Apokalipsa

Globalna jeza čini srpsku jezu još strašnijom, jer tek danas u ovoj sasvim neizvesnoj noći u Indoneziji shvatam da mi Srbi i nemamo kuda da idemo... Evropa, Azija, Afrika, Amerika, grcaju... Dvadesetak, tridesetak hiljada megabogatih ljudi arči svoje živote na to da budu još bogatiji a okolo je apostasija... Potpuna agonija čovečanstva koje grca u bedi, nesrećama, krvi, bombama, bolestima...

Žrvanj

Milioni ljudi ležu uveče zabrinuti da li će sutra imati koricu hleba, milijarde ne mogu da izađu iz besmislenog žrvnja kapitala koji im jede porodicu, organe i vreme. Još jedan besmislen dan života proslave saznanjem da su živi i da je neko drugi umro od srca, gladi, zemljotresa, bombi, poplava, uragana, oružja... Kroz sve to globalno iskustvo ne samo da nismo postali bolji nego nismo postali nimalo pametniji. Mega giga kapital pojeo je sve, vreme, novac, savest, ideje, humanost... Lažne, isprazne vrednosti, taština, egoizam, to je globalna slika sveta skrivena iza onih tridesetak svetskih lidera, koji se smeškaju dok izlaze iz svojih skupih kola zapravo štiteći kapital a ne svoje građane. 

Kad čovek živi u Srbiji, nekako ima iluziju da samo s nama stvari nisu u redu i da će jednog dana biti i da ćemo postati deo sveta u kome je sve okej. Nažalost, ništa nije okej i to vidite čak iako ne putujete i samo gledate vesti. Ne želim ovde da pričam o tome zašto veoma često na aerodromu u Cirihu radi samo jedan toalet ili zašto u EU neke elementarne stvari ne funkcionišu, poput fiskala ili kartica u Parizu... Ne, ovaj put želim da pričam s vama, dragi moji čitaoci, o apostasiji... Ona se često kod nas brka s apokalipsom, a pošto mi u Srbiji živimo već decenijama apokalipsu, nismo ni primetili da je naokolo počela apostasija ili poslednja vremena.

Nekim sumanutim spletom okolnosti ovog avgusta dospela sam u Indoneziju odakle vam i pišem ovaj tekst... Dok sam još na svom dugačkom putu bila u Singapuru, desio se jak zemljotres na Javi; kad smo došli na Javu, proradio je vulkan na susednom ostrvu; kad najzad dođosmo kod prijatelja na Bali, tu je umrla jedna osoba od ptičjeg gripa, a na Javi se ponovio zemljotres, bomba i demonstracije. Prateći vesti na satelitu zbog svih katastrofa u zemlji u kojoj se nalazim, suočih se s jednom potpuno katastrofičnom slikom sveta, koju nikad pre nisam imala vremena da sagledam...

U Rusiji je voz iskočio iz šina zbog bombe, u Kini se srušio most i delom je potpuno potopljena, prema Havajima je jurio uragan, u Turskoj se potopio feribot, u Engleskoj se širila bolest po farmama, u Iraku su opet pobijene stotine, u Avganistanu još nisu pušteni svi taoci, u Portugalu još nije pronađena oteta devojčica, u Maroku je terorista pokušao da ubije sebe i okolinu, na nekoliko mesta u svetu otkriveni su milioni otrovnih igračaka koje su kod dece izazvale i promene na mozgu... Spisak je potpuno neverovatan i mogao bi da se nabraja danima a da pri tom izostavite jezive uobičajne bolesti poput raka i infarkta...

Poplave, srušeni mostovi, zemljotresi, požari, uragani, fatalne bolesti, teroristi, nesreće... Na koju god stranu da putnik krene ovog leta gospodnjeg, dočekaće ga neka nesreća. Globalni prenos vesti je tako brz, da čovek ne može ni da se načudi jednoj, a eto druge... Paradoksalno, ali tek sad, kad sam se izmakla na potpuno drugi kraj sveta, veoma zabrinuta da li ću odatle uspeti i da se vratim, prvi put sam videla da celi svet grca u neprestanim nesrećama. Opsednuta srpskom golgotom, nesrećama, nepravdama, korupcijom, lažima, za sve ovo vreme ja zapravo nisam primetila da je cela planeta otišla u tri lepe pičke materine i to formalno i metaforično.

