Strategija za uništenje Libije

Libija, kao suverena država, osuđena je davno. Tu se nije radilo o revolucionarnim istupanjima, koja su inspirisale zapadne službe, ili o poslednjim rezolucijama SB OUN, već o ukupnosti događaja koji su doveli do pravljenja i ostvarenja strategije njenog uništenja. Na „velikoj šahovskoj tabli“ Libija je jako davno obeležena crvenom zastavicom, ona je morala da bude bombardovana i – eto – upravo je bombarduju
 

* * *
 

Kada je 1.09 1969. godine došlo do istupanja odreda „Organizacije slobodnih oficira unionista-socijalista“ kojima je rukovodio Savet revolucionarne komande od 12 oficira, na čelu sa 27-godišnjim kapetanom – vezistom Moamerom Gadafijem, koje je završeno svrgavanjem monarhije, zapadne demokratije su taj čin podržale. Međutim, to je učinjeno ne radi brige o dobrobiti narodnih masa, izmučenih pod teretom monarhističkog režima. Vašington i London su imali nameru da mlade oficire – provincijalce koji nisu imali ni ozbiljan dugoročni program, ni široku socijalnu bazu unutar zemlje, ni politički autoritet u arapskom svetu, iskoriste za učvršćenje sopstvenog uticaja u zemlji i regiji. Kako bi se danas reklo – radi stvaranja protektorata. Međutim, njihove namere su propale. Antiimperijalistički i antizapadni pravac libijske revolucije iskazan je već u prvim mesecima postojanja novog režima, i to ne samo retorikom.
 

Prvi, i to vrlo ozbiljan udarac koji je Tripoli naneo Zapadu bilo je istupanje 7.10 1969. god. stalnog predstavnika Libije na 24. zasedanju Generalne skupštine OUN. Tada je prvi put sa glavne međunarodne tribine izgovoreno da Libijci nameravaju da likvidiraju sve strane vojne baze koje se nalaze na njihovoj teritoriji. Odmah posle toga libijsko rukovodstvo je obavestilo ambasadore SAD i Engleske da raskida odgovarajuće ugovore.
 

Drugi, rekla bih, još jači udar Zapadu, koji je istovremeno postao druga crtica u presudi o uništenju Libije, postao je napad Libije na pozicije inostranog kapitala u ekonomiji te zemlje. To je bilo mnogo teže nego osloboditi se stranih vojnih baza. Prvo su 1970. godine ukazom libijske vlade nacionalizovane sve banke u Libiji. Posle toga, 1973. godine, Irak, Alžir i Libija su zaveli kontrolu petrohemijske industrije i uspeli da pitanje nacionalizacije zadrže na dnevnom redu OPEK-a sve do kraja sedamdesetih. Rezultat je bio da su nacionalizovane sve strane naftne kompanije. Ironijom sudbine, pre toga su zapadne kompanije, težeći da smanje svoju zavisnost od jeftine nafte Persijskog zaliva, napravili u Libiji krupne investicije, čiju naftu nije trebalo transportovati preko Sueckog kanala.
 

Treći napad na kapital je bio najmasovniji i ideološki najbolje obrazložen, a bavio se interesima lokalne buržoazije. U septembru 1977. Gadafi je, kao bazu za razvoj privrednog života zemlje, uveo princip „samoupravljanje u ekonomiji“. Polazeći od bliskih kontakta Gadafija i Tita i razvoja teorije samoupravljanja u socijalističkoj Jugoslaviji mislim da je libijsko rukovodstvo pokušalo da se pozabavi uvođenjem upravo te ideje. Tako je u Libiji počeo prelazak preduzeća na kolektivno upravljanje onih, koji u njima rade. Ideološko obrazloženje te reforme Gadafi je dao u drugom delu svoje „Zelene knjige“, i ono je potpuno suprotno prirodi kapitalizma. Na primer, obelodanjivao se ropski karakter najamnog rada i uzdizalo se pravo radnika na proizvod koji je radnik sam proizveo. „Čovek je obavezan da radi prema svojim mogućnostima i pri tom je dužan da ima dohodak koji zadovoljava njegove potrebe, a sav višak treba da se kanališe na povećanje društvenog bogatstva. Ako samo jedan čovek uzima sav novac, to dovodi do smanjenja potreba kod druge osobe iz čega proizilazi da je to nedopustivo“. (1)

