Vaskršnja poslanica 2011. godine

 Hristos voskrese!

Smrt odnese!
Večni život donese!

Pozdravljajući Vas, braćo i sestre, ovim pozdravom večne radosti, u njegovoj svetlosti i besmrtnom značenju, mi, vaši episkopi, svedočimo pred vama i pred svim ljudima veliku i svetu istinu naše hrišćanske vere i naše Pravoslavne Crkve. Obasjani svetlošću Hristovog vaskrsenja, saznajemo, naime, da na zemlji postoje samo dve vrste ljudi, dve vrste vernikâ: oni koji veruju u život večni, koji njime i za njega žive; i poklonici smrti i ništavila. Svako od nas, svakoga dana, svakoga trenutka našeg zemnog života, treba da se upita: u koju vrstu od ove dve spadam, kojoj vrsti ljudi pripadam? Pripadam li onima koji su poznali da su večna i besmrtna bića; ili onima koji veruju da smrt i ništavilo čine njihov početak i kraj, proždirući konačno sva bića i sve tvari? Jesam li u spasonosnoj zajednici sa onima koji već ovde na zemlji žive večnim životom i za večni život; ili sam u žalosnom društvu onih kojima gospodari smrt? Zato se, uostalom, takvi grčevito i drže samo za prolazni život, klanjajući se – javno ili tajno – smrti i prolaznosti…

Mi hrišćani po tome i jesmo hrišćani, što verujemo u život kao vrhovnu vrednost i smisao ljudskog naznačenja i što se klanjamo neprolaznom životu i večnoj svetlosti. Drugim rečima, mi verujemo u Hrista Gospoda, Koji je pobedio smrt. Samim tim, verujemo i u opšte vaskrsenje svih ljudi i u večni život svih stvorenja.

Evo, ponovo nas obasjava večna svetlost iz Hristovog živonosnog Groba. Zato, radujmo se, braćo i sestre, što smo stvoreni i što postojimo – ne za smrt i ništavilo, već za večni život i neprolaznost! Radujmo se, jer je Vaskrsli Hristos pobedio greh, smrt i svaku čovekoubilačku demonsku silu! Radujmo se, jer je razagnao mrak smrti iz ljudskog bića i tamu neznanja iz ljudskog uma i sa čovekovih očiju! Radujmo se što, blagodareći Vaskrsenju Njegovom, u dubinama bića i tvari više ne caruju mrak i smrt, nego neprolazna svetlost i večni život! Radujmo se i veselimo što istorija sveta i roda ljudskog više nije bespovratno umiranje i iščezavanje, već stvarnost zakvašena kvascem večnog života!

Možda više nego ikad u istoriji, danas je kod ljudi pokolebana vera i nada u neprolazni smisao ljudskog života. Verujući u Vaskrsenje Hristovo, u opšte vaskrsenje mrtvih i u život večni, mi zapravo verujemo u neuništivost vere i ljudske nade, u nepobedivost smisla života. Verom postajemo sigurni da, ipak, „nad svom ovom grdnom mješavinom, opet umna sila toržestvuje“ (Njegoš). Verujući u Vaskrsenje Hristovo, i ispovedajući Vaskrsloga Hrista kao Gospoda i Spasitelja, mi verujemo u neprekidno vaskrsavanje i obnavljanje neuništivog ljudskog dostojanstva.

Danas su ljudski moral, stid i dobrota uniženi i zgaženi upravo zato što je ljudska svest oprhvana smrću i besmislom. Verujući u Vaskrsloga Hrista – u Njega kao Put, Istinu i Život, mi verujemo u obnavljanje i vaskrsavanje ljudskog morala, stida i dobrote. U naše dane se ljuljaju temelji ljudske kulture i pomračuju ciljevi ljudskog delanja i stvaralaštva. Samo oni koji veruju u Hrista i srcem vide Vaskrsenje Njegovo, opšte vaskrsenje mrtvih, i večni smisao svih stvorenja; prepoznaju neuništivo korenje čovekovog delanja i nepresušne izvore ljudskog stvaralaštva i kulture.

