Crkva Četnikuša

Na svega desetak kilometara od Aleksinca, nedaleko od Bovanskog jezera, u kanjonu između dva brda skrivena rastinjem i šipražjem, izviruje kupola svetinje bez krova i prozora. Do nje se stiže hodajući po nečemu za što se nazire da je nekada bilo put.

Jedni smo od malobrojnih koji su prišli ovoj crkvici, jer je meštani zaobilaze u širokom luku. Još se boje pristalica, kako kažu "prošlog crvenog režima". Uzaludni su pokušaji da stupimo u kontakt sa pastiricom koja čuva stado ovaca tik iza crkve.

- Ne znam ti ja, snago, ništa o tome.

Na pitanje kako ne zna, jer ima dovoljno godina da mora da se seća i gradnje, odmahuje rukom. Kaže da je dosta muke imala zbog ove crkve, ne želi više.Vrata na crkvi kao da su skinuta sa neke stare štale, ali iza njih pravo čudo - zidovi beli kao da su nedavno okrečeni, a freske kao da ih je umetnik radio do malopre. Besprekorne i čiste, poneka nedovršena. Pod relativno čist, kao da je nedavno pometen, iako je ovde sve završeno davne 1944.

Jedini koji je bio raspoložen da nam otkrije tajnu nedovršene crkve je starina Sreten Milovanović.

- Kako se ne bih sećao svega. Imao sam 14 godina kada je rat počeo. Zahvaljujući ovoj crkvi ostao sam živ. Odmah na početku rata, u Bovan je došao deo kraljevske vojske koju smo zvali četnicima. Lokalnim komandantom mesta je proglašen izvesni Ujko, četnik iz okoline Paraćina, iz sela Baćije. A koliki je on četnik bio najbolje pokazuje njegovo delo i ova crkva. Jadni su vam to četnici. Zna se da su četnici bili elita starojugoslovenske vojske. Ovi naši su bili jad i beda, bolje rečeno muka koja se dovijala da sačuva glavu sebi i svojoj okolini.

Dosetljivi Ujko, da bi izbegao borbu, dosetio se da sagradi ovu crkvu. Svako selo moralo je dati izvestan broj vojnika u četničke odrede, a sigurno se mnogi od njih ne bi vratili živi. ZBog toga Ujko mobilisa i zaposli sve mlado za vojsku sposobno u izgradnju ove svetinje. Celo selo je radilo na njoj.

Podignuta je na zemljištu izvesne Ružice Adamović. U temelj su ugrađeni spomenici starog bovanskog groblja, dok je sav ostali materijal dalo selo. Dok se crkva gradila, ponekad bi svratio neki pop iz okolnih crkvi. Posle toga niko od crkvenih lica nije ni pomišljao u nju da uđe.

A gradila se punom parom četiri ratne gladne i mukotrpne godine, sve do Bukovičke bitke. U jeku najveće bitke na Bukoviku, 24. juna 1944, između partizana i četnika, svi radovi su prestali. Tada je i crkva prestala da živi. Lokalni komandant Ujko i njegovi četnici jednostavno su nestali.

- Kasnije sam čuo da se Ujko krio kod ćerke i da ga je ona na kraju izdala UDBI. Neki kažu da mu je suđeno i da je spasao glavu zahvaljujući crkvi, jer nikom glava falila nije. Neki opet tvrde da je likvidiran. Ja lično više verujem u ovu prvu priču, jer on je bio spasilac ljudi ovoga kraja - kaže čika Sreten.

Posle rata u ovu crkvu niko nije smeo ni da priviri. Ni oni najveći bogomoljci, kaže naš sagovornik, bojali se ljudi pobednika.

- Šta da se radi, sila Boga ne moli, Bog silu ne voli. Bilo je to smutljivo vreme gde se svako svakoga plašio. Glava i sloboda su se gubile i za manje stvari. Ko bi smeo ući u crkvu četnikušu, kako su je posle rata zvali pobednici. Ova crkva je naša spasiteljka, žalost, tuga, ali i sramota. Mi se Srbi Boga setimo samo kad prigusti - zaključuje Milovanović.

Pre nekoliko godina crkva je prepokrivana, pa se stalo na rekonstrukciji. Bilo je pokušaja ljudi iz dijaspore da finansijski pomognu obnovu, ali rezultati su izostali.

Tajna belih zidova

Tajna belih zidova i nakon toliko godina je u spravljanju kreča, koji je umesto u vodi, gašen u hiljadama i hiljadama jaja. Dok se crkva gradila, niko u selu nije pojeo jaje. Sve je ulagano u nju.

- Čuo sam da je na isti način i Jerina Smederevo izgradila. Smederevo još odoleva vremenu. Valjda će i ova crkva - nada se Sreten Milovanović.

Legenda o Leki Subotincu

Ovaj kraj je poznat po mističnim pričama. Jedna od takvih je vezana za ovo versko zdanje. Priča se da je izvesni Leka iz sela Subotinca, poznati lovac i komunista, oskrnavio crkveni prag. Navodno je izvršio veliku nuždu zadnjice okrenute oltaru. Došavši kući, skamenio se od zime i nepoznate bolesti. Vodili su ga lekarima, ali lekova za tu vrstu bolesti nije bilo sve dok mu se u snu nije predskazalo. Usnio je da mora da ode na mesto gde se ispoganio i to isto mesto da celiva. Probudivši se, ispričao je ukućanima san. Oni ga bez reči natovariše na zaprežna kola i doteraše pred crkvu. Nakon celivanja crkvenog praga, Leka Subotinac je ozdravio a kasnije, iako je bio komunista, krišom je dolazio i palio voštanice.