«Svetski poredak» novi, recepti - stari

Pare, to kobno «prokleto zlato», imaju čudnu odliku: kada njihova količina u «džepu» individuuma dostiže veličinu od milijarde, one na posaban način počinju uticati na mišljenje imaoca. I iz nekih razloga oni najbogatiji ljudi planete postaju i najrevnosniji borci za ideju «nulta rasta» svetske ekonomije i smanjenja stanovništva Zemlje. I to smanjenja na račun onih naroda, koji su svojim ropskim radom milijarderima i stvarali njihovo bogatstvo, a sami još nisu uspeli da isprobaju makar normalni, a ne prezasićeni zadovoljstvima život.

Mogli bi smo i neverovati informacijama koje povremeno objavljuju mediji o zatvorenim susretima predstavnika svetske elite, na kojima se donose odluke, kojima se milijarde ljudi osuđuju na izumiranje ne samo u ratovima ili od gladi, nego i u rezultatu korišćenja specijalno stvorenih vakcina ili prehrambenih namirnica sa genetički modifikovanim organizmima. U svest ljudi implantira se ideja o nepotrebnosti porodice kao temeljne ćelije društva, stimulišu se «igre» pederastije i transeksualaca. I sve zarad toga da se smanji broj stanovnika na planeti do nivoa, koji bi osiguravao radnu snagu za pripadajuća «eliti» preduzeća, ali od nje ne bi iziskivao troškove za održavanje «neproduktivnog» dela čovečanstva.

Uostalom, mediji su mediji. I novinari moraju da se prehrane, a skandalozne teme za njih su šansa za dobijnje premija. Ali je živeo čovek, kome baš i nije trebalo da pred smrt piše svoju poslednju poruku čovečanstvu, da na Zapadu postoji «program (koji) raspolaže ogromnim finansijskim sredstvima ...u svetskim razmerama, pošto može računati na podršku moćnih centara ekonomskog uticaja, posredstvom kojih se nameću uslovi zemljama, koje se nalaze na putu razvoja... Gađaju oni u same osnove ljudskog morala i usmereni su na porodicu, propagiraju moralnu svedozvoljenost... Nije li to takođe novi oblik totalitarizma, koji se krije pod vidom demokratije» (1).

Ove reči pripadaju Jovanu-Pavlu II, čija je knjiga «Sećanje i identitet» objavljena marta 2005. godine, dve nedelje pre smrti pontifika. A predsmrtnim porukama može se verovati.
 

Koga će prvog «pod nož»

Dileme nema, i rast stanovništva odavno je vreme staviti pod kontrolu, svetsku proizvodnju treba privoditi normi, koja ne bi dopuštala da se rabe resursi i divljački ubija zemljište, kao što se to danas čini, i to bespovratno. Međutim, želimo upitati: a ko je za to kriv?
 

Sudeći po mnogobrojnim publikacijama, krivcima za to što se crpe rezerve rude, nafte i gasa iz zemlje i riba – u okeanu, a takođe za to što industrijska preduzeća zagađuju atmosferu i vodu, a plodno tle se koristi za uzgajanje biljaka, koje se prerađuju u biogorivo, označeni su pre svega narodi Afrike i Azije, od mnogih koji žive u siromaštvu i gladi (2).
 

Zato dajte da pogledamo, ko, zapravo, vadi i koristi te resurse? Preciznije, ko ih vadi – zna se (rade to ti isti Afrikanci i Azijati), ali u koje zemlje odlazi tuđe bogatstvo, ko to bogatstvo ždere tamo, prerađuje i odbacuje u vidu smeća, hemikata i otrovnih gasova u zemlju, vodu i vazduh? Navedimo brojke.
 

S obzirom da najviše o proždrljivosti čovečanstva galame američki milijarderi, uzmimo SAD kao polaznu tačku.

Do početka 2009. godine na Zemlji je živelo 6,6 milijardi ljudi. Od toga na SAD otpada 307 miliona. Po tom pokazatelju Sjedinjene Države, pored ostalog, među državama sveta ustupaju samo Kini i Indiji, a veličina koeficijenta sumarnog nataliteta u SAD od 2,1 deteta po ženi je najveća među razvijenim zemljama.

I ispada da je udeo Amerikanaca u sastavu čovečanstva – 4,65 procenata. Pri tom udeo SAD u dnevnoj potrošnji nafte u svetu iznosi 22,33 procenta (3). Na grafikonu to izgleda ovako:

Dole sledi desetina svetskih lidera po potrošnji nafte. Ali i na tom spisku SAD su značajno ispred ostalih.

Analogna je situacija i u vezi sa energopotrošnjom po glavi stanovnika u celini. Na primer, Amerikanac u proseku troši onoliko energije, koliko dvojica Japanaca ili šestorica Meksikanaca, trinaest Kineza ili 31 Indus, 307 Tanzanijaca, ili 370 stanovnika Etiopije (4). I to pri tom što granica SAD sa Kanadom prolazi na širini u dijapazonu od ukrajinskog LJvova do Abhazije, što značajno smanjuje potrebu za energoresursima za grejanje stanova u zimsko vreme u odnosu na severnije regione, na primer, Ukrajine ili Rusije.

Prvo mesto u svetu SAD zauzimaju i po potrošnji prirodnog gasa - 22,2 procenta (5).

One i najviše od svih zagađuju atmosferu sa SO₂ (20,62%) samo u rezultatu potrošnje prirodnog gasa, a da ne govorimo o sagorevanju tečnog goriva u motorima automobila i aviona (6).

