Čime će Gadafi odgovoriti

Poslednjih dana se Zapad istinski zabrinuo pitajući se kakve mere mogu da preduzmu libijske vlasti kao odgovor i na bombardovanje njihove zemlje i na direktno bodrenje kontrarevolucionarne bune u Bengaziju od niza zemalja antilibijske koalicije. Britanske specijalne službe, bivši ambasador Njenog Veličanstva u Vašingtonu Kristofer Majer i ostali,  vrlo upoznati izvori, direktno ukazuju da Velika Britanija „može da se sukobi sa opasnim posledicama“, a služba MI-5 je upozorila svoje saveznike u NATO na veliki rast opasnosti od terorizma. Neka latino-američka sredstva masovnih informacija su pošla još dalje, te su pretpostavila da su za odmazdu  „od strane libijskih kamikaza mogući napadi na nuklearne elektrane u Francuskoj i Italiji“. Koliko su takve pretpostavke obrazložene i kolika je stvarna opasnost od takvih napada, kakvi su mogući Gadafijevi postupci u sadašnjoj situaciji?

Moamer Gadafi je za 42 godine, koliko je prošlo od Revolucije 1.septembra 1969. godine stekao ogromno iskustvo i kao državnik i kao političar, do kraja je shvatio mržnju  i lukavost neprijatelja, licemerje i izdaju saveznika i prijatelja. Danas je Libijska Džamahirija ponovo u plamenu, ali udarac joj se nanosi istovremeno sa obe strane, uz na brzinu donete nove sankcije OUN. Jasno je da je „ustanak“ inspirisan napolju jer se otvoreno oslanja na inostranu pomoć, u koju spada i vojna pomoć.  Jasno je i da glavni zadatak  predstavlja svrgavanje (ili likvidacija) libijskog lidera. Potpuno je očigledno da je prvobitni scenario već propao, ali ne može da se ne prizna i da je samoljublju i reputaciji Gadafija nanet takav udarac, koji ne može da ostane bez odgovora.

Kao primer toga koliko Gadafi može da bude dovitljiv u borbi za svoju poziciju treba da se prisetimo najpoznatijeg i vrlo glasnog antilibijskog skandala – „slučaja Lokerbi“, kada je zbog eksplozije aviona „Boing-747“ kompanije PanAmerican, koji je 21.12.1988  god. leteo na liniji London – Njujork poginulo 270 ljudi. „Slučaj Lokerbi“ je jedan od najdražih argumenata protivnika libijskog lidera, koji se privodi svaki put kada je moguće uplesti „Gadafijev“ režim u  međunarodni terorizam.

Sumnja  za taj teroristički akt  je prvo pala na Narodni front za oslobođenje Palestine, pa zatim na Teheran (u julu 1988. godine američka krstarica „Vinsenes“ je oborila iranski putnički avion koji je leteo u neutralnoj zoni iznad Persijskog zaliva. Pri tom je poginulo 298 ljudi). Međutim, generalni tužilac Škotske, lord Frejzer je izabrao drugačiju verziju. On je zvanično za organizaciju tog akta okrivio dva Libijca: Abdel Baseta al-Megrahija i al-Amina Halifi Fhimaha. Zaključeno je da je teroristički akt iznad Lokerbija odgovor Moamera Gadafija na britansko-američko bombardovanje Libije do koga je došlo po dogovoru Ronalda Regana i Margaret Tačer 1985 godine. Vašington je na brzu ruku uveo trgovinski emabargo Tripoliju , koji se uskoro, 1992. – 1993. nastavio zvaničnim međunarodnim sankcijama Saveta bezbednosti OUN.

