Deset neprijatnih istina o Srbiji

Vilijem Montgomeri bivši američki ambasador živi danas u Caftatu u vili koju je dobio na poklon od hrvatske države, a zašto, nezna se. Redovno za dobre honorare piše za „naš“ list „Danas“ pa pogledajte kako on to vidi Srbe, Srbiju i dosadašnje poteze naših „prijatelja“ na Zapadu
 
1. Velika većina Srba ima potpuno različitu percepciju događaja u regionu u poslednjih dvadeset godina od ostatka sveta. Iako slične "bolesti" preovlađuju svugde u bivšoj Jugoslaviji, one su u Srbiji izraženije nego drugde. Redak je slučaj naći Srbina, na primer, koji neće potpuno kriviti kosovske Albance za sve nedaće tamo. Isto važi i za raspad Jugoslavije, zašta su odgovorni drugi.
 
2. Raširena snaga ovakvih emocija obeshrabruje svakog političara ili političku partiju da kaže ili učini nešto što je suprotno tome. Praktično nijedna od vlada koje su došle na vlast posle pada Miloševića nije sistematski radila na iskorenjivanju nacionalizma i u pravcu realističnog gledanja na prošlost. Krajnji rezultat je bilo tapkanje u mestu, čak i novih generacija, koje prihvataju viziju Srbije kao nevine žrtve zlih spoljnih snaga i smatraju da Srbija ne snosi nikakvu odgovornost za zla koja su je zadesila. To je zauzvrat omogućilo ekstremnim nacionalističkim partijama kao što su radikali i socijalisti prvo da prežive zbacivanje Miloševića, a sada i da procvetaju.

3. Zapad je gledao na pad Miloševića kao na odricanje naroda Srbije od akcija koje su on i njegova vlada preduzimali tokom 1990-ih. U stvari, to uglavnom nije bio slučaj. Iako je Milošević imao značajnu političku opoziciju tokom svoje karijere u vidu običnih ljudi koji su se protivili njegovoj politici i otvoreno demonstrirali protiv nje, on je izgubio izbore u septembru 2000, jer je srpski narod bio umoran od sumornog ekonomskog položaja i video je DOS kao šansu da dobije zapadnu pomoć i podršku. Takvo pogrešno tumačenje osnovnih uzroka njegovog poraza imalo je značajne posledice, pošto su se naša politika i zahtevi upućeni novoj vladi Srbije bazirali na pogrešnoj premisi da je srpski narod odbacio nacionalizam. Klasičan primer bila je lista od šest sugerisanih akcija koje je pripremila američka administracija i isporučila ih novoj srpskoj vladi odmah nakon Miloševićevog pada. Iz američke perspektive svaka sugestija je bila logična, bilo ju je lako sprovesti, što bi demonstriralo opredeljenost Srbije za demokratske promene. Ali, svaka od sugestija bila je, u stvari, nagazna mina u srpskom političkom reljefu (kao oslobađanje svih albanskih "političkih zatvorenika"). Nismo mogli da shvatimo zašto je nova vlada odugovlačila da preduzme akcije koje smo mi sugerisali, a ona, pak, nije mogla da razume kako možemo da tražimo od njih da preduzmu tako teške mere upravo kad pokušavaju da konsoliduju vlast.

4. Iako su Slovenija i Hrvatska imale bolje izglede za rast i napredovanje nakon raspada Jugoslavije (zbog turizma i istorijskog nasleđa pogodnijeg za zapadni demokratski proces i tržišnu ekonomiju), Srbija je, da je povlačila najbolje poteze, mogla postati dominantna zemlja u regionu. Raspolagala je najvećim delom naoružanja, imala je oficirski kadar i uglednu međunarodnu vazduhoplovnu kompaniju sa dugom tradicijom, značajnu zapadnu podršku i simpatije i daleko najveću populaciju i teritoriju od svih republika, kao i značajan uticaj preko dijaspore u većini ostalih republika. Da se dogodila mirna tranzicija, Srbija, Slovenija i Hrvatska bi bile sada zajedno u Evropskoj uniji. Srbija je imala sve potencijale da postane središte regiona. Umesto toga, ona se i dalje bori da se vrati na bruto proizvod po glavi stanovnika iz vremena pre raspada.