Danas, samoživost, duhovna čamotinja, vlastoljublje i praznoslovlje prete da unište cvet nesebične ljubavi ugrađene u ljudsku prirodu, na čijem plamenu se greju sva bića i sva stvorenja; prete da ubiju radost života, rađanu iz slobode, uzajamnosti i delatne samožrtvenosti. Samo Vaskrsli Hristos, Koji se uselio u nas i došao među nas – da služi, a ne da vlada; da se daruje i žrtvuje, a ne da žrtvuje sebi druge – obnavlja u nama oganj nesebične ljubavi, bratske uzajamnosti, služenja i samožrtvenosti. Samo vera u besmrtnost, zasijala iz Hristovog Groba, spaljuje svojim ognjem samoživost i samoljublje kao lažno načelo i pogrešan način življenja. Jedino nam ona otkriva večnu istinu da je u samožrtvenoj ljubavi prema Bogu i bližnjima, prema svima stvorenjima, izlaz iz svih ljudskih obmana i laži, oslobođenje od lažnog življenja i telesnog mudrovanja, spas od svih tmina i bezizlaza!

Sebičnost i nepoštenje i danas – kao i juče, kao i sutra – uništavaju svako pravo zajedništvo, zajedničko dobro i imovinu. Nepoverenje i gramzivost, vlastoljublje, nasilje, i otimanje tuđeg, ugrožavaju ličnost i njenu bogodanu slobodu. Ta sebičnost, gramzivost i nasilje utoliko su veći ukoliko čovek nije progledao da sagleda svoje večno dostojanstvo, niti je otvorio oči za večna prostranstva i vidike svoga bića – ukoliko je vezaniji za zemaljska i prolazna blaga. Samo duše obasjane svetlošću Vaskrsenja Hristovog, obnovljene nadom u opšte vaskrsenje mrtvih i prekaljene verom u dobra koja moljac ne nagriza i rđa ne kvari, oslobađaju se sebičnosti, osećanja biološke ugroženosti, straha, gramzivosti, otimanja od drugih, i nasilja nad njima. Očarani večnošću, bogatstvom i preizobiljem večnoga života, sinovi i kćeri svete Crkve nalaze pravu meru svega, i ravnotežu između prolaznog i neprolaznog; između onoga čemu treba služiti i za šta se vredi žrtvovati, i onoga što je nedostojno čoveka i čovekovog dostojanstva, življenja i delanja. Njima postaje jasna velika Hristova istina o životu: „Kakva je korist čoveku ako zadobije sav svet, a duši svojoj naudi? Ili kakav će otkup dati čovek za dušu svoju?“ (Mk 8,36–37).

Zaista, Vaskrsenjem Hristovim, kao i verom u opšte vaskrsenje mrtvih i u život večni, učimo se da osvajamo – ali ne da osvajamo prolazna i ograničena zemaljska prostranstva, nego večni i beskonačni prostor božanske ljubavi i dobrote. Vaskrslim Hristom – izgubljeni zadobijaju nadu da će se naći; bolesni da će ozdraviti; bezutešni da će se utešiti; umirući da će vaskrsnuti; majke ostale bez dece da će svoje naručje ponovo ispuniti i večno se zagrliti sa svojom decom!

U ovo naše vreme, odnosi među narodima i među pojedincima ugroženi su sebičnošću, međusobnim prezirom, nasiljem i mržnjom. Strašni i apokaliptični zemljotres u Japanu, i njemu slična prirodna znamenja našeg vremena u svetu, podsećaju nas na ljudsku nemoć, na smrtnost i ništavilo ljudskih dela. Očevidno, duhovni i moralni poremećaji u ljudskom društvu, kao odvajkada, praćeni su i sada prirodnim poremećajima, poput cunamija. Nisu li to novi podsetnici svemu čovečanstvu da zaista postoji uzajamnost među duhovno-moralnim stanjem i prirodnim fenomenima? Zbivanja u prirodi nas podsećaju da od našeg ljudskog načina življenja i ponašanja zavisi prirodni poredak stvari. Podsećaju nas da je čovek odgovoran ne samo za sebe i svoj narod, nego i za sve ljude i sve narode, kao i za sveukupnu Božju tvorevinu.