Rukovodstvo Libije je godinama uporno negiralo bilo kakvu vezu sa tim aktom, ali su krajem 90. godina ekonomske sankcije ozbiljno uzdrmale razvoj zemlje. Višegodišnji režim blokade je ekonomiji i finansijama  Džamahirije naneo udarac koji se jako osetio: lokalni eksperti su obračunali da je on, u novcu, u periodu 1992. – 1999. godine izneo 29 milijardi dolara. Da bi se sankcije OUN ublažile, Libija je 1999. godine oba okrivljena Libijca predala škotskom pravosuđu, a 2001. je Međunarodni sud u Holandiji, kojim je predsedavao škotski pravnik, posle mnogo meseci sudske rasprave, jednog okrivljenog oslobodio a drugom (al-Megrahiju) dokazao krivicu za planiranje i organizaciju terorističkog akta u Lokerbiju i osudio ga na doživotni zatvor.

Posle završetka suđenja al-Megrahiju, koji je tokom suđenja proglašen i za saradnika libijskih tajnih službi, pritisak SAD i Velike Britanije na Libiju je pojačan, ali su istovremeno započeti tihi tripartitni pregovori. U martu 2003. godine postignut je američko – britansko – libijski sporazum prema kome se Libija obavezala da isplati kompenzaciju od 2,7 milijardi dolara (po 10 miliona $ svakoj porodici) pod uslovom da se prva 4 miliona $ plate tek kada Savet bezbednosti OUN ukine međunarodne sankcije, druga četiri miliona – kada SAD ukinu sankcije, zavedene još 1982 god. unilateralno, a poslednja 2 miliona – kada Državni departman SAD zvanično isključi Libiju iz svog spiska zemalja koje podržavaju terorizam.

Avgusta 2003. Libija se obratila SB OUN pismom u kome je izjavila da je spremna da isplati iznos po zaključenom sporazumu. Pri tom je libijska vlada priznala samo građansku odgovornost za zločin. To jest, iako se formalno složio da saradnik libijskih državnih struktura ima veze sa terorističkim aktom, Tripoli je odbio da preuzme krivičnu odgovornost za taj zločin.

U poslednjem trenutku u posao su se umešali Francuzi koji su saznali o tajnom dogovoru. Pošto je saznao o detaljima, Pariz je kategorično, pod pretnjom veta, zatražio povećanje iznosa kompenzacije porodicama lica koji su poginuli u septembru 1989. godine nad Nigerom u francuskom putničkom avionu, za šta je takođe bila okrivljena Libija. 1999. godine tema je, kao, zatvorena, jer se Libija dogovorila sa Francuskom o isplati 33 miliona $ odštete porodicama izginulih (u avionu je bila 171 osoba): niko nije uspeo da dokaže učešće Tripolija, a M. Gadafi je bio zainteresovan za pozitivan razvoj odnosa sa Francuskom. 11.09.2003.  strane su se dogovorile o dopunskim uplatama Parizu, i već sledećeg dana SB OUN je izglasao nacrt rezolucije koju je predložila Velika Britanija, te je tako zvanično prekinuto dejstvo sankcija protiv Libije, koje su uvedene 11 godina pre toga.

Na izvestan period „slučaj Lokerbi“ je zaboravljen, sve dok u julu 2009. al-Megrahi nije oslobođen „zbog zdravstvenog stanja, koje je posledica neizlečive bolesti i iz humanitarnih razloga“. Osuđenik na doživotni zatvor po članu „terorizam“ je u Tripoli doleteo Gadafijevim ličnim avionom, dočekan je sa likovanjem i danas, kako saopštavaju sredstva masovnih informacija, živi u poklonjenoj vili na obali Sredozemnog mora, zapadno od glavnog grada. Pošto je napravila pauzu, Libija je krenula u kontranapad, i to sa teškim argumentima: Međunarodni sud stvarno nije uspeo da utvrdi kako je i gde je tašna sa eksplozivnim uređajem dospela u avion – na aerodromima Malte, Frankfurta na Majni (na koje je avion, dan pre eksplozije sletao iz tehničkih razloga), ili na samom Hitrou, pred polazak ka Njujorku. Libijci su se setili i Britanca Mata Berklija, čiji je brat poginuo u tom avionu 21.12.1988. godine. Mat je izjavio da odbija da primi odštetu, jer ne smatra da je Libija kriva za eksploziju aviona: po njegovom mišljenju Libijci su podmetnuti da bi se sakrili „pravi  zločinci“. A u oktobru 2009. pojavila su se saopštenja da se istraga o „slučaju Lokerbi“ u Škotskoj obnavlja, i da se proučava „nekoliko novih mogućnosti“, pri čemu je tužilaštvo rođacima žrtava saopštilo da će postojeći stvarni dokazi biti ponovo ispitani. Usput se ispostavilo da su neki ključni svedoci tužbe promenili svoje iskaze, a nezavisni ekspert je izjavio, da satni mehanizam, koji je laboratorija FBR pri prvom suđenju identifikovala kao deo eksplozivnog uređaja, te je on poslužio kao glavni dokaz, „zbog svojih konstruktivnih osobina nikada nije bio priključen na bombu“.

