Sudbina Srpske armije. Iz istorije jedne vojne reforme (II)

Da se vratimo početku 2000. godine. Došlo je do pogoršanja moralno-psihološkog stanja i negativne reakcije stotina hiljada ljudi, što je bilo izazvano padom prestiža vojnih lica, nedovoljnim finansiranjem potreba armije, kao i nerešavanjem svakodnevnih socijalnih problema ne samo kadrova u vojsci, već i vojnih penzionera. Istine radi treba da se konstatuje da je bilo pokušaja da se uslovi rada poboljšaju, baš kao i životi zaštitnika Otadžbine, ali ti pokušaji nikako nisu mogli da se nazovu uspešnim.
 

Dvehiljadite godine u Novom Sadu i nekim drugim mestima u centralnoj Srbiji počela je izgradnja 786 stanova za vojna lica. Sredstva su dobijena prodajom zemlje ministarstva odbrane (MO) privatnicima (na prodatoj zemlji se moglo izgraditi 10.000 kuća). Međutim, sredstava je bilo dovoljno za izgradnju 769 stanova u prestoničkom predgrađu, koji su dati uglavnom starijim oficirima centralnog aparata MO i generalštaba. Obnovljeni spiskovi onih koji su čekali da im bude dodeljen stan su pokazali da se broj beskućnika u vojsci povećao – prema stanju od 1.04.2001. godine u armiji je bilo 20678 vojnih lica bez stanova, i još 5450 ljudi je čekalo na poboljšanje životnih uslova.

Krajem 2001. vlada SRJ je za period 2001. – 2005. donela federalni program izgradnje stanova za vojna lica. Bilo je planirano da se potrebna sredstva dobiju preko prodaje vojne imovine, koja više nije potrebna, ili razmenom objekata vojne infrastrukture za stanove, potrebne vojnim licima u fondu za stanove. Zbog promene statusa i kompetencije državnih organa koji su taj program napravili, on je ubrzo zamrznut, ali je u 2002. god. vraćen, pri čemu je planirano da se 70% sredstava, dobijenih na rečeni način, iskoristi za izgradnju novih stanova, a 30% za kapitalni remont postojećeg stambenog fonda. Do decembra je u fond od prodaje imovine prispelo ukupno 50 miliona dinara.

Novo demokratsko rukovodstvo se na svojim položajima snašlo vrlo brzo. U oktobru 2002. godine je zbog korišćenja najvećeg poligona u centralnoj Srbiji „Pasuljanske livade“ došlo do konflikta među lokalnim izvršnim vlastima i armijskom komandom. „Pasuljanske livade“su bile poligon površine preko 16.000 hektara, jedini na kome je bilo moguće vršiti brigadnu obuku sa bojevim gađanjem budžetskom municijom. Formalno je ta teritorija predata pod zakup ministarstvu odbrane SFRJ na osnovu sporazuma, potpisanog 1972. godine, sa rokom važenja od 30 godina. „Lokalne demokrate“ su, kao na zvuk zvonceta, počele priču da više nema ni SFRJ, ni Jugoslovenske narodne armije, a površina poligona sada pripada pet različitih opština i zato ga treba zatvoriti. Ali ako je taj poligon baš toliko potreban vojsci, onda neka vojska plati, i to lokalnim zajednicama, ali pošto prvo nadoknadi štetu. Komanda Beogradskog korpusa je okrivljena da su višegodišnja intenzivna gađanja i obuka poligon pretvorili u „mesečev pejzaž, našpikovan neeksplodiranom municijom, te je flori i fauni naneta nepopraviva šteta, putevi su uništeni…“

General-pukovnik Momčilo Momčilović, načelnik glavne uprave za borbenu pripremu u generalštabu je pokušavao da odbrani poziciju države. Izjavio je da poligon predstavlja svojinu države, i da je ministarstvo odbrane spremno da koliko je god to moguće smanji površinu koju koristi, kao i da izgradi nekoliko vojnih naselja, u kojima će se pojaviti 5.000 slobodnih radnih mesta za lokalne stanovnike. Zahteve gradonačelnika Momčilović je okarakterisao kao “izuzetno agresivnu antiarmijsku kampanju, koja je organizovana uz učešće stranih snaga“. U leto 2003. godine general Momčilović je smenjen sa dužnosti koju je zauzimao i otpušten je iz vojske.

