Ubijte se

  "Javni servis", koji građani finansiraju da bi preko njega ostvarivali svoja "prava da sve znaju" tj. "da blagovremeno budu obavešteni o svemu što je od njihovog interesa" (dakle i o svemu što se tiče lično njihove kože) je u nedelju, 5.8.2007 godine, svoje pretplatnike vrlo iscrpno i dosta objektivno obavestio o uzrocima i načinu pada Republike Srpske Krajine, koji se dogodio 1995.   godine. Ta objektivna informacija do građana je stigla sa svega dvanaest godina zakašnjenja. Verovatno i zato što je tog sudbonosnog dana "Javnom servisu" bilo važnije zabavljati pretplatnike i ostale građane akrobatskim tačkama ruskog cirkusa, nego ga uznemiravati brojnim izbegličkim kolonama koje su iz Krajine hrlile prema "majci Srbiji". Od griže savesti što sam se tog tragičnog dana zabavljao cirkusom sa malog ekrana, umesto da bilo kako pomognem tim nesrećnicima, spasava me činjenica da o užasnom događaju nisam bio blagovremeno obavešten. I ne samo mene kao običnog građanina, koji u tom smislu zavisi isključivo od "Javnog servisa", nego ni ministra spoljnih poslova, načelnika generalštaba, a ni ostale koji se brinu o narodu i Državi. S razlogom ne grize savest, jer su i državne službe, zadužene za javljanje, uzbunjivanje i slične aktivnosti u svrhu bezbednosti naroda i Države, taj dan kao i "Javni servis" imali preča posla, te ni pomenuti nadležni pojma nisu imali šta se dešava u Državi i oko nje. Verovatno su se i oni u dokolici zabavljali cirkuskim akrobacijama sa ekrana.
 
Ova lekcija iz naše najnovije istorije u kojoj smo i lično učestvovali kao neobavešteni građani je vrlo poučna. Naročito poučno zvuči ono uputstvo vrhovnog komandanta jednom od svojih poltrona... pardon, podanika. Na njegovo očajničko pitanje: "Šta ja sad da radim?" (podrazumeva se pošto smo narod i državu urnisali) vrhovni komandant odgovara vrlo sažeto i jezgrovito: "Ubij se!".
 
Ovaj detalj je istorijski. Tu nije reč o nekom pojedinačnom slučaju, pošto mi se čini da ovaj zlokobni odgovor lebdi nad svakim Srbinom koji je, sledeći slepo svog partijskog ili ideološkog vođu počev od ''voljenog sina svih naših naroda i narodnosti" pa nadalje, stigao u neki bezizlaz te ne zna šta da radi. Iako sad kao građani znamo ko je ko, šta je i s kim radio, koja nam vajda od te informacije kad se tiče prošlosti u kojoj, i kad bi se nešto moglo popravljati, ne bi donelo nikakve koristi, pogotovu nesrećnim Krajišnicima.
 
Ono što ovu zakasnelu informaciju ipak čini korisnom jeste njen istorijski značaj, zbog čega treba da zauzme vrlo istaknuto mesto u školskim udžbenicima. Njen značaj nije toliko u objektivnosti, koliko u samom kašnjenju, ali naročito u detalju o predsedniku i podaniku. Dotičnog podanika situacija je primoravala na sopstveni odgovor, ali ga on nije mogao dokučiti, jer se nije radilo o aktivnom podaniku, nego poltronu, slepom poslušniku, što sugeriše zaključak da čovek, jedino ako nije duha i mentaliteta slepog poslušnika, neće doći u ćorsokak ili će se u njemu i sam snaći.
 
Ukoliko se nađe u istorijskim udžbenicima, naše buduće generacije će iz navedenog odnosa predsednika prema podaniku naučiti bitnu razliku između podanika i slepog poslušnika. Uz dobrog učitelja, deca bi naučila bitnu razliku između odanosti i slepe poslušnosti tj. poltronstva. Podanik, primajući naredbe, i sam aktivno razmišlja o svim aspektima dobijenog zadatka i svoja viđenja predočava naredbodavcu, koji ih sa svoje strane premerava, usvaja, da bi eventualno korigovao pređašnju naredbu. Poltron, međutim, prima naredbu bez razmišljanja i sprovodi je po cenu žrtava i očigledne promašenosti, jer je gluv i slep za sve okolnosti. Naredbodavac i podanik, kojima je više stalo do uspešnog izvršenja posla nego do sebe, jesu saradnici koji se raduju jedan drugom, a oni drugi, kojima je više stalo do sebe i svog položaja, a ne do posla koji obavljaju, plaše se jedan drugog. Osim toga, pomenuti detalj vrlo sugeriše zaključak da slepo podaništvo ne samo što nije korisno po narod, nego nije nikakva garancija ni za sopstvenu lagodu i budućnost, te bi to veoma doprinelo izlečenju od poslušničkog mentaliteta u koji smo duboko potonuli još u "samoupravnim vremenima".
 