I tako je Gadafi iz složene situacije izašao ne samo visoko podignutog čela, već i sa dobitkom za budžet zemlje: Libija je isplatila ukupan iznos odštete, ali je zatim dobila nemerljivo više od stranih firmi, koje su se ustremile na nalazišta nafte (SAD je čak okrivila britansku „Britiš petroleum“ za saučesništvo u predaji al-Megrahija). Dodajte i odštetu od 5 milijardi $, dobijenu od Italije za „godine kolonijalizma“.

Treba da se konstatuje: okrivljavanje Libije za podršku međunarodnom terorizmu je na Zapadu započeto odmah pošto je Gadafi, po dolasku na vlast u septembru 1969. godine, jasno i nedvosmisleno formulisao svoju antiizraelsku poziciju i počeo da pomaže borce palestinskog otpora. Međutim, libijsko rukovodstvo je odavno prestalo da donosi spontane odluke, što je početkom 70-h godina bilo karakteristično za njenu spoljnu politiku. Odmah pošto je prekinuto pružanje pomoći nacionalističkim pokretima u različitim zemljama Libijci su prekinuli i veze sa IRA,  zatvorili su baze za pripremu raznobojnih ratnika, koje su se nalazile po teritoriji Džamahirije, a od 1997. godine libijsko rukovodstvo je prekinulo i pomaganje islamističkih organizacija i grupacija iz zemalja Afrike i Bliskog Istoka.

U septembru 2001. godine Libija je osudila terorističke akte u Njujorku i Vašingtonu, još pre toga su u zemlji prekinuti radovi na proizvodnji raketa srednjeg dometa, koji su postojali od početka 1970-h godina. 2003. godine Džamahirija je zvanično izjavila da prekida proizvodnju oružja za masovno uništenje: danas je Libija učesnica Sporazuma o neširenju atomskog oružja i Konvencije o zabrani pripreme, proizvodnje i skladištenja rezervi bakteriološkog (biološkog) i toksičnog oružja i o njihovom uništenju. Na Zapadu su te izjave primljene  sa velikim nepoverenjem, a u zemlju su svaki čas počele da dolaze inspekcije MAGATE (Međunarodna agencija za nuklearnu energiju) i različite međunarodne komisije. Prema zvaničnim dokumentima, u 2005. godini Džamahirija je uništila 551.350 metrotona hemijskog oružja, pošto je pre toga potpisala Konvenciju o zabrani proučavanja, proizvodnje, skladištenja rezervi i korišćenja hemijskog oružja i o njegovom uništenju. Međutim nevericu je smenio šok: 19. jula 2009. ministar vlade Velike Britanije Gordon Braun je „izjavio da je ushićenje zbog hrabre odluke koju je pukovnik Gadafi doneo (2003. godine) po pitanju odustajanja Libije od nuklearnih programa“.

Ponos je jedna od najvažnijih osobina Libijaca. Oni pamte učinjeno dobro, ali  ne zaboravljaju uvrede i poniženja. Znajući mentalitet Libijaca, ponoviću se: odgovor će neizbežno stići, a kakav će biti – ne zna se. Ispada da nije slučajan izlazak iz igre oružanih snaga SAD, mada se strah tu zasniva skoro isključivo na saznanju da su amerikanci čitav „ustanak“  i organizovali ali, „zato što se kućica srušila pri postavljanju trećeg reda karti“ bolje je ostaviti Evropljane i NATO da sami kusaju ono što su zakuvali. Zato je šef Pentagona Robert Gejts ovih dana izjavio: „Otvoreno govoreći, SAD ne treba da se bave odgovornošću za budućnost Libije“.