Osim toga, od novembra iste godine, u fabrikama, trgovini, uslužnim delatnostima, u Libiji je počeo da važi princip „Partneri, a ne najamnici“, a nešto docnije je realizovan i princip „Stan je svojina onoga ko u njemu živi“. U maju 1978. Libija je donela zakon prema kome je zabranjeno iznajmljivanje stanova i kuća, a njihovi vlasnici su postajali oni, koji su u njima do tada živeli kao podstanari. Izvršena nacionalizacija nije predstavljala direktnu eksproprijaciju, onakvu, kakva je rađena u Rusiji 1917 god. ili u zemljama narodne demokratije posle Drugog svetskog rata. U Libiji je sve ispalo mnogo pristojnije. Na primer, bivši vlasnici su zajedno sa obeštećenjem dobijali mogućnost da učestvuju u upravljanju preduzećima, ali samo kao „ravnopravni partneri sa proizvođačima“. Međutim, krupna i srednja libijska buržoazija nije mogla da se pomiri sa tim i razmatrala je Gadafijeve socijalističke reforme kao kampanju „narodnog prevrata“. Protiv političkih i ekonomskih inovacija libijskog rukovodstva bio je i deo muslimanskih autoriteta.
 

Međutim, bez obzira na otpor koji je aktivno podupiran iz inostranstva, čak i čitavom serijom atentata, Moamer Gadafi je uspeo da značajan deo onoga, što je zamislio, ostvari. Do početka nemira, koje je inspirisao Zapad, svako je u Libiji zarađivao onoliko, koliko je bilo potrebno za zadovoljenje ličnih fizioloških potreba: hleb i ostali prehrambeni proizvodi su bili jeftini, prevoz i gorivo su praktično bili besplatni; svo stanovništvo Libije je imalo besplatno prebivalište.
 

Postoji još jedan razlog za strategiju uništenja Libije – to je politički kurs rukovodstva zemlje da stvori poseban, ni kapitalistički, ni liberalni model razvoja – takozvana „Treća svetska teorija“.Osnovni stavovi te teorije su dati u „Zelenoj knjizi“, koju je Gadafi napisao u periodu od 1976. do 1979. godine, ostvareni su u životu. Sistem „direktne narodne demokratije“ (džamahirije) stvoren je po uzorku na antičke demokratije, i zasniva se na tri principa:
 

1. Neposredno vršenje vlasti od strane naroda preko narodnih skupova, na kojima svako učestvuje u donošenju odluka;
2. Narod poseduje društveno bogatstvo, koje se smatra za svojinu svih članova društva;
3. Predaja oružja narodu i obuka naroda da oružje koristi, kako bi se prekinuo monopol na oružje od strane armije (2).
    

Od svih principa meni je najsporniji ovaj poslednji. Naoružavanje naroda, kako je to istorija mnogo puta do sada dokazala, završava se krvavim revolucionarnim potresima. Ali to nije naša tema. Samo postojanje Socijalističke Narodne Džamahirije je predstavljalo bacanje kamenom na jedino moguće - na nadmoć liberalne demokratije, to znamenje Zapada koje on uvodi na sve svoje kontrolisane i okupirane teritorije. Pri čemu, za razliku od drugih zemalja u razvoju, Libija se stvarno pretvorila u uspešnu zemlju. To najbolje pokazuju brojke. Do februarskih događaja 2011 godine BDP po čoveku, obračunat prema potrošačkoj snazi, iznosio je 13800 dolara, tj. više od dva puta, nego u Egiptu i Alžiru, i jedan i po put više, nego u Tunisu. U Libiji radi 10 univerziteta i 14 naučno-istraživačkih centara, postoje dečje predškolske ustanove, škole i bolnice koje zadovoljavaju svetske standarde. Libija zauzima prvo mesto u Africi po nivou čovečjeg razvoja i po dužini trajanja života – 77 godina. (Upoređenja radi: u Rusiji je prosečan životni vek nešto iznad 69 godina). Uostalom, Libija se našla i u Ginisovoj knjizi rekorda kao zemlja, u kojoj je u periodu 2001 – 2005 g. bio naniži nivo inflacije – 3,1%. Uspesi libijskog socijalizma mogu dugo da se pobrojavaju. A najvažnija je činjenica, da su ljudska prava, pod uslovom da se podrazumevaju kao prava na ponosito postojanje, u Libiji ostvarena u mnogo većoj meri, nego u demokratskim zemljama – Rusiji, Ukrajini ili Kazahstanu. Tako da nije briga o čoveku naterala zapadne demokrate da se okrenu svrgavanju aktuelne libijske vlasti.
 

