Zaboravljena lepotica

Kosmaj, pitoma planina koju okružuju opštine Mladenovac i Sopot, udaljena samo pedesetak kilometara od Beograda, sa vikend-naseljem i gustim šumama, nekad je bio popularno izletište meštana i Beograđana. Ipak, polako se vraća u život...

Na Kosmaju smo bili 3. avgusta, dan posle Svetog Ilije, i zatekli, kao što bi i na svakom drugom mestu posle slavlja, posvuda razbacane čaše, flaše, papir, šatore koji se sklapaju, tezge koje se pakuju i utovaruju u kombije da bi se našle na nekom drugom okupljanju. Slične scene videli smo i u crkvama na Tresijama koje su žene iz okolnih mesta sređivale i brisale. Jer, 2. avgust je i Dan opštine Mladenovac, dan kada je 1893. godine proglašen za varoš. Inače u čarima ove planinske lepotice podjednako uživaju meštani i Mladenovca i Sopota, opština koje se šire po njenim obroncima ali i Beograđani jer je od glavnog grada udaljena svega 54 kilometra autoputem i dva više ako se krene preko Ralje i Avale.

Stanište boginje Maje

Na Kosmaju (628 m) najprivlačnijem i najznačajnijem geomorfološkom uzvišenju u okolini Beograda, Sopota i Mladenovca, ističu se tri vrha: Mali, Goli i Rutavi. Iako spada u niske planine, on ipak poput ostrva dominira iznad valovitog pobrđa, razdvojenog blagim rečnim dolinama ovog dela Šumadije.

Sama reč Kosmaj vodi poreklo od keltskog „cos” (šuma) i predindoevropske reči „mai” (planina). Rimljani su pod imenom Kosmaj, „casa Maiac” podrazumevali stanište boginje Maje.
   
   
Kantri klub „Babe” oživeo vikend-turizam
– Kelti su ovoj planini dali ime po bogatoj vegetaciji – „šumovit kraj”. A Babe nisu nazvane po nekim babama, kako to neki misle, već po Babenijusu, rimskom prokuratoru, kojem su vremenom skratili ime. Ovo je istovremeno bio i rimski utvrđeni grad koji je još u 3. veku imao vodovod – pripoveda Radomir Samčević, menadžer kantri kluba „Babe” kome „u opisu radnog mesta” nije poznavanje istorije i geografije ali nas je predusretljivo upoznao s njima. Zahvaljujući njemu, prošetali smo kroz vekove. Eh, da je više takvih profesionalaca, gotovo istovremeno smo pomislili fotoreporter i ja. Ali, čas još nije bio završen…

Konak kraj gejzira

– Na Kosmaju ima čak 169 rudarskih okana, pa tako kod nas danas može da se kupi i kamen iz rudnika Babenijus. A početkom turizma na Kosmaju može da se smatra davna 1403. godina, kad je despot Stefan Lazarević svoju prestonicu iz Kruševca preselio u Beograd. Ova planina mu je postala omiljeno izletište, pa je često dolazio u lov po ovdašnjim šumama. On je, dakle, bio prvi Beograđanin koji je došao ovde da se rekreira i odmara. Despot je i obnavljao i gradio crkve i manastire, pa ih je jedno vreme bilo čak 13. Tako je Kosmaj na neki način bio preteča srpskog hotelijerstva, budući da su trgovci i razni putnici spavali u manastirskim konacima, a ne u birtijama i po kućama. Podaci kažu da je 1427. godine ovde i umro – gotovo u dahu nam je rekao Radomir Samčević i nastavio: – Četiri veka kasnije, tačnije 1823. godine, knez Miloš Obrenović je u selu Ropočeva kraj tamošnjeg gejzira podigao konak, a on je znao šta i gde valja, zar ne? Uostalom, Sopot je naša jedina opština koja se razvila zbog turizma. I stari trgovački putevi su išli od Dubrovnika preko Kosmaja. Ova planina je bogata vodama, ima izuzetnu klimu, a vazduh je lekovit, jer se ukrštaju struje sa Karpata i Mediterana pa, po predanjima, ni u vreme epidemija, ovde nije zabeležen nijedan slučaj tuberkuloze – zadovoljno je završio priču naš sagovornik koji, naravno, nije zaboravio ni da se pohvali:
 
Na Markovačkom jezeru se sunčaju, kupaju i pecaju
– Zahvaljujući hotelu „Babe” ovaj kraj je već malo živnuo, jer nam često dolaze gosti, posebno vikendom, da uživaju u prijatnom ambijentu, hrani, bazenu, sauni, đakuziju, ali i sportovima u prirodi: šetnji, vožnji biciklom, pent bolu, jahanju – imamo ergelu konja, a odnedavno smo počeli da radimo i hipoterapiju. Reč je o metodi lečenja nekih oboljenja „druženjem s konjima” koja se sprovodi kroz stručni nadzor i preporuku i daje odlične rezultate. Povremeno organizujemo i mečing – takmičenje u ribolovu na našem jezercetu. Pobednik je onaj koji za tri sata ulovi najviše ribe.

Ipak, za sva ova uživanja treba vremena, a mi smo morali dalje – da što kolima, što pešice, obiđemo ovu malu, pitomu i gostoljubivu planinu. Da se uverimo da zaista postoje ta rudarska okna. Već prvo videli smo na samo dvadesetak metara od kantri kluba.

