Sunčanje pored leša davljenika

„Čas anatomije“ koji su nam održali urednici fotografije tabloidnih dnevnika prikazujući leš raskomadanog dečaka u kavezu sa tibetanskim medvedima dobio je najnegativnije ocene javnog mnjenja, a zbog fotografije koja po svojoj brutalnosti može da konkuriše prizorima sa iračkog ratišta, Ministarstvo kulture je najavilo podnošenje prekršajne prijave protiv novina koje su je objavile. Šef misije OEBS-a u Srbiji, ambasador Hans Ola Urstad, pozvao je srpske medije da pokažu poštovanje za pokojnike i njihove porodice prilikom izveštavanja o žrtvama tragičnih događaja i pozvao novine koji su objavili fotografije osakaćenog tela dečaka u kavezu Zoološkog vrta da se izvine javnosti.

Za dr Zoricu Tomić, kulturologa i profesora komunikologije na Filološkom fakultetu u Beogradu i Fakultetu za kulturu i medije „Megatrend”, pojavljivanje ovakvih fotografija je normalna posledica agresivnog vremena u kojoj živimo. U svojoj najnovijoj knjizi „New(s) age“ koja uskoro treba da ugleda svetlo dana, ona opisuje medijsku klimu koja promoviše kulturu sveopšte opscenosti i transparentnosti, a na pitanje – kako bi ona kao kulturolog „secirala“ patologiju ovog fenomena, dr Zorica Tomić odgovara:

– Čini se da je medijski svet do te mere ogrezao u zlo, da ništa što je lepo i pozitivno ne može da izazove pažnju javnosti u onoj meri u kojoj to izazivaju slike smrti, užasa, razaranja i ružnoće. Izgleda kao da medijsku sferu uređuju samo dva boga – bog mraka Pluton i bog rata Mars. Mediji su usvojili pornografiju zla kao modus operandi. Savremeni konzument medijskih proizvoda oguglao je na slike gladne dece u Etiopiji i na fotografije mališana obolelih od side, jer veruje da su oni negde daleko. Zato je kreatorima medijske politike važno da mu uzbuđenje i slike užasa prikažu i na „ovoj strani“.

Urednici tabloida koji su objavili ove fotografije imali su ideju da pobede konkurenciju i rukovodili su se procenom da se ta slika neće objaviti u drugim novinama. Od jednog užasnog događaja napravili su medijski spektakl broj jedan. Objavljivanjem ovih jezivih fotografija narušen je integritet ne samo tog nesrećnog momka i njegove porodice, već je ugroženo i pravo na privatnost smrti. Smrt je postala javna svojina. Ta vrsta argumentacije da „slika treba da prati tekst o surovoj smrti dečaka u kavezu sa medvedima“ graniči se sa bezobzirnošću i bezobrazlukom. Potpuno se zaboravlja da moderna demokratija počiva na nepovredivosti privatne sfere.

Da li je imperativ savremenih medija postao šokiranje, a ne informisanje javnosti?

Mislim da su savremeni mediji, ne samo u Srbiji, potpuno apsorbovali logiku kapitalizma i uspostavljanjem konkurentskih odnosa na tržištu izgubili jednu od svojih najvažnijih funkcija, a to je – uspostavljanje standarda društvene i civilizovane komunikacije. Mediji više ne služe da iskažu divljenje prema tvorevinama ljudskog duha već da demistifikuju, raščereče i raščaraju svet od njegovih bajkovitih atributa. Na sceni je medijsko „renoviranje” i „reinkarniranje” mračnog srednjeg veka u kome se energija građanstva mobilisala tako što su vršena javna pogubljenja. Kada mediji danas objave direktan prenos pogubljenja Sadama Huseina, oni od javnog prostora prave gubilište, a od nas prave saučesnike u zločinu.

Kada je počela desenzibilizacija javnosti u pravcu neosetljivosti prema ljudskoj patnji?

Medijska javnost je do detalja upoznata sa anatomijom ljudske destruktivnosti u užasnim TV dnevnicima tokom devedesetih godina, kada smo iz večeri u veče na televizijskim ekranima viđali prizore sa obdukcionih stolova – creva, srce i ostale unutrašnje organe. Nakon toga usledili su izveštaji o kolonama izbeglica, masovnim grobnicama... Vremenom smo postali neosetljivi prema ljudskoj patnji i danas samo ekstremne situacije mogu da izazovu našu pažnju.

U javnosti se često polemiše sa tezom da li danas imamo onakve medije kakve zaslužujemo?

Apsolutno. Mi smo jedna veoma mala zemlja koja ima veliki broj medija koji međusobno moraju da se izbore za opstanak i u društvu koje je ugroženo krizom vrednosti mnogi mediji se ponašaju bahato i nekrofilski. Nažalost, naši gledaoci i čitaoci su godinama vaspitavani od strane određenih medija da žude za skandalima, ekscesima i morbidnim sadržajima i to je ono što im danas nudi većina medija. Razlika je u tome što im neki nude političke, neki estradne, a neki socijalne i kriminalne skandale. Kada su nestali leševi sa ratišta, ostala je žeđ za krvlju i glad za ljudskom patnjom, pa su kao „kompenzacija“ stigli tekstovi o žrtvama manijaka, pedofila, ubica... Motivisani nekrofilskim porivima, tabloidi se zaklanjaju iza ideje o žutilu i klanjaju se jedinom bogu zbog koga postoje – tiražu.