Još jedan motiv koji je poslužio za početak ostvarenja plana o uništenju Gadafija a, najverovatnije, i Libije kao celovite države, koja sama zadovoljava sve svoje potrebe, je istupanje Rukovodioca revolucije u septembru 2009. godine na 64. zasedanju Generalne skupštine OUN. 75 minuta, umesto dozvoljenih 15, Moamer Gadafi je najžešće moguće kritikovao politiku vodećih zemalja u svetu, okrivljujući ih konkretno za rasizam i terorizam. Još konkretnije, Savet bezbednosti OUN Gadafi je nazvao „savetom za terorizam“. Držeći u rukama Statut OUN on je izjavio da se u skladu sa tim dokumentom vojna sila koristi samo uz postojanje odluke OUN, ukoliko postoji i saglasnost svih zemalja-članica OUN, precizirajući, da su otkako postoji OUN „velike zemlje vodile 64 rata protiv malih zemalja“, a da OUN nije učinila ništa, da bi ti ratovi bili prekinuti“. On je govorio, štiteći prava talibana da formiraju Islamski emirat i prava somalijskih gusara, nazivajući pravim gusarima zemlje koje koriste teritorijalne vode Somalije. Osim toga, izjavio je da su predsednik SAD Džordž Buš i premijer Velike Britanije Toni Bler lično učestvovali u izvršenju kazne nad predsednikom Iraka Sadamom Huseinom, a govornicu je napustio uz reči: „Vi ste stvorili Hitlera, a ne mi! Vi ste gonili Jevreje. I vi ste napravili holokaust!“ (3) Takve javne optužbe Zapad nije mogao da oprosti.
 

Ali najvažniji razlog za donošenje presude Libiji ja smatram postojanje libijskih ugljevodoničnih resursa. Čak se ne bojim da tvrdim, da je virus „jasminskih revolucija“ donet u arapski svet u vrlo velikoj meri radi uništenja i parčanja Libije.
 

Potsećam da je 1988 godine, kada su otkrivena poslednja značajna nalazišta nafte na teritoriji Libije, količina rezervi nafte u toj zemlji procenjivana na 3 milijarde tona – u to vreme to je značilo prvo mesto u svetu. Najveća nalazišta nafte – Serir, Bahi, Nafura, Raguba, Intisar, Naser, Vaha, Samah se nalaze južno od zaliva Sidra i spojeni su naftovodima sa obalom. Otprema nafte za izvoz vrši se preko pet terminala za tankere za prevoz nafte, koji su smešteni u lukama na Sredozemnom moru: Es-Sider, Ras-el-Anuf, Masa-el-Burejka, Masa el-Hariga i Ez-Zuvajtina. Po rezervama prirodnog gasa (657 milijardi kubnih metara) Libija zauzima 3. mesto u
 

Africi. Najveće nalazište je Hatejba (339 milijardi kubnih metara), a početkom 1990-tih godina u nalazištu nafte Surtu (Sirtu) otkrivene su nove rezerve prirodnog gasa (4).
 

Ni Rusija nije odigrala baš malu ulogu u ekonomskim faktorima interesovanja zapada za Libiju. Udar na Libiju će se automatski odraziti na Rusiju. Destabilizacija Libije je već dovela do ogromnih gubitaka u ruskoj privredi. Evo samo nekoliko brojki. 2008. godine Rusija i Libija su zaključile nekoliko sporazuma o kupovini ruskog naoružanja u ukupnom iznosu od 2,2 milijarde dolara, a u januaru 2010. godine - na iznos od 1,3 milijarde dolara. Sada su ti sporazumi prekinuti. Osim toga, do trenutka uvođenja sankcija protiv Libije privođen je kraju rad na pripremi još nekoliko sporazuma. Pretpostavljalo se da će Libija nabaviti 12 istrebljivača Su-35, 48 tenkova T-90S, izvesnu količinu zenitno-raketnih kompleksa (ZPK) S-125 „Pečora“, Tor-M2E“ i S-300PMU-2 „Favorit“, kao i dizel-električne podmornice projekta 636 „Kilo“ i drugo naoružanje. Najzad, Rusija se pripremala da Libiji isporuči rezervne delove i da obavi potrebne radove za opsluživanje i modernizaciju vojne tehnike koja je ranije kupljena, između ostalog i za ZRK „Osa-AKM“ i tenkove T-72. Dobit, koja će zbog libijske krize propasti, a koja bi pripala samo preduzećima ruskog odbrambeno-industrijskog kompleksa, iznosi oko 4 milijarde dolara. Osim toga, u razmenu za velike ugovore u različitim oblastima, među kojima su elektroenergetika, građevinarstvo i odbrana, Rusija je anulirala preostali još iz sovjetskog vremena državni dug Libije od 4,6 milijardi dolara (5), što takođe treba da se ubroji u gubitke, baš kao i propušteni ugovori Gazproma, RŽD (ruskih železnica) i telekomunikacionih kompanija.
 