Osim za decu, lekcija je poučna i za starije koji su okrenuti budućnosti i imaju šansu da je dočekaju, jer nameće pitanje: Da li nas i u budućnosti čekaju informacije koje su od životne važnosti u ovom vremenu, a stići će sa zakašnjenjem od deset-dvadeset godina?. Činjenica je da smo trenutno do guše u velikom svetskom procesu tranzicije u cilju svetske globalizacije. Iskreno rečeno, ja lično ne znam šta znači ni jedna ni druga reč, jer nijedna nije srpska, te ne znam ni kud nas stvarno vode, te se bojim da se iza njih baš i ne sprema ona "lepša evropska budućnost" koju "javni servis" svako veče u TV dnevniku i ostalim informativnim emisijama obećava.
 
Bilo bi vrlo korisno i za sadašnjost i za budućnost kada bi neko od dobrih poznavalaca i putovođa u ''lepšu evropsku budućnost'' objasnio kakva je razlika između te i one komunističke ''lepše budućnosti'', zbog koje je ''siromašna seljačka Srbija'' preko noći pretvorena u ''razvijenu industrijsku zemlju'', tako što su sela opustošena, i materijalno osiromašena, da bi se stvorili brojni industrijski giganti od po dvadeset hiljada radnika. A kad je obećana budućnost stigla, taj se industrijski kolos, isto tako preko noći, urušio, i Srbija je pored opustelih sela postala vlasnik opustelih i zatvorenih fabrika. Odnosno siromašna zemlja u kojoj su osim ''preduzetnika'', ljuta sirotinja postali kako nezaposleni građani tako i zaposlena jeftina radna snaga. I bez "Servisa" je vrlo  očigledno da je proces tranzicije i evropeizacije Srbije veliki broj preduzeća, banaka i ostalih privrednih objekata upropastio i zatvorio, a proces privatizacije je ostatak obezvredio i budzašto predao u privatne ruke naših i stranih "preduzetnika". Što je sve za posledicu imalo otpuštanje velikog broja radnika, ili kako se to u pravno uređenoj državi kaže "velikom broju građana oduzeto je pravo na rad".
 
E sad, ako bi i obespravljeni na rad postavili pitanje ''preduzetniku'', koji je privatizacijom ''društvene svojine'' postao zakoniti vlasnik preduzeća što su ih ''proširenom reprodukcijom'' izgradili oni a ne neko apstraktno društvo: ''Šta mi sad da radimo'', mislim da bi i njima sledio onaj odgovor u duhu predsednika Države: ''Ubijte se''. I stvarno, šta da rade Srbi i ostali građani Države Srbije koje je tranzicija učinila viškom u sopstvenoj zemlji? Ko je dužan i gde da im obezbedi dalji  biološki opstanak? Čini mi se da su one izbeglice bile u boljem položaju jer su imali "majku Srbiju" kao neko utočište, a ovi besposlenjaci imaju Zavod za zapošljavanje koji i sam kuburi sa viškom radne snage. A i oni kojima nije oduzeto pravo na rad,  oduzeto je pravo na pravičnu novčanu naknadu, dnevni i godišnji odmor i mnogo toga potrebnog za stvarno dostojan i ljudski život.
 
Valjalo bi dobro razmisliti da nam se i iz te mnogo hvaljene EU ne dese neki sličan egzodus, ovom na slici, u već temeljno opljačkanu i razorenu Srbijicu upravo od te EU. Ili će nas „naš“ javni servis o uzrocima propasti Evro-atlantskih integracija objektivno informisati za dvadesetak godina.
A bilo bi lepo čuti tranzitere i reformatore školstva, zdravstva, policije, vojske i svega drugog državnog i nedržavnog. Jer, o kakvom se unapređenju školstva, odnosno vaspitanja dece radi, ako red, poredak i disciplinu u školama ne mogu da uspostave učitelji i profesori, već se mora u tu svrhu upotrebiti milicija. To je direktna praktična pouka našim naslednicima da ne zarezuju nikoga osim milicije i oružanih snaga. U efikasnost zdravstva sam se uverio nedavno, kada je pacijentu iz moje okoline bolnica pomogla da umre. Od  reformisane policije  plaše se jedino džeparoši i sitne jajare, dok kriminalci svih vidova rade nesmetano i vršljaju po Državi kao da su nevladine organizacije. Od naše reformisane vojske i odbrambenog sistema, ne samo da se ne plaše velike sile, nego ni daleko sitniji iz našeg okruženja, pa čak ni male diverzantske grupice ili pojedinci (poput vehabija u Raškoj oblasti).
 