Upravo na tu odgovornost ukazuje nam svetlost Hristovog Vaskrsenja, koja obasjava sve i sva, otkrivajući smisao svih događanja u vremenu i života u večnosti. Vaskrsli Hristos, Koji je Svojim raširenim rukama na Krstu sve i sva zanavek zagrlio i sve obasjao svetlošću Svoga Vaskrsenja, poziva Svojom bogočovečanskom ljubavlju sve ljude i narode na samožrtvenu ljubav, na uzajamno mirenje i bratsko praštanje. Njegov poziv svima na večni život, na praštanje svima za sve, Njegovo opraštanje svima sa Krsta i davanje večnog smisla svemu postojećem, svim zbivanjima i čitavoj istoriji, greje nam i vaskrsava dušu, obnavlja srce i ispunjuje život mirom i radošću. Vaskrsenje Hristovo vraća sveukupnoj tvorevini njen bogodani poredak i smisao. Vraća Boga ljudima i ljude Bogu. Vraća ljude jedne drugima, i daruje im pravi način postojanja i večni smisao življenja.

Zato, oprostivši sve jedni drugima Vaskrsenjem Hristovim, i zagrlivši se večnim zagrljajem, zapevajmo jednim srcem i jednim ustima, i naučimo sve ljude i sve narode da pevaju pesmu večne ljubavi i života:

Hristos vaskrse iz mrtvih,
smrću smrt porazivši,
i onima koji su u grobovima život darovavši.

Pojmo, o pojmo i mi, i svi ljudi, ovu večnu pesmu, i sveradosno se pozdravljajmo, sada i svagda i vavek:

Hristos vaskrse!
Vaistinu vaskrse!

Dano u Patrijaršiji srbskoj u Beogradu, o Vaskrsu 2011.

Vaši molitvenici pred Vaskrslim Gospodom:
Arhiepiskop pećki, Mitropolit beogradsko-karlovački i 
Patrijarh srbski IRINEJ
Mitropolit zagrebačko-ljubljanski JOVAN 
Mitropolit crnogorsko-primorski AMFILOHIJE 
Mitropolit dabrobosanski NIKOLAJ 
Episkop šabački LAVRENTIJE 
Episkop zvorničko-tuzlanski VASILIJE 
Episkop sremski VASILIJE 
Episkop banjalučki JEFREM 
Episkop budimski LUKIJAN 
Episkop kanadski GEORGIJE 
Episkop banatski NIKANOR 
Episkop novogračaničko-srednjezapadnoamerički LONGIN 
Episkop istočnoamerički MITROFAN 
Episkop žički HRIZOSTOM 
Episkop bački IRINEJ 
Episkop britansko-skandinavski DOSITEJ 
Episkop bihaćko-petrovački HRIZOSTOM 
Episkop osečko-poljski i baranjski LUKIJAN 
Episkop srednjoevropski KONSTANTIN 
Episkop zapadnoevropski LUKA 
Episkop timočki JUSTIN 
Episkop vranjski PAHOMIJE 
Episkop šumadijski JOVAN 
Episkop slavonski SAVA 
Episkop braničevski IGNJATIJE 
Episkop mileševski FILARET 
Episkop dalmatinski FOTIJE 
Episkop budimljansko-nikšićki JOANIKIJE 
Episkop zahumsko-hercegovački GRIGORIJE 
Episkop valjevski MILUTIN 
Episkop raško-prizrenski TEODOSIJE 
Episkop zapadnoamerički MAKSIM 
Episkop gornjokarlovački GERASIM 
Episkop australijsko-novozelandski IRINEJ 
Episkop umirovljeni zahumsko-hercegovački ATANASIJE 
Vikarni Episkop hvostanski ATANASIJE 
Vikarni Episkop jegarski PORFIRIJE 
Vikarni Episkop dioklijski JOVAN 
Vikarni Episkop moravički ANTONIJE
PRAVOSLAVNA OHRIDSKA ARHIEPISKOPIJA:
Arhiepiskop ohridski i Mitropolit skopski JOVAN 
Episkop pološko-kumanovski JOAKIM 
Episkop bregalnički i mjestobljustitelj 
Eparhije bitoljske MARKO 
Vikarni Episkop stobijski DAVID