Smrtonosni hitac iz Nemanjine ulice

Još u toku „procesa veka“ odbrana optuženih ukazivala na „trag broj 14“ koji je na levoj strani unutrašnjeg stepeništa na ulazu broj pet mogao da napravi jedino projektil ispaljen iznutra ili iz pravca Nemanjine 9. To nije bio metak koji je pogodio premijera, ali potencijalno otvara mnoštvo neugodnih pitanja

Za branioce osuđenih za ubistvo dr Zorana Đinđića - s obzirom na to da se spremaju da u svojim žalbama na još nenapisanu prvostepenu presudu dokazuju da prvi demokratski premijer Srbije nije ubijen ni iz Gepratove 14, ni iz Birčaninove 6 - praktično su preostala samo dva moguća mesta za koja će moći da tvrde da je sa njih bio ispaljen zločinački smrtonosni metak. Prvo, unutrašnja strana samog ulaza broj pet u Vladu Srbije, a drugo - bivša zgrada vojne komande Beograda u Nemanjinoj 9, inače delimično razrušena tokom NATO bombardovanja 1999. godine.

Insajderi iz njihovog „pula“, s kojima je Sina prethodnih dana kontaktirala, priznaju da će ovo podrazumevati obavezu nuđenja novih saznanja i novih materijalnih dokaza, s novom pravnom ocenom nekih postojećih tragova, koji bi oborili presudu iz aprila ove godine i razotkrili da je lider „evropske Srbije“ ubijen ili spreda (što je verovatnije) ili sa leđa (iz Nemanjine 9). U obe varijante u trenucima dok je ulazio u zgradu vlade.

Prva mogućnost da je Zoran Đinđić ubijen iznutra, naravno ako uopšte bude potvrđena, ne bi samo podrazumevala odluku Vrhovnog suda Srbije da se „proces veka“ vrati na ponovno suđenje, nego i ono u šta će mnogima, na bazi fakata koji su se „vrteli“ tokom tri protekle godine u Specijalnom sudu, zaista biti teško da poveruju. Nimalo slučajno. Ukoliko se ispostavi da je atentator pucao iznutra, to će automatski otvoriti mnoštvo krajnje neprijatnih i dalekosežnih pitanja.

Gde se nalazio i odakle je tačno pucao? Kako je uopšte mogao da se pored obezbeđenja „ubaci“ u zgradu Vlade Srbije? Da li je imao pomagače iznutra, koliko ih je bilo i ko su? Da li je eventualno postojanje pomagača - zaverenika imalo direktnu vezu sa isključenim video-nadzorom zgrade Vlade Srbije? Kako je bilo moguće da tako nešto potpuno previde i promaše istraga i sudski proces?

I tokom suđenja odbrana optuženih je uporno insistirala da se proveri mogućnost da se atentator, sam ili sa saučesnicima, nalazio unutar zgrade vlade ili u polurazrušenoj Nemanjinoj 9. Glavni argument joj je bio „trag broj 14“, kojeg su 12. marta 2003. otkrili, tim brojem obeležili i fotografisali operativci MUP-a Srbije koji su vršili uviđaj.

Ta fotografija prikazana je kao dokaz u Specijalnom sudu. Na njoj, gledano iz pravca Nemanjine 9, vidi se deo unutrašnjeg stepeništa ulaza broj pet, preciznije rečeno deo između trećeg i četvrtog stepenika, u čijem ćošku postoji oštećenje od udara metka. To oštećenje, posmatrano iz istog pravca, nalazi se sasvim levo, na mestu koje u odnosu na Nemanjinu 9 pokriva levi nepokretni deo ulaznih vrata.

Taj trag policija je „sprovela“ kroz svu svoju dokumentaciju vezanu za atentat. Odbrana je u sudnici vodila pravi rat sa veštacima Milanom Kunjadićem (balističar) i Dušanom Dunjićem (obducent), koji su u svom nalazu, a njega je sud prihvatio, tvrdili da taj trag ne potiče od metka.

