašnjava: „družeći se sa Amerikancima i ostalim našim gostima slušao sam kako mi govore da im nedostaju „sloboda“ i „demokratija“, uopšte ne shvatajući da tamo vlada zakon džungle, gde najjači i najveći dobija sve… Nisu shvatali da u Americi nema ni besplatne medicine, ni besplatnih bolnica, ni besplatnog obrazovanja, ni besplatnog stanovanja“. Dalje Gadafi kaže: „pomagao sam mojoj braći i sestrama iz Afrike, za zemlje Afričkog saveza sam činio sve što je bilo u mojoj moći, kako bih ljudima pomogao da shvate ideju prave demokratije u kojoj, kao u našoj zemlji, vlast vrše narodni komiteti“. Da libijskoj demokratiji dodamo i takav organ, kakav je Savet (konfederacija) plemenskih vođa, koji diskutuje i donosi sve, najvažnije za celu zemlju, odluke. Pa upravo je svenarodno javno razmatranje dovelo do odluke da se ostvari najgrandiozniji na Afričkom kontinentu projekat o obezbeđenju Libijske Džamahirije vodom iz podzemnih jezera. Tako da, bez obzira na pustinjski karakter libijske teritorije i vrelu afričku klimu, u toj zemlji nema deficita vode za piće. A savremeni putevi, luke, terminali, aerodromi? Ali – Amerikanci su rešili da je sve to nedemokratski! Demokratija na američki način – to je potpuna potčinjenost od strane naroda vlasti krupnog kapitala, to je farisejski model upravljanja ljudima i procesima, kada superbogati zakulisni igrači iza leđa naroda donosi sve najvažnije i unutar- i spoljno-političke odluke, a predsednici i vlade samo imitiraju rad. Dve političke partije koje naizmenično „vladaju“ Amerikom predstavljaju porod jednog istog udruženja finansijskih poslovnih ljudi. I šta god da Obama obeća svojim biračima (na primer, da će prekinuti ratna dejstva u inostranstvu), predsednik Amerike neće moći izvršiti, jer o tome odlučuju samo igrači iza kulisa. A oni, igrači iza kulisa, razmišljaju samo o dobiti i vlasti. Deviza: što je dobro za „Dženeral motors“ – dobro je za čitavu Ameriku, davno je ustupila mesto paroli: što je dobro za „Goldman Saks“ – to mora da propoveda čitava Amerika i čitav ostatak čovečanstva.

Čime je to Gadafi naljutio američku i evropsku oligarhiju – sve one rotšilde, rokfelere, baruhe i ostale? Pre svega: svojom i libijskom nezavisnošću. U jednopolnom svetu vladavine novca toga ne sme da bude, jer onda to više neće biti jednopolnost. Drugo – to su realizacija i razvoj ideja socijalne države. Socijalizam je prisutan čak i u nazivu libijske države: Libijska Socijalistička Džamahirija. A to je duplo opasno za svetsku oligarhiju: razbesneli sever Afrike, Bliski Istok, čitav islamski svet danas traži model za svoj budući razvoj a Libija, kao islamska država koja je u procvatu, može da postane privlačan model, a to znači – nikakav trošak i napori ka diskreditaciji i uništenju socijalizma neće doneti rezultat. Treće – libijski lider je poslednjih godina aktivno radio u Afričkom savezu i sa zemljama OPEK-a, dokazujući im da „crno zlato treba da se prodaje za „zlatni dinar“, t.j. da zlato treba da se razmenjuje samo za zlato. Sve to je dovelo do odluke da Libiju treba „demokratizovati“. Jer standardi arapske demokratije uz bok Iraka znače i demokratizovani Irak. A kada unište Libiju svetski zakulisni igrači će se ozbiljno pozabaviti Sirijom, Iranom, rasturanjem Iraka, Pakistana, osnivanjem Kurdistana, „demokratizacijom“ Jemena, država Zakavkazja, Centralne Azije. I to još neće biti kraj…
 

___________________________

Leonid IVAŠOV – predsednik Akademije za geopolitičke probleme, general-pukovnik, profesor Moskovskog državnog lingvističkog univerziteta.