A na banji – katanac

Čitav pejzaž je, dokle oko seže, pod vegetacijom. Strmije strane obrasle su šumom, pretežno bukovom i hrastovom, a mestimično i četinarskom. Blage padine su pod travom, podnožje pod voćnjacima i njivama. Na Kosmaju ima i divljači, ponajviše zečeva, srna, fazana, jarebica, prepelica...

Osim prirodnim lepotama i kulturno-istorijskim spomenicima, ovaj kraj je bogat i mineralnim vodama, ali je, na žalost, za sada, jedino opremljena i u funkciji „Selters banja” koja ima oko 500 postelja i dijagnostičko-terapeutski prostor za fizikalnu medicinu, zatvoren bazen, saunu. U blizini, na putu od Mladenovca ka Kosmaju je i izvorište mineralne vode – Koraćička banja okružena zelenilom i mirom. Međutim, da joj se priđe, ne može – pod katancem je.

Banja je zatvorena, a nadamo se da će posle nedavne privatizacije širom otvoriti svoja vrata posetiocima, još lepša i bolja. Na žalost, u još lošijem stanju, potpuno zapuštena i napuštena, jeste Stojnička banja na čiju odrednicu „banja” su zaboravili i najstariji meštani.

U selu Rabrovac, koje je pionir u razvoju seoskog turizma u ovom kraju, postoji veštačko jezero, kako su nam rekli, još iz doba Rimljana koje je služilo za ispiranje rude. Danas na njega najviše dolaze ribolovci. U neposrednoj blizini su Topola, Oplenac, Bukovička banja, Orašac, manastiri Pavlovac i Tresije.

Manastir Pavlovac se nalazi u ataru sela Koraćice i udaljen je 13 km od Mladenovca. Tu smo zatekli oca Savu, dobrodušnog i začudo vrlo pokretnog kaluđera od 86 leta koji nam je otvorio vrata crkve, s nama obišao okolne ruševine – konak manastira i usput nas posavetovao:

– Svi mi, kad dođe sudnji dan, platimo svoje grehe i račune. Jer, ništa ne može da ostane večito sakriveno. Znate ono: zaklela se zemlja raju da se sve tajne saznaju, pa zato treba živeti što poštenije. Bog sve prašta, ali i sve vidi i na sudnji dan ti kao onaj tvoj fotograf (pokazuje na Milana Jankovića) pokaže: evo vidi kakav si bio.

Pozvao nas je da sednemo i odmorimo se, i sigurno bismo još mnogo toga čuli i naučili, da nas put nije zvao dalje.

Kao da se ništa nije dogodilo

Do Crkvina, dela sela Markovca i porte Crkve sv. proroka Ilije nalazi se spomenik despotu Stefanu Lazareviću, koji je na mestu iznenadne despotove smrti 1427. godine postavio njegov velmoža Đurađ Zubrović. Spomenik je u obliku obeliska od belog venčačkog mermera, a tekst je ispisan na staroslovenskom jeziku.

U Markovcu, na putu Mladenovac – Topola nalazi se i Markovačko jezero, smešteno u hrastovoj šumi površine 20 hektara. Kako je bogato ribom, zatekli smo puno ribolovaca, ali i kupača.

Na šumovitim obroncima Kosmaja, nedaleko od čuvene kafane „Kod Nade i Tome” koju izletnici s probirljivim ukusom za hranu, posebno jagnjetinu, nikada ne mimoilaze, nalazi se obnovljen manastir Tresije. Kažu da je ime dobio po potoku, koji protiče pored crkve posvećene svetim arhangelima Mihailu i Gavrilu. Ali, postoji i druga priča... Ona kaže da je despot Stefan Lazarević, zadivljen lepotom potkosmajskih predela, osnovao tri manastira: Pavlovac, Kastaljan i Tresije. Kada ga je majka, kneginja Milica, posetila i videla novosagrađeni manastir „zadrhtala” je (stresla se) od oduševljenja lepotom predela i duhovnog zdanja koje je njen sin sagradio. I tako su drhtaji duše kneginje-majke utkani u ime nove svetinje.

Međutim, bliža je istini pretpostavka da je despot Stefan obnovio stari manastir koji je sagrađen krajem 13. veka, u vreme kralja Dragutina. Prvi put se pominje u turskim izvorima, kao manastir Tres, u kome obitava dvanaest kaluđera. Razrušen je u 17. veku, a monasi su, noseći manastirske dragocenosti, našli utočište u fruškogorskim manastirima.

Već poprilično umorni stigli smo i na vrh Kosmaja gde se nalazi poznat i izdaleka vidljiv spomenik borcima palim u Drugom svetskom ratu, delo arhitekte Bogdana Bogdanovića na kome je zapisano: „1941. na ovom mestu je formiran kosmajsko-posavski partizanski odred koji je dao 16 narodnih heroja i 5820 palih boraca.”

Inače, Kosmajci su odvajkada bili vešti i hrabri ratnici. Učestvovali su i u boju na Kosovu 1389. godine. Prema legendi, pod Kosmajem se rodio Ivan Kosančić, poznati srpski junak. A mi smo se uverili i da su ljubazni i nasmejani. Vredni. Jer jedva čekaju da njihov kraj ponovo oživi i opet bude omiljeno mesto vikendaša, ali i putnika namernika iz svih krajeva Srbije. I sveta. Što da ne?

Otkud još znamo da su vredni? Pa onaj krš i lom s početka teksta, do smiraja dana, da se ne poveruje očima, nestao je, kao da se tu ništa prethodnog dana nije dešavalo.