Osim urođenog ponosa, libijci su, po pravilu, obrazovani i imaju i stil života i vek koji mogu da budu orijentir za budućnost mnogih zemalja sveta, među kojima su i one, koje sebe smatraju za razvijene. Libijci se neće bacati na bodljikavu žicu sa nožem ili slati udovice u sigurnu smrt sa „pojasom šahida“ – to nije njihov stil. Bez obzira na masu optužbi, slatih na adresu Gadafijevog režima, ne postoji ni jedna epizoda „državnog terorizma“ te zemlje koja je potvrđena pomoću dokumenata. Čak i poznati slučaj, koji je poslužio kao povod za prekid diplomatskih odnosa Velike Britanije i Libije iz 1984. godine se na Zapadu objašnjava, meko govoreći, jednostrano: u centru Londona je došlo do oružanog napada i zauzimanja Narodnog biroa Libijske džamahirije (ambasade). Britanske vlasti, iako su imale informaciju da se planira napad, nisu osigurale bezbednost akreditovanim libijskim diplomatama, i time su prekršile Bečku konvenciju. Došlo je do puškaranja, ranjeno je 11 Libijaca, a saradnica britanske policije Ivon Flečer je ubijena zalutalim metkom. Naglasak je stavljen na ovo poslednje, i Libija je okrivljena za terorizam – proces još uvek traje. Zaista se u libijskoj ambasadi nalazilo oružje, i ono je korišćeno za zaštitu života radnika, koji su se u toku napada našli u granicama eksteritorijalnosti. Niko nije smatrao da treba da podseti da, na primer, u ambasadama SAD, spoljni obod ambasada brane lokalne snage zajedno sa američkim privatnim preduzećima za zaštitu, srednji – naoružane jedinice marinaca, a unutrašnji – specijalne jedinice Državnog departmana i CIA.

Čak ni u stanju najjačeg besa Gadafi neće dozvoliti terorističke akte bilo gde na zemljinoj kugli, jer zna da bi to bio najbolji poklon neprijatelju. Nema zašto da se uzdržava, te je zato trenutno sasvim sigurno zauzet proučavanjem situacije sa svim varijantama njenog razvoja. Nesumnjivo će sam Gadafi ili njegovi naslednici (očigledno u najskorije vreme neće moći da dođe do likvidacije režima) naći efikasan i relativno jednostavan način da maksimalno iskomplikuju život arhitektima sadašnje zavere, a za to imaju i sve što im treba: snage, sredstva i mogućnosti.

Libijske tajne službe su se u proteklih četrdeset godina razvijale velikom brzinom i uspešno, a kao rezultat su postale stvarno snažne i efikasne, i u poslednjih 10 godina nisu dozvolile da dođe ni do jednog glasnog propusta. Poseduju razgranatu mrežu u mnogim zemljama sveta  i oslanjaju se ne samo na ideološki privržene ljude, već i tu okolnost koriste znalački spajajući je sa ogromnim finansijskim mogućnostima, što ih na najbolji mogući način izdvaja od „kolega“ iz drugih zemalja. Saopštenja  SAD, Velike Britanije i više puta ponižene u toku dve godine Švajcarske Konfederacije (zbog zadržavanja Gadafijevog sina i snahe na nekoliko sati) o tome da su libijska sredstva zamrznuta, a da su „nove demokratske vlasti u Bengaziju osnovale svoju centralnu libijsku banku“ mogu da obraduju samo autore tih saopštenja, jer su libijci odavno naučili da pametno ulažu novac, te je danas teško naći bilo koju veliku i uspešnu firmu Evrope koja funkcioniše bez libijskog kapitala, i to u najrazličitijim granama i oblastima. Dovoljno je da se kaže da Libiji pripadaju krupni paketi akcija (ponekad toliki da mogu da blokiraju rad) niza evropskih naftnih i kosmičkih giganata. Napomena: jedan od najraskošnijih hotela sa 5 zvezdica u Sankt-Peterburgu, „Palas-hoteli“ pripada grupi „Korintija“ koju potpuno kontrolišu Libijci.

