Evropska budućnost u zamenu za poslednjeg srbskog heroja

Status kandidata za EU za Srbiju danas zavisi od toga da li će vlasti Srbije izručiti Haškom tribunalu još dvojicu Srba preostalih na spisku – komandanta vojske Republike Srpske generala Ratka Mladića i poslednjeg predsednika Republike Srpske Krajine Gorana Hadžića. Glavni tužilac Međunarodnog tribunala Serž Bramerc redovno dolazi u Beograd, kako bi dobio izveštaj o urađenom. A zatim on predstavlja evropskoj komisiji referat o tome kako Srbija ispunjava zahteve Evrope za saradnju sa Tribunalom. Svaki put pred Bramercov dolazak beogradska policija i specijalci aktiviziraju svoju delatnost, pri čemu čine to grubo, glasno i javno, kako niko ne bu sumnjao u njenu aktivnost. Po svemu sudeći, Goran Hadžić interesuje tribunal mnogo manje nego general, zato se srbski mediji šarene od članaka o tome kako (ne)uspešno teče hvatanje poslednjeg srbskog heroja.

Još jedan referat Bramerc treba da podnese u junu, ali nema čime da odbraduje: nikakvi tragovi generala Ratka Mladića i Gorana Hadžića odavno nisu pronađeni. Beogradskoj policiji su pomagali čak i „Džemjs Bondovi“ i drugi ugledni „agenti 007“, ali ni oni nisu izvršili zadatak na Balkanu.

Policija nema tako mnogo mogućnosti kada nema nikakve tragove. Srbsko pravosuđe je pokušalo da uđe u trag generalu preko ljudi koji bi tobože mogli da pomažu Mladiću da se skriva. Među njima je general Aca Tomić, Branislav Puhalo, Dragan Živanović, Ljubiša Vuković, Branislav Ivanović. Ne nabrajamo one koje su jednostavno ispitivali! 2006. godine u Beogradu je uhapšeno 11 osoba, tačnije generalovih jataka, koji su mu tobože pomagali da se krije – Ljiljana Vasković i njeno dvoje dece, Ratko Vučetić, Saša Bodnjar, Blagoje Govedarica i Jovan Đogo. Skrećem pažnju na to da su bila uhapšena i deca (oblik pritiska na roditelje), da su se deca nalazila u zatvoru sve ove godine. Glavnim organizatorom podrške smatran je pukovnik Jovan Đogo, koji nažalost nije sačekao kraj procesa, pošto se razboleo u umro u zatvoru. On se stoički ponašao za vreme isfabrikovanog procesa – bio je veseo, filozofirao je, pevao pesme i govorio stihove čak u sudnici. Sve ove ljude su optuživali da su u Beogradu iznajmljivali stanove i da su pomagali Mladiću da se krije od policije. Ali nikakve dokaze o njihovoj delatnosti sud nije mogao da sakupi. U decembru 2010. svi su bili pušteni zbog nedostatka dokaza.

Tražili su generala i u inostranstvu. U Keniji su čak uhapsili Hrvata Igora Mejaška, za koga su mislili da je Mladić.

Vlada stalno uvećava sumu koju je spremna da isplati čoveku koji navede mesto gde se nalazi Mladić, specijalni tim je formiran za hvatanje generala, on pretresa stanove i kuće Mladićevih saradnika i rođaka. U Bosni generala su tražili kod njegove sestre Radinke, u Beogradu kod novinarke Ljiljane Bulatović koja je napisala nekoliko knjiga o generalu, u novembru prošle godine u etnografskom selu Bajka kod Aranđelovca i u istoimenom restoranu u Beogradu. U maju 2007. godine policija je pretražila vojni objekat u Deligradskoj ulici, pošto je dobila informaciju da se tamo krije Ratko Mladić. U oktobru iste godine pretražila je kasarnu u Beloj Crkvi, a 2008. godine pogone fabrike Vujić Valjevo, kao i druge objekte, kuće i stanove. Sve ove mere nisu donele rezultate.

Zato je glavni plan policije postalo to da natera sina da izda oca. Niz meseci Srbija je svedok maltretiranja porodice genrala Mladića – njegove žene Bose, sina Darka, snaje Biljane i unuka Anastatije i Stefana.