U novembru 2002. godine na naslovnoj strani novina „Glas Crnogorca“ je konstatovano: „Jedini zajednički državni mehanizam koji je stvarno funkcionisao i u Srbiji, i u Crnoj Gori, su bile oružane snage“. Crnogorac Miodrag Vuković (Demokratska partija socijalista), jedan od urednika seta ustavnih zakona, je u članku, u žurnalu „Svedok“, napisao da „sva imovina treba da se podeli između Srbije i Crne Gore, osim vojnih objekata koji privremeno treba da ostanu u zajedničkoj svojini.“ Što se tiče budućnosti, po mišljenju političara, „armija treba da deluje strogo u okvirima zakona i ne sme da ima pravo da donosi odluke u vezi sa bilo kojim objektom, pogotovo ne onim koji se nalaze na teritoriji gradova, turističkih zona i obradive zemlje. Međutim, prema podacima Državnog komiteta za pitanja svojine, u svojini armije se nalazi preko 30.000 zgrada i objekata, koji joj apsolutno ne trebaju ni za šta“. Vredno je pažnje da je članarina koju je Republika Crna Gora uplatila u vojni budžet u 2003 godini izneo 5,77%, što je predstavljeno kao veliki uspeh, jer poslednjih nekoliko godina Podgorica nije uopšte učestvovala u finansiranju vojnih snaga.

Prema rečima eksperata osnovni problem je bilo to, što „država ne poštuje zakone i propise koje je sama donela“. Na primer, prema normama, važećim u to vreme, nivo novčanih primanja vojnog lica je trebalo da bude veći 3 – 5 puta od primanja civila istog ranga, ali u praksi, primanja u vojsci nisu pokrivala ni minimum za preživljavanje.

Vojna lica su dokazivala da u zemljama koje se mogu uporediti sa Srbijom po BDP i po brojnosti oružanih snaga, primanja po osobi - vojnom licu nisu bila za upoređivanje: u Belgiji su bila veća 16 puta, Mađarskoj – 10 puta, Hrvatskoj – 6 puta, Bugarskoj – 3. U novembru 2002. godine armijski nedeljnik „Vojska“ je napisao uvodnik u kome je konstatovao: „Kada je 5. oktobra 2001. vlast u zemlji prešla na demokrate, mnoga vojna lica, najpre oni koji su svim snagama pomagali demokratama, pretpostavili su da će promene dovesti do poboljšanja položaja i u zemlji, i u njihovim životima“. Predsednik asocijacije vojnih penzionera Milenko Gligorović je u decembru 2002. za beogradske novine „Blic“ izjavio da 66% vojnih penzionera dobija penziju ispod minimuma, a 10% nekadašnjih vojnih lica nema mogućnosti da ima tri obroka u toku dana. Dovedeni do očaja oni su počeli da se tužbama obraćaju ministarstvu odbrane. Kao odgovor je likvidirana institucija koja se bavila pravima u vojsci, a za razmatranje „specifičnih poslova“ su u građanske sudove uvedene grupe vojnih pravnika. Posledice takve politike su se odmah pokazale.

Anketa, koju je sproveo Savez studenata Srbije među studentima četiri najveća univerziteta republike je pokazala da oko 75% studenata želi da se „izvuče“ iz vojske. Za glavne razloge neprihvatanja službovanja u vojsci mladi ljudi su proglasili „gubljenje vremena“ (28%), loše stambene uslove vojnih lica (19,94%), nesređene uzajamne odnose (17,83%) i dugačak rok po pozivu (8,31%). Pri anonimnoj anketi, koju je obavila jedna od nevladinih organizacija u maju 2003. godine u Crnoj Gori, više od 67% svršenih učenika je našlo način da izbegne regrutovanje, 38,4% pretpostavlja da državi armija uopšte ne treba, a samo je 9% izrazilo želju da u mirno doba odsluži vojsku, i to uglavnom zbog „ljubavi prema oružju“.

Od septembra 2002. vojni rok po pozivu je skraćen sa 12 na 9 meseci, a regrutima iz Srbije i Crne Gore je dato pravo da služe na teritoriji svoje republike. Takve odluke su stvorile velike teškoće u organizovanju obuke i bojevoj pripremi vojske, obzirom da su se centri za obuku po jednim vojnim strukama nalazili u Srbiji, a po drugim u Crnoj Gori. Osim toga, pozivanje je moralo da se vrši četiri puta godišnje, dok se period obuke smanjio na četiri meseca (za pešadiju na tri), a služenje u ratnim jedinicama – do pet meseci. U rezultatu usklađenost na relaciji četa – bataljon je praktično prekinuta, te u 2003. godini nije bilo ni jedne bataljonske taktičke obuke sa bojevim gađanjem.

Četvrtina onih, koji su se odazvali vojnom pozivu nije u stanju da ispuni norme što se tiče fizičke spremnosti, trećina njih je nepismena, a preko 10% je pri anonimnoj anketi priznala da redovno koristi drogu.