Jedan od insajdera Sine objašnjava da je trag broj 14 napravio udar celog projektila i da takvo oštećenje nisu mogli da naprave njegovi delovi. S obzirom na položaj ovog traga, taj projektil je mogao da ispali ili neko ko je u momentu atentata bio unutra, s unutrašnje strane ulaza broj pet, ili strelac koji se nalazio u Nemanjinoj 9 ili na nekoj drugoj „koti“ u tom pravcu.

Tokom procesa deo odbrane je insistirao da se utvrdi zašto su vrata na ulazu broj pet skinuta i zamenjena novim. Ta vrata, koliko se zna, nisu u sudskom depozitu, pa je sasvim moguće da su namerno uklonjena i zauvek nestala da bi se uništili neki od najvažnijih materijalnih dokaza.

Ovo, naravno, ne znači da će rekonstrukcija, na kojoj će se i u žalbama Vrhovnom sudu sigurno naglašeno insistirati, biti nemoguća. Biće samo donekle otežana jer se sve što je bitno na nestalim vratima može videti na policijskim fotografijama.

Za odbranu će, inače, prilikom rekonstrukcije - ako joj Vrhovni sud otvori vrata, biti od najveće važnosti da se utvrdi gde su tačno stajali Zoran Đinđić (da li je licem ili leđima bio okrenut ka ulazu broj pet), Milan Veruović i ostalih sedam premijerovih telohranitelja, koji su se tu zatekli u momentu atentata. Nema sumnje da će biti dodatno proveravano i gde se tačno nalazio vozač Gaše Kneževića, koji je kao krunski svedok jedini u sudu rekao da je video premijera u momentu kada je ubijen. Pri tom je uporno tvrdio da je Đinđić bio okrenut licem ka ulaznim vratima u momentu kada je ubijen. Pošto je ulazna rana kod premijera sa desne strane, iskaz ovog svedoka ruši i optužnicu i presudu jer pokazuje da Đinđić nije uopšte mogao da bude ubijen iz Gepartove.

Ako je ubijeni premijer zaista bio okrenut licem ka ulazu broj pet, onda je ulazna rana metka kojim je ubijen bila na suprotnoj strani - „okrenuta“ prema Birčaninovoj 6. Doduše, ako je bio frontalno okrenut prema unutrašnjosti ulaza, u tom slučaju nije mogao biti ubijen ni iz njegove unutrašnjosti ni iz Nemanjine 9. To bi bilo moguće samo ako je bio bočno okrenut ulevo ili udesno...

SENZACIONALNA ISTINA O OPUŠCIMA

Na policijskim snimcima načinjenim u Gepratovoj 14, 12. marta 2003, odmah posle atentata, na vratancima kaljeve peći nije bilo nikakvih opušaka koji su kasnije bili pripisani Zvezdanu Jovanoviću. Ta dva sporna opuška su se volšebno pojavila na snimcima načinjenim prilikom uviđaja 17. marta. Jovanovićeva odbrana je uporno tvrdila da su mu ti opušci bili podmetnuti, a Sina je došla do saznanja šta je, makar delimično, bilo u pozadini.
Ima, naime, indicija da se DNK nalaz, načinjen u Biološkom institutu, na osnovu analize pljuvačke, u registru tzv. DNK profila poklopio sa DNK kodom Milorada Ulemeka Legije. Tačnije, do tog zaključka se došlo na osnovu DNK koda njegove majke. Čim se došlo do ovog saznanja, usledio je nalog da se uzme bris od samog Legije koji se u to vreme već nalazio u CZ. Sina, nažalost, nije mogla da proveri da li je takav bris zaista bio uzet i kakav je rezultat dala nova analiza.
Vrhovni sud Srbije moraće po svemu sudeći da utvrđuje šta ovi detalji tačno znače u lancu mogućih podmetanja „dokaza“. Sasvim konkretno da li su pikavci zaista pripadali Legiji i ko ih je, neoprezno ili preterano samouvereno, pokušao da „pripiše“ Zvezdanu Jovanoviću.