Prvo su vršili pritisak na sina. Policajci su telefonirali ili obilazili sve poznanike i kolege Darka, kako bi im zabranili da sarađuju sa mlađim Mladićem (Darko ima malenu kompjutersku firmu). Kako bi sveli prihode porodice na nulu, niz meseci ispred Darkove firme je stajao policijski automobil i proveravao dokumenta svih koji ulaze i izlaze iz nje (posle takve preovere retko ko je dolazio drugi put). Zatim su se latili čitave porodice. Ograničili su im izlazak iz Srbije: prošlog leta crnogorska policija na molbu srpske nije dopustila Darku da sa decom odmara na moru, isteravši ga iz zemlje. Ženine rođake vratili su sa makedonske granice, ne dozvolivši da doputuju kod Mladića u Beograd. Samom Darku nisu zabranili da putuje u Moskvu, ali su ga brižljivo pretresli 2010. na granici, pokušavajući da pronađu bar neki „moskovski trag“ generala. Generalovu ženu Bosu sudili su zbog čuvanja trofejnog muževljevog oružja i patrona uz njega. Bezbednosne strukture neformano su razgovarale sa snajom: Biljani su ponudili da se razvede od muža, a kada je ona odbila, pripretili su: Sada vi sami snosite odgovornost za svoj život i život svoje dece. Ubrzo je Biljana bila otpuštena iz firme Telekom po nalogu odozgo, bez objašnjenja razloga i bez mogućnosti da nađe drugi posao.

Ali glavni metod delovanja policije su pretresi. Scenario je isti. Vojnici naoružani do zuba u maskama upadaju u stan, po pravilu, rano ujutru, kada porodica spava, ne obraćajući pažnju na to da u kući mogu biti mala deca. Kuća generalove žene i sina pretresana je mnogo puta, ukupno 13.

U ponedeljak, 31. januara 2011. godine u 7.30 ujutru policija je zazvonila na Darkova vrata kada su svi još spavali. Deci su dozvolili da se spreme za školu, a pretres je nastavljen. On je trajao 6 sati. Ništa nisu našli, ništa nisu uzeli, osim hard diska sa dečijeg kompjutera. Ovog puta čak novac nisu uzeli, mada su u novčaniku domaćina našli 300 evra. Za razliku od prošlog pretresa, kada su iz kuće bez specijalne dozvole sudija nezakonito odneli 14 000 evra. U policiji se ova akcija naziva „preseći novčane kanale za pomoć zločincu“. Između ostalog, po srbskim zakonima novac policija treba da vrati za tri meseca. Ali prošla je već godina. To nije u redu, u najmanju ruku. Kao što je ružno ispalo i sa dnevnicima generala. Oduzeli su ih iz ženine kuće, nisu vratili porodici čak ni kopije, opravdavajući svoja dejstva neophodnošću predaje sveski Haškom tribunalu. Ipak vrlo brzo dnevnici su već počeli da se štampaju u srbskim novinama i časopisima. I neka me neko ubedi da ih policija nije prodala novinarima! A to je vlasništvo porodice, i bez njene dozvole ni jedno štampano izdanje nema pravo da objavi dnevnike.

Ali svi napori policije pokazali su se uzaludnim: nije nađen ni jedan trag ili bar naznaka gde može da se krije general. Hrabro su izdržali takozvani jataci, oni koji su pomagali generalu da se krije, verni su ostali mnogi prijatelji i saradnici (generali koji su ratovali sa Mladićem, nedavno su počeli da štampaju svoje memoare), zbila je redove i nije zadrhtala njegova porodica, mada joj je vrlo teško da živi.

Verovatno pred novi dolazak Bramerca porodicu čekaju nova iskušenja. U medijima su se pojavile pretpostavke da je rukovodstvo zemlje obećalo da još više pojača pritisak na porodicu. Planira se da se nekretnina (pola kuće) liši žena generala, sin (stan), i rođaci u Bosni i Makedoniji. Faktički ženu, decu i unuke planiraju da izbace na ulicu...

Za približavanje EU, kako nam se čini, Srbija plaća vrlo veliku cenu. Jer glavni kriterijum evropske integracije treba da budu ekonomski parametri i politička stabilnost. Samobičevanje, izdevanje nad simbolom slave i dostojanstvom naroda, zanemarivanje svoje istorije još nikada nikome na vlasti nije moglo da donese poene.

Jelena Guskova,