Kada su sumirani rezultati za 2002. školsku godinu rukovodstvo Vojne akademije, koja se smatra za glavnu ustanovu za vojnu obuku u zemlji, konstatovalo je da najveći problem predstavlja izbor kandidata za prijem: pokušaji da se sačuvaju kriterijumi koji su dotle važili za prijemne ispite „na najnižem prihvatljivom nivou“ doveli su do nemogućnosti da se na školovanje primi dovoljan broj kandidata.

2004. g. Boris Tadić je postao predsednik Srbije, ali rad koji je započet na reformi vojske nije prestao. U zgradi ministarstva odbrane su izdvojeni kabineti za više oficire zemalja Zapadne Evrope i SAD - i aktivnih, i penzionisanih, koji su neposredno učestvovali u izradi nacrta reorganizacije armije, u sistemu prekvalifikacije oficira i izmeni vojne doktrine. Britanska vojna lica su u okviru te misije prisustvovala čak i sednicama na kojima se analizirala opšta bojeva gotovost jedinica i većih delova armije Srbije.

U aprilu 2005. godine društvu su prezentirane dve knjige: „Strategije odbrane“ i „Bela knjiga odbrane“. Ministar odbrane Prvoslav Davinić, koji je govorio na njihovoj prezentaciji, saopštio je da se „armija nalazi na pravom putu ka evroatlanskim integracijama. Postoje određene političke prepreke, ali mi ćemo postati članovi „Partnerstva za mir“, a zatim i NATO“. U „Strategijama odbrane“ se, konkretno, konstatuje da je agresija (napad neke države na Srbiju) „maloverovatna“. I to u vreme, kada je 15% teritorije zemlje već bilo okupirano, a zatim i nasilno otrgnuto, uz proglašenje albanske države na srbskoj teritoriji…

3. juna 2006. godine nezavisnost je proglasila i Crna Gora, te je država Srbije i Crne Gore prestala da postoji. 7. septembra 2006. god. predsednik Tadić je u SAD potpisao (zajedno sa državnim sekretarom Kondolizom Rajs) Ugovor o statusu snaga, tzv. SOFA(StatusOfForcesAgreement) određuje prava i obaveze američkog vojnog personala u toku boravka na teritoriji Srbije. Njime im je data faktički eksteritorijalnost i priznata nenadležnost srbskih organa. „Šefstvo“ nad srbskom armijom je dato Nacionalnoj gardi države Ohajo, čije su delegacije počele aktivno da osvajaju svoju zonu odgovornosti u okviru mogućeg TVD.

U februaru 2008. god. srbska pokrajina Kosovo je proglasila nezavisnost, tamo je pod okriljem NATO započeto formiranje regularne armije, čiju su bazu činili albanski borci sa iskustvom u ratovanju. Beograd se ograničio nerazumljivim «protestnim notama» sa izjavama žaljenja, zabrinutosti i uznemirenosti. Zato nije čudno, što je već na prvom sledećem samitu NATO (Bukurešt, april 2008) bila doneta odluka o prelasku Srbije sa učestvovanja u programu «Partnerstvo radi mira», koje se smatra za prvi korak stupanja u NATO, na stadijum «intenzivnog dijaloga».

A reforme su nastavljene. Aktivne rasprodaje «viškova» ministarstva odbrane su dale neverovatan rezultat – pri smanjenju armije za više od 60% i uz uspešno «osvajanje» dobijenih sredstava u zemlji praktično nije ostalo poligona i taktičkih polja, pogodnih za bojevu pripremu (vlasti Srbije su čak zaključile sporazum sa Bugarskom o korišćenju poligona Šabla na obali Crnog mora), a red vojnih lica bez stanova je, kao i pre, brojao skoro 16.000 ljudi. Letom 2008. godine je objavljena namera da se na prodaju da dvadeset objekata u nekretninama, koje su pripadale ministarstvu odbrane, za iznos od 300 miliona evra (usput, sva preostala imovina ministarstva odbrane je tada cenjena na 2 milijarde evra). Tadašnji načelnik generalštaba Zdravko Ponoš je objasnio: «Novac, koji će biti dobijen prodajom armiskih nekretnina, može da reši mnoge probleme, kao i da smanji pritisak na državni budžet, jer armija svake godine gubi 2 miliona evra samo na čuvanju tih objekata».

15. maja 2008. god. načelnik generalštaba armije Srbije, general-major Zdravko Ponoš je, posle sastanka sa načelnikom generalštaba vojnih snaga Ruske Federacije, generalom armije Jurijem Balujevskim, izjavio da će armija Srbije obnoviti «ozbiljnu vojnu saradnju» sa Rusijom u vojno-tehničkoj oblasti. Politika je grana, gde su slučajna poklapanja zakonomerna: general Balujevski je predao načelničke poslove generalštaba tri nedelje posle tog sastanka, dok se njegov srbski «vizavi» zadržao malo duže, te je 30.12. iste godine smenjen sa dužnosti koju je obavljao, ukazom predsednika Tadića, zbog prevelike slobode misli i kritike ministra odbrane.

