Duh hladnog rata

«Nadam se da će Srbija, baš kao što je to nekad činila Jugoslavija, znati da kaže dosta kada je u pitanju ruski savet šta da čini. Vremena kad su srpski lideri slušali Ruse, — poput kriza u Bosni ili na Kosovu 1999. – bila su katastrofalna za Srbiju. Srbija treba da saopšti Moskvi da gleda svoja posla i da će o budućnosti Srbije odlučivati Srbi». Ovaj krajnje emotivni apel bivšeg američkog ambasadora u NATO-u Roberta Hantera, koji bi mogao izaći pod naslovom «Dalje ruke od Srbije», mogao se čuti ovih dana na talasima «Glasa Amerike».
Inače, Hanter nije nepoznata ličnost na postsovjetskim prostorima. Poslednji put se oglasio 2004. u Ukrajini sa veoma sličnim govorom — sve u kontekstu njenih odnosa sa NATO-om i Rusijom. Njegovi stavovi su kratki i jasni – «širenje NATO-a je neophodan preduslov za postizanje stabilne bezbednosti u Evropi», dok Rusija «igra igre zasnovane na nekim geopolitičkim fantazijama».
Uostalom, jedno vreme je i Hanter pokušavao sebe da ubedi da Rusija nije neprijatelj. Nije mu bilo lako, ali je 1997., u vreme njegovog angažmana u NATO-u, u određenim krugovima bio popularan sledeći stav: «Mi smo takođe priznali da uspostavljanje mira i bezbednosti zahteva revolucionarni prilaz Rusiji, zemlji, čija sudbina može postati odlučujući faktor u budućnosti Evrope. Mi ne treba da se odnosimo prema njoj kao prema poraženom u ratu izgoju». Ali, brzo se predao. Svega četiri godine kasnije Hanteru je izletelo: «Putin je izračunao da SAD tehnički neće biti u stanju da dislociraju u toku sledeće decenije efikasan protivraketni sitem, sposoban da neutrališe ruske nuklearne snage». I sve je stalo na svoja mesta, — jastreb, navikao na hladnoratovsku retoriku, mimo svoje volje još je pre šest godina upozorio Moskvu o istinskoj nameni američkog antiraketnog štita u Evropi.
Ali, vratimo se poslednjem intervjuu natovskog propagandiste. «Rusija konačno ima šansu da se nađe na ispravnoj strani istorije Balkana», — rekao je Hanter u intervjuu za «Glas Amerike». Očigledno, borbu za oslobođenje balkanskih Slovena od turskog jarma ili fašističke kuge Hanter ocenjuje kao pogrešnu. Uostalom, on je Amerikanac, i evropska istorija mu nije jača strana.
Ali i njegovo poznavanje i razumevanje savremenih prilika na Balkanu izaziva sumnje. Hanter tvrdi da «je ideja da neko sa strane pokušava da otme nekom teritoriju i nametne stavove – nonsens». Sem toga, «jedini gubitnik igra koje igra Rusija može biti srpski narod». A sve to zato što «u vreme kada dva velika balkanska naroda, Srbi i Albanci, nastoje da nađu što produktivniji model suživota i integracije u evroatlantsku zajednicu, ima i onih koji ne deluju konstruktivno». Plus već pomenuta teza o katastrofalnoj ulozi Rusije u bosanskim i kosovskim dešavanjima.
Od nje ću i da počnem. Rezolucija SB OUN br. 1244, jedini dokument na koji Srbija može da se osloni u pokušaju očuvanja teritorijalne celovitosti, zaista je rođen uz učešće Rusije. Kao i Dejtonski sporazum, zahvaljujući kojem na territoriji BiH postoji Republika Srpska. Ova dva dokumenta, svojevremeno izložena veoma ozbiljnoj kritica, danas su zapravo jedini ozbiljni argumenti u arsenalu srpske strane u njenom sporu sa onima, koji po rečima Hantera nikom ne nameću stavove. Jer, — nećemo se zavaravati, — Amerika, koja na svim nivoima tvrdi da će Kosovo biti nezavisno, ipak strahuje od mogućeg raspada Bosne u slučaju novog prekrajanja granica na Balkanu, — ovo u prilog tezi o «nonsensu». Može se, naravno, reći da od svega ovoga gubi narod Sbije, ali ubediti same Srbe u to je dosta teško. Oni, iz nejasnih Hanteru razloga, neće da plaćaju evoatlantske integracije sopstvenom teritorijom.
Uostalom, diskutovati sa ljudima poput Hantera je bezperspektivo. Njegova uverenja, zasnovana na dogmama iz doba «hladnog rata», gde je neprijatelj samo jedan – Rusija, više se ne mogu korigovati. To je kao pokušaj preubeđivanja religioznog fanatika. Srećom, njegova vera se ne penosi posredstvom talasa «Glasa Amerike».