Uzimajući u obzir nejasnu situaciju u vezi s Japanom i budućnošću atomske energetike, ne bi trebalo da sumnjamo u važnost tradicionalnih ugljovodonika u bližoj budućnosti. Čak pretpostavljam da je eksplozija na Fukušimi-1 potpuno ubedila zapadne stratege u neophodnost da se dejstva protiv Libije aktiviraju. To, što se Gadafi pokazao kao „tvrd orah“ i nije se slomio čim su ga pritisli, kao što se desilo sa liderima Tunisa i Egipta, najozbiljnije je izmešalo planove scenografa. Međutim, kako vidimo, oni nemaju nameru da odstupe od predviđenog cilja.
 

Rezolucije SB OUN 1970 i 1973 dokazuju ne samo kršenje svih normi međunarodnog prava – ono je odavno sahranjeno i pozivati se na njegove kanone nema smisla, koliko najčvršće namere ideologa i scenografa „usmerenog haosa“ o rešenosti da se Libija uništi. Mene, kao građanina, pre svega interesuje pitanje: u svetu, u kome postoji jedno pravo – pravo jačeg, - da li postoje još uvek druge, moralno i politički zdrave snage, sposobne da zadrže katastrofalne po svojim posledicama procese uništenja sledeće po redu stabilne i jake države u usponu?
 

Sigurna sam da takve zdrave snage postoje. To su, pre svega, one koje nisu podržale Rezoluciju SB OUN 1973 , tako što su se uzdržale pri glasanju u Savetu bezbednosti OUN – Brazil, Nemačka, Indija, Kina, Rusija. Ali – nije dovoljno uzdržavanje – treba da se deluje energično. Ako svi radio- i tele-etri, svi izveštaji sa novostima, svi resursi javnih medija budu nakrcani opisivanjem histerije koja prati pripremu za bombardovanje Libije, zašto se ne čuju zvanični glasovi onih, koji nisu sigurni u budućnost koju to donosi, koji su protiv bilo kakve agresije!
 

Mislim, da oštra osuda bilo koje vrste agresije od strane rukovodstva Rusije, poziv na najhitniji saziv međunarodne konferencije ili sastanka na vrhu predsednika vodećih država sveta, može da pomogne mirnom razrešenju libijskog pitanja. Ali ako zapadni partneri Rusije to odbiju, onda će čak i najokorelijim antigadafistima postati jasan smisao otvorenog mešanja u unutrašnje stvari Libije na strani naoružanih separatista. Podsetiću, da je upravo takvim scenarijem srušena Savezna Republika Jugoslavija i stvorena kvazi-država Kosovo, da su pregaženi Avganistan i Irak. A najvažnije je, da uz nemu saglasnost većine država, uz nesigurnost jakih država, sledeća na redu može postati praktično svaka zemlja u svetu koja se ne pridržava liberalne matrice i koja ima ma i najmanje iskoristive resurse.
 

Pa onda, da čekamo ili…?

____________________________

(1) Gadafi M. Zelena knjiga, izd. Moskva, „Infra“, 2003, str. 22

(2) Kapitonov K. „Moamer Gadafi“ - URL: https://www.peoples.ru/state/king/libya/kaddafi

(3) RIA Novosti. – 26/09/2009; Gadafi, Moamer. – URL: https://ru.wikipedia.org.
(4) Libija. Državno uređenje. – URL: https://dic.academic.ru.

(5) Prema podacima agencije ITAR-TASS

Jelena Ponomarjeva,