Mrtva i oteta, gladna i prognana deca, ljudi koji prose i jedva sastavljaju kraj s krajem, kriminal, korupcija, nepravda... to nije srpska slika, to je globalna slika sveta između srušenih mostova i aviona, eksplodiranih bombi i novih pobijenih ljudi. Između toga ostaje samo dvadesetak ultrauspešnih brendova i lažni svetli svet selebrettisa koji glume globalne svete krave. Ali čak ni globalnim svetim kravama nije globalno dobro. Bekam, popularniji i od debilne barbika-lutke, tvrdi da više ne može da izdrži paparace, ali prećutkuje da sve pare ovog sveta koje poseduje nisu mogle da spreče da i njegovo dete ne dobije epilepsiju.

Globalna jeza čini srpsku jezu još strašnijom, jer tek danas, u ovoj sasvim neizvesnoj noći u Indoneziji, shvatam da mi Srbi i nemamo kuda da idemo... Evropa, Azija, Afrika, Amerika, grcaju... Dvadesetak, tridesetak hiljada megabogatih ljudi arči svoje živote na to da budu još bogatiji a okolo je apostasija... Potpuna agonija čovečanstva koje grca u bedi, nesrećama, krvi, bombama, bolestima... Onda ti bogati otkriju da im je život prošao, a da lek za večnost još nije na berzi i tu im negde dođe i kraj. Uskoro se, naravno, pojave novi ludaci koji misle da je smisao života u jebanju kurvi, vozanju jahti i pranju love, i protraće još stotine hiljada života zajedno sa svojim...

Milioni ljudi ležu uveče zabrinuti da li će sutra imati koricu hleba, milijarde ne mogu da izađu iz besmislenog žrvnja kapitala koji im jede porodicu, organe i vreme. Još jedan besmislen dan života proslave saznanjem da su živi i da je neko drugi umro od srca, gladi, zemljotresa, bombi, poplava, uragana, oružja... Kroz sve to globalno iskustvo ne samo da nismo postali bolji, nego nismo postali nimalo pametniji. Mega giga kapital pojeo je sve, vreme, novac, savest, ideje, humanost... Lažne, isprazne vrednosti, taština, egoizam, to je globalna slika sveta i ona stoji iza onih tridesetak nasmešenih svetskih lidera, koji se smeškaju dok izlaze iz svojih skupih kola zapravo štiteći kapital a ne svoje građane.

Ono što je najmorbidnije jeste da iza tri četvrtine globalnih katastrofa opet stoji kapital... Pokreću se ratovi i revolucije da bi ona šačica ljudi zaradila još koju milijardu više. Uništavaju se životi da bi se još neki milion dolara preusmerio ka tim istim ljudima, koji koriste novac da bi napravili još novca i kako ne znaju da ulepšaju ni sopstveni život tako uništavaju tuđe... Kad god izbije novi virus, kada se desi novi rat, bomba, uragan, čovek se kao paranoik pita o čemu se sad radi, da li je zemlja besna zbog tolikog zagađenja i mučenja ili prosto neki bogataš popravlja svoje stanje na berzi.

Sada je u Indoneziji duboka noć, u Srbiji je dan, još uvek gledam vesti s novim katastrofama i možda mi prvi put u životu Srbija izgleda kao jedna od mirnijih zemalja na svetu. Iz ove daljine ništa mi više ne smeta: ni kohabitacija predsednika i premijera, ni domaći oligarsi i zvezde, ni naše afere i nerešeni slučajevi. Ne, ovu noć me čak hvata sentiment kad pomislim na bilo šta u mojoj Srbijici... Jer kad pogledam na nju iz ove beskrajne daljine, shvatim da tamo i dalje postoji još nešto između katastrofa i kapitala. Plašim se da je na svetu još jako malo takvog prostora... Ako te talase života, vitalnosti, humora, ne odnese neki rat, poplava, zemljotres ili virus, doći će kapital da ga dokrajči... Mega, giga kapital koji je najstrašnija globalna katastrofa vremena apostasije...

Gospode Bože, smiluj nam se jer dovoljno je gledati samo CNN pola sata pa da se vidi da ne znamo šta radimo ni kuda idemo... Evo nove globalne vesti, još jedna bomba, srušen most, uragan, otrovne igračke, ptičji grip, zemljotres, a onda izveštaj s berze... Sumrak apostasije, jutro apokalipse... Vrli novi svet u koji hrlimo.