5. Stranke koje čine sadašnju koalicionu vladu nastavljaju da gledaju jedne druge kao stvarne "neprijatelje", ali ne gledaju tako i na radikale i socijaliste. One provode daleko više vremena u kovanju zavera kako da jedne druge prikažu u što lošijem svetlu, umesto da se pozabave stvarnim pretnjama njihovoj političkoj budućnosti. Snaga i popularnost radikala i socijalista porasle su do opasnog nivoa, ali nijedna partija se otvoreno ne suprotstavlja njihovim ekstremnim politikama i šteti koju nanose međunarodnom imidžu Srbije.

6. Procenat Srba koji su ikad posetili Kosovo ili to žele da urade, mnogo je manji nego što bi se pomislilo. Većina Srba je koncentrisana na teške ekonomske probleme i pokušavaju da održe glave iznad vode. Velika je zabluda (kao što misle mnogi američki zvaničnici), međutim, da to znači da im Kosovo nije uopšte važno. Kosovo je ukorenjeno u generacije Srba kao kolevka srpske civilizacije. Čak i više od toga, sada se to vidi kao konkretan primer kako međunarodna zajednica ignoriše međunarodno pravo. Upravo ta tekuća drama sprečava Srbiju da se suoči sa svojom prošlošću. U stvari, to pomaže da se ratifikuju upadljive predrasude i ekstremni stavovi nacionalista.

7. Srbija ostaje zemlja velikih kontrasta. Beograd je danas najdinamičniji grad u čitavom regionu. Štaviše, privatizacija u Srbiji bila je najuspešnija u poređenju možda sa svim ostalim zemljama koje su prošle kroz demokratsku tranziciju. U drugim zemljama kvalitet pojedinačnih vladinih ministara veoma je varirao, dok je Srbija imala više izvanrednih ministara. Godišnja stopa privrednog rasta je impresivna. U isto vreme, veliki delovi zemlje gotovo da nisu osetili nikakve koristi od tog rasta. Postoji sve veći jaz između velikoj broja relativno osiromašenih ljudi (uključujući penzionere, nezaposlene i ljude iz ekonomsko-depresivnih regiona) i manjeg procenta bogatih. Korupcija je raširena i iznurujuća gotovo na svim nivoima.

8. Zagovornici ekonomskih sankcija protiv Srbije mogu da ukažu na Miloševićev pad i da tvrde kako su sankcije u tome imale značajnu ulogu. Većina demokrata u Srbiji tvrdiće upravo suprotno, da su sankcije pomogle Miloševiću da ostane na vlasti. Ono što je sigurno jeste da su sankcije nanele katastrofalnu štetu socijalnom miljeu Srbije; zdravstvenom i obrazovnom sistemu. Ljudi danas veoma trpe zbog toga, i to je, takođe, značajan faktor popularnosti radikala i socijalista.

9. Postoji rasprostranjena izreka korišćena godinama tokom balkanskih ratova: "Zašto bih bio manjina u vašoj zemlji kad vi možete da budete to u mojoj?" Interesantna je činjenica da su Srbi iznova i iznova demonstrirali žestok otpor da postanu manjine bilo gde (Hrvatska, Bosna, Kosovo). U isto vreme, Srbija je krajnje multietnička i multireligiozna. Kontrast je upadljiv. Jedino objašnjenje kojim raspolažem jeste da su manjine u Srbiji prihvatile da imaju veoma ograničenu političku vlast i uticaj, dok je Srbima kao narodu veoma teško da to prihvate.

10. Napori Zapada da obezbedi značajne političke i ekonomske beneficije Srbiji su odavno zadocnili. Većinu je trebalo obezbediti odmah nakon pada Miloševića. Umesto toga, nametnuto uslovljavanje otežalo je demokratskoj vladi da funkcioniše i doprinelo ponovnom buđenju nacionalizma. lpak, Zapad bi trebalo da bude svestan da apsolutno ništa što bi sada bilo urađeno ne bi ublažilo srpski stav prema Kosovu. Štaviše, na ove korake se gleda sa izvesnom dozom cinizma. U isto vreme, srpska vlada bi trebalo da shvati da je članstvo u EU neizvesno i u najboljem slučaju veoma udaljeno. Neće zaista biti prečica u tom procesu, bez obzira na to šta tvrde neki političari iz EU.