Da li se virus te nekrofilije širi na sve medije? Kada vlast ugasi „Nacional“, da li je logično da na njegovim „ruševinama“ nastanu tri nova tabloida

Svi su mediji postali orijentisani na demistifikovanje fenomena i imaju ideju da sve učine transparentnim, uključujući i samu smrt. Kao rezultat toga dobićemo potpuno anesteziranog pojedinca koji više ni na šta više neće reagovati, odnosno osobu koja pokazuje potpuno odsustvo empatije i bilo kakvog osećaja za drugoga. Slika na kojoj se dve tinejdžerke na Adi Ciganliji sunčaju nedaleko od leša davljenika koji je uvijen u plastičnu kesu i nad kojim stoji mrtvozornik, normalna je posledica činjenice da su fotografije utopljenika na Adi celo leto punile stupce gradskih hronika.

Ceo svet nezadrživo hrli ka takvoj društvenoj klimi u kojoj će se svako gušiti u bunkeru sopstvene ravnodušnosti. Saživeli smo se sa idejom – ništa mi nije sveto i ništa me ne može ni povrediti, ni uzbuditi, ni obradovati – ako se meni lično ne dešava. Civilizacija je ogrezla u krajnjoj formi sebičluka u kojoj niko nikoga ne zanima i niko ne reaguje na bližnjeg svog.

Kako tumačite „epidemiju“ tekstova o pedofiliji i incestu u crnim hronikama novina?

Mi živimo u vremenu koje je obeleženo delirijumom transparentnosti u kome je jedini imperativ da se sve prikaže i da sve bude izložljivo i vidljivo. Mediji više ne reprezentuju stvarnost, već je kreiraju. Imperativ novog medijskog poretka je da sve mora da bude izloženo pogledu drugih, odnosno da svaka pojava i svaka osoba bude raščlanjena i raščerečena. Ovde se neguje kultura opscenosti i ideja da se sve može prikazati u javnosti – od seksualnog čina, preko silovanja do ubistva. Lično se gnušam uzurpacije javnog prostora obdukcionim izveštajem smrti trogodišnje devojčice koju je očuh silovao. To je sinonim za ponovno ubijanje jadnog deteta. Mediji su postali lešinari koji skrnave mrtvo dečje telo. Nažalost, javna sfera se interpretira kao ničija zemlja u kojoj je sve dozvoljeno.

Zanimljivo je da su u internet izdanjima hrvatskih i slovenačkih novina fotografije raskomadanog dečaka zamagljene i blago retuširane i da na svakoj od njih stoji upozorenje da gledanje neretuširane verzije fotografije može biti veoma uznemirujuće. Da li ovakva fotografija potkrepljuju mit o Srbima koji nemaju poštovanja za pokojnike i njihove porodice? Može li ovakva fotografija da osvane u novinama zemalja sa razvijenom demokratijom?

Ne verujem, jer oni žele da zaštite svoju publiku od užasa u njihovom dvorištu. Njihova ideološka matrica deli svet na „nas“ i na „njih“. Kada je slika o pogubljenju Sadama Huseina obišla svet, američka javnost je bila potpuno šokirana brutalnošću i na adresu Si-En-Ena upućen je oštar protest zbog uznemiravanja javnosti. Tada je iz centrale ovog medijskog giganta stigao odgovor – to su drugi snimili, mi smo samo preneli. Dakle, poruka koju je Si-En-En preneo svojim gledaocima jeste da su Iračani divljaci koji slikaju smaknuće svog predsednika. Slična metafora mogla bi da važi i za Srbe. Dobra stvar je što postoji reakcija kulturne i medijske javnosti, što su sva novinarska udruženja najoštrije osudila objavljivanje fotografija i što je Ministarstvo kulture najavilo da će pokrenuti prekršajni postupak protiv novina koje su objavile ovu jezivu fotografiju.

U štampanim medijima postoji predominacija tekstova sa brutalnim sadržajima. U udarnim terminima televizija dominiraju emisije u kojima sagovornici komuniciraju putem „megafona“. Da li je agresija postala univerzalna moneta za komunikaciju u medijskom prostoru?

Psovka je samo izraz agresije prema drugome, promenjen komunikativni kod i sredstvo za međusobnu diskvalifikaciju neistomišljenika. Osnovni preduslov dijaloga je poštovanje drugoga. U antičkom svetu je ustanovljena maksima „Bože, daj mi dostojnog protivnika”. Nažalost, mi smo neplivači u plićaku demokratije. Nije slučajno što se najgledanije političke emisije zovu „klopka“, „zamka“, „sudar“...One su u svoj naziv već ukalkulisali koncept ekscesa i višak uzvičnika u komunikaciji svojih gostiju, koji se često nalaze na granici fizičkog obračuna. Bežeći od dosade, otišli su u komunikacijski ekstrem u kome se konflikt neguje kao najčešća forma dijaloga.