Međutim, srbski vojno-industrijski kompleks, koji je do skora proizvodio najrazličitije, vrlo kvalitetne proizvode, od streljačkog i inžinjersko-snajperskog oružja, do RZSO, automatizovanih sistema upravljanja, jurišnih aviona i tenkova T-84 (usavršeni analog sovjetskog T-72), zahvaljujući «reformama» je skoro potpuno uništen. Jedan od najvećih ugovora poslednjih godina je postala proizvodnja 20.000 lovačkih pušaka u fabrici «Zastava», po narudžbini američke firme «Remington».

23. novembra 2009. godine je došlo do izuzetnog događaja: predsednik Tadić i ministar odbrane D. Šutanovac su otvorili voju bazu «Jug». Predsednik je podvukao da strateške interese Srbije predstavljaju članstvo u Evrosavezu i očuvanje teritorijalne celine, a vojni ministar je konstatovao da baza «Jug» oličava dovođenje novog sistema punktova kopnene vojske na njihov završni oblik. Prema rečima Šutanovca, baza «Jug» predstavlja najveći i najsavremeniji infrastrukturni objekat, koji je ministarstvo odbrane izgradilo poslednjih godina. Prema zvaničnim podacima, izgradnja te baze u bizini Bujanovca, pored administrativne granice sa Kosovom, se vodila od 2003. godine i trajala je šest godina «zbog ograničenosti sredstava srbskog budžeta za odbranu». Da objasnimo: 2003. godine iz Bujanovca je dislocirana punokrvna, spremna za dejstva armijska brigada, pojačana artiljerijskim, oklopnim i inžinjerskim jedinicama, koja je brojala više od 6000 vojnih lica. Ona je likvidirana, fondovi su «prihodovani» i danas je u garnizonu koji je nekada postojao smešteno oko hiljadu vojnika i oficira koima je dat zadatak da obezbede rad Centra za pripremu mirotvornih snaga, koji baza «Jug» u suštini i predstavlja.

Kao rezultat desetogodišnjih reformi oružane snage Srbije su smanjene na tri komandne pozicije: za kopnenu vojsku, VVS i PVO, kao i za obuku.U kopnenim snagama je ostalo šest brigada, vazdušne granice čuvaju dve aviobaze i jedna zenitno-raketna brigada. Obuka se vrši u sedam centara za primarnu vojnu obuku, kao i šest centara po vojnim rodovima. Vojni pomorci su svedeni na flotu rečnih motornih čamaca. Ukupna brojnost vojnih snaga, prema različitim procenama, iznosi između 21 i 28 hiljada vojnih lica.

Reforma nije mimoišla ni sistem vojnog obrazovanja: 24. februara 2011. god. u Beogradu je formiran Univerzitet odbrane sa tri fakulteta – medicinskim, fakultetom humanitarnih nauka i tehničkim. Kao najvažnije dostignuće istaknute su promene u izgledu uniformi, nove oznake, standardi, simboli, amblemi i vojna zvanja. Tako je zvanje general-pukovnik zamenjeno zvanjem «general», a uvedeno je i zvanje «brigadni general». A to je u skladu sa propisima NATO te zato, smatra se, treba obavezno da znači i «pozitivan doprinos».

U decembru 2010. god. obavljeno je poslednje pozivanje regruta u armiju, jer je od 1.01.2011. god. Srbska armija prešla na profesionalnu bazu i sada se najbržim mogućim tempom preko konkursa biraju «profesionalci». Kandidati kako muškog, tako i ženskog pola treba da budu građani Srbije, uzrasta od 19 do 30 godina, da su sposobni za vojnu službu, zdravi, da se ne nalaze pod istragom i da nisu osuđivani zbog prestupa u obavljanju svog posla. «Svi muškarci-gejevi i žene-lezbejke, koji žele da služe, a odgovaraju uslovima konkursa, imaju pravo da se prijave zato što … u armiji Srbije pripadnici svih manjinskih grupacija mogu da se osećaju kao dobrodošli gosti», izjavio je informativni centar homoseksualnog udruženja Srbije. Ministar odbrane Dragan Šutanovac je, sa svoje strane, sa zadovoljstvom konstatovao, da je 2010. godina bila uspešna za ministarstvo odbrane «zahvaljujući izuzetnim rezultatima u reformi armije».

Mada postoje i drugačija mišljenja. Prema rečima političkog analitičara Branka Raduna danas, nekada snažna srbska armija, posle desetogodišnjih reformi predstavlja nesposobnu, slabu u moralnom i tehničkom pogledu formaciju, koju izjedaju stalne revizije od strane NATO.

Sergej Šaškov,