Bilo bi vrlo zanimljivo ali i veoma korisno kada bi "Javni servis" pružio šansu i sadašnjim nadležnim državnim organima, ministrima i ostalim učesnicima u ovim procesima da kažu onako otvoreno i pošteno, ljudski i patriotski, ko s kim, kako i zašto čini ili je činio da odjednom banka ili preduzeće koje je do juče bilo gigant i radilo sasvim normalno, preko noći postane bezvredna građevina koju neki "preduzetnik" kupi budzašto, skoro iz patriotskih razloga. Ko i uz čiju pomoć preduzeće, čija se vrednost meri milionima evra, a vlasništvo je države i akcionara, preuzima za stotinak hiljada evra i zavlači ruku prilično duboko u džepove i Države i nekoliko hiljada akcionara. Ko to i na koji način, ili šta to koči u Državi inspekcijske i druge organe za red i poredak te u privatnim preduzećima ne mogu da otklone očigledne nezakonitosti koje se čine i zaposlenima i Državi. Bilo bi lepo da čujemo ako sad neko nekome daje savet ''da se ubije''.
 
Nemam ništa protiv napretka, ako takvo nešto zaista postoji, ali me zanima da li će i u EU-zajednici samo nacionalne manjine imati pravo na nacionalnu samobitnost ili i ostali. Da li će i pri eventualnom raspadu EU jedini krivci biti Srbi kao što su to bili prilikom raspada SFRJ. A ako EU-zajednica i zaživi, opravdan je strah da će se za dvadeset godina ispostaviti kako od evropeizovane Srbije više koristi imaju evropljani i evropejci nego Srbi i ostali građani Srbije. Zbunjuje me to što "Međunarodna zajednica" za ljubav "samobitne Crne Gore" grozničavo brani Srbiji da izađe na Jadransko more, koje joj je pred nosom i koje je oduvek bilo njeno, a nudi joj, na račun tolikih država, izlazak na Atlantski okean od koga je dele hiljade kilometara, istorija i mnoge druge okolnosti. I ako budem živ kakve ću koristi imati ja lično od toga što će Srbija izaći na taj okean. Ili moji unuci, ako u Srbiji nemadnu posla, ili u njoj budu jeftina radna snaga! Bilo bi vrlo korisno i zanimljivo čuti čelnike "Međunarodne zajednice" kojima je veoma stalo do evropskih integracija, zašto ne komadaju i sopstvene zemlje radi udovoljenja svojim nacionalnim manjinama, ako cepanje Srbije doprinosi tim naprednim evrointegracijama. Ako bi preko „Javnog servisa“ rekli onako ljudski: „Briga nas što se Srbi i Šiptari kolju, mi koristimo svoju nadmoć da namirimo svoju računicu“ delovalo bi drsko, ali bi imalo više humanizma u sebi. Pre svega, iskrenost bi davala neki ljudskiji lik nasilnicima, a i manje bi vređala žrtve. Jer uvijanje očiglednog siledžijstva i otimačine Kosova i Metohije u ''humanističke, dobronamerne i prijateljske" jezičke oblande, nasilniku daje jedan bedan podlački lik koji nije u stanju da otvoreno stane iza svoje sile, ponižavajući i zavaravajući žrtve, a ideale skrnaveći ("Milosrdni anđeo" je skrnavljenje i milosrđa i anđela). Iskreno priznanje naročito bi koristilo žrtvama,  ne samo Srbima nego i Šitarima. Kada bi shvatili da je njihova samo mržnja i želja da otmu tuđe, a sila kojom to mogu i ostvariti natovska,  Šiptarima bi se samo od sebe nametnulo pitanje: ''A šta kad nestane NATO?'', te bi se radi istinski bezbedne budućnosti ponašali realnije, a pregovorima prišli trezvenije.
 
O svemu ovome i još koječemu bilo bi lepo i moralno da me "Javni servis" obavesti sad kad bi mi te informacije pomogle da shvatim gde sam i u kakvoj situaciji, zbog čega mu svakog meseca uredno platim trista dinara, a ne da čekam dvadeset godina, kao ovo sa Slobom, Karadžićem, Babićem i Krajinom, pa da saznam šta se stvarno dešavalo, kada mi to znanje više ne bude trebalo. Mogu ja sad na sve njih biti gnevan, ali njima od toga nikakva šteta, a ni meni korist. A nikakav šićar ni za Državu koja nas informiše preko "Servisa".
 
Umesto da je građani, oslonjeni na njene blagovremene i objektivne informacije, vole kao nešta svoje, oni je, zbog neobjektivnih i neblagovremenih informacija, ignorišu ili zaziru od nje, plašeći se kao od nečega tuđeg.
 
I objektivnost koja toliko vremena kasni, najverovatnije nema za cilj objektivnost samu, već neku novu laž kojoj treba da posluži, a koju će ''Javni servis'' opet razotkriti sa zakašnjenjem, kada to bude služilo nekoj još novijoj laži, i tako u nedogled.