2003. godine libijski lider je prihvatio molbe niza južnoevropskih zemalja i preuzeo obavezu da zavede strogu kontrolu granica Džamahirije kako bi sprečio nezakonitu migraciju Afrikanaca. To je stvarni kec u rukama Gadafija i – nema razloga da se krije – ukoliko Gadafi odustane od tog sporazuma – južnu Evropu će zapljusnuti milionski talas emigranata i biće neverovatno teško da se on zaustavi. Pukovnik je za sada samo podsetio na to, ali je u Italiji već nastala glasna panika.

Drugi kec je libijska nafta: ima je mnogo, odličnog je kvaliteta, jeftina za vađenje i transport. Gadafi će igrati na povećanje njene cene: već je više puta izjavio da, po njegovom mišljenju, pravedna cena za naftu ne sme da bude ispod 100$ po barelu. U tome ga mogu podržati Venecuela, Iran i Nigerija, a to je priličan deo svetskih izvoznika. Ukoliko se događaji budu razvijali nepovoljno po njega nije isključeno da će Gadafi jednostavno prekinuti izvoz nafte i – kao što je već konstatovano – Libija ima čime da nadoknadi te gubitke, i to iz izvora, protiv kojih će biti jako teško primeniti sankcije.

Postoje razlozi za pretpostavku da se u libijskim arhivama  čuva dovoljna količina interesantnih dokumenata koji imaju snagu da stave krst na karijeru niza glavnih evropskih političara, tako da otvorene aluzije na finansijsku pomoć bivšem ministru unutrašnjih poslova Francuske, koji je u Jelisejsku palatu ujahao kao predsednik države, izgleda da nisu blef.  Libija može indirektno da utiče na deobu snaga na predstojećim izborima u nekoliko zemalja sveta. Velika je verovatnoća da se ona neće vratiti Ligi arapskih država (odavno se ne slaže sa više arapskih država) i to će joj dati veliku slobodu za izbor metoda za „urazumljivanje zabludelih“ među kojima je, sasvim sigurno, i Katar.

Venecuelanski analitičar Raul Bračo pretpostavlja da tajne službe SAD mogu i bez tuđe pomoći da organizuju diverzije „u Gadafijevo ime“. Američke „vitezove mača i plašta“ ništa ne sprečava da postignu postavljene ciljeve, i zato se glavna pretnja nalazi, kako se pretpostavlja, tamo, odakle je ne očekuješ. „Ono što se dešava u Libiji može da se posmatra kao još jedna šansa koja se pruža teroristima, koja je pojačana inostranim upadom“ – tako je alžirski šef ministarstva spoljnih poslova Murad Medelsi okarakterisao situaciju. Svoje reči je potkrepio slanjem na granicu sa Libijom sedam hiljada žandara i pet armijskih bataljona sa ciljem da se „ne dozvoli prebacivanje oružja i infiltracija aktivista „Al-Kaide“, koji su uspeli da se snabdeju teškim naoružanjem i zenitnim raketama preko novih saveznika – libijskih pobunjenika“.

O ulozi „Al-Kaide“ u libijskim događajima je nedavno govorio i sam Gadafi, posle čega je istovetne zaključke izveo i komandant snaga NATO u Evropi, admiral Džejms Stavridis. Bez obzira na to, planovi za obuku „pobunjenika“ se već ostvaruju, te se postavlja pitanje koliku snagu treba da poseduje zloba, ako ona toliko pomuti razum da ne shvata da one snage, za koje se pretpostavljalo da će se dobro iskoristiti kao  „topovsko meso“ mogu lako da se otrgnu kontroli i da se pretvore u „mesare“. I Gadafi zaista sa tim neće imati nikakvu veze.

Sergej Šaškov,