Amerikanci dnevno troše hrane u veličini od 815 milijardi kalorija, što je otprilike za 200 milijardi kalorija više, nego što je propisano medicinskim uputstvima. I samo tih, suvišnih, 200 milijardi kalorija bilo bi dovoljno da se dnevno snabde sa namirnicama još 80 miliona ljudi (tojest, dve Ukrajine!). Međutim, žitelji SAD svakodnevno izbacuju 200 hiljada tona jestivih proizvoda, nabavljenih, a nepotrebnih.

Prosečni Amerikanac koristi svaki dan 159 galona (612 litara) vode, u vreme dok polovina čovečanstva živi sa 25 galona dnevno (96 litara) (7).

I postavlja se pitanje: a možda, zabrinuti zbog nezadržive potrošnje svetskih resursa milijarderi ne od tih naroda su i počeli voditi politiku «nulta-rasta»? Uostalom, nisu Afrikanci i Azijati prvi pošli «pod nož» «svetske vlade».
 

Zašto su Sloveni prva žrtva?

Šta reći, efektno bi bilo početi članak o zaveri milijardera protiv čovečanstva uz citiranje reči «gvozdene ledi» Margaret Tačer o dovoljnosti za SSSR stanovništva u veličini od 15 (u drugim varijantama – 50) miliona ljudi. Međutim, autor je ipak odlučio da proveri, gde je i kada to bivši premijer Velike Britanije kazala nešto tako. I je li uopšte to rekla? Tim pre što neki novinari pripisuju te reči Džonu Mejdžoru, koji je Tačerku zamenio na premijerskoj funkciji.
 

Dugo lutanje po labirintima Interneta u traganju za izvornom informacijom na koju su se pozivali razni autori citata, završili su se potpunim fijaskom. Preciznije, svi oni na kraju krajeva vode ka ruskom publicisti, autoru knjige «Zašto Rusija nije Amerika» Andreju Parševu. Kako je pojasnio sam Andrej Petrovič, on je, svojevremeno proučavajući engleski jezik, slušao na radiju govor Margaret Tačer. «Tamo je direktno rečeno, da SSSR treba ostaviti 15 miliona ljudi, ali je to rečeno uvijeno: kao sovjetska ekonomija apsolutno nije efikasna, postoji tek omanji njen efikansi deo, koji, zapravo, i ima pravo na postojanje. I u tom efikasnom delu zaposleno je svega 15 miliona ljudi našeg stanovništva. Takav je smiso Tačerkine izjave, koja je potom interpretirana na različite načine (8).
 

No, ostavimo pitanje o brojkama i pravilnosti interpretacije reči britanske baronese na savesti A.Parševa, tim pre što engleski jezik u to vreme on nije znao baš najbolje. Sudeći po tekstovima govora «gvozdene ledi», koje je brižljivo sabrao Fond Margaret Tačer (https://www.margaretthatcher.org/speeches/default.asp), ona je zaista smatrala, da je tek 15 procenata stanovništva SSSR bilo angažovano u sferi efikasne proizvodnje (tojest, onih 50 miliona ljudi). Rad ostalih za sovjetsku ekonomiju bio je neprofitabilan (ja bih rekao, katkada čak gubitaški). Međutim, iz ovoga se može izvesti i takav zaključak: moglo bi se čoveku i zavrteti u glavi od toga, koliko je ekonomski sistem Sovjetskog Saveza bio potencijalno efikasan!
 

Petnaest procenata rezultativnog rada njegovih građana bilo je dovoljno da SSSR obezbedi više-manje prihvatljivi nivo života, da se omladini osigura visokoprofesionalno i pri tom besplatno obrazovanje, da se osvaja kosmički prostor, održavaju jednake sa Zapadom moćne oružane snage i uz to još da se nahrani i zaštiti na desetine drugih zemalja, koje su želele (u ovoj ili onoj meri) da grade socijalizam! A šta ako bi sovjetska ekonomija zaradila makar za 50 procenata svog potencijala?!
 

Sada, nakon protoka dve decenije, očigledno da je upravo SSSR stajao na putu“svetske vlade“ ka globalnoj dominaciji, koja je dostižna samo u slučaju najpre dezintegracije, a potom i likvidacije na planeti nacionalnih država, koje brane svoje narode od pljački, istrebljenja ili porobljavanja od strane svetske oligarhije. Druga žrtva postali su Sloveni Jugoslavije.
 

Klupski život svetske oligarhije

Ne čudi što je do raspada Sovjetskog Saveza zapadna politička i finansijsko-industrijska elita (uslovno govoreći, „svetska vlada“) bila uglavnom zabrinuta zbog problema svog opstanka u istorijskoj perspektivi. Internet-sajt («PublicIntelligence», https://publicintelligence.net/) daje mogućnost da se proanaliziraju spiskovi učesnika i dnevni red zasedanja čeda Dejvida Rokfelera – Bilderberškog kluba – od 1958, do 2005. godine. Na tim zatvorenim za štampu konferencijama najbogatiji i najuticajniji predstavnici svetske elite razmatrali su krucijalna pitanja svoga opstajanja (9).

Iz sadržaja programa bilderberških sedeljki vidi se, da su se do 1992. godine prakično sve teme, ovako ili onako, svodile na „sovjetsku opasnost“ i načine kako da joj se suprostave sa strane Zapada. A posle dezintegracije SSSR i nekolikogodina s time povezanog međunarodnog haosa „svetska vlada“ najzad se mogla koncentrisati na to, kako da iskoristi mogućnosti koje joj se otvaraju kako bi čovečanstvo pretvorila u „globalnog najamnog radnika“, koji bi radio mnogo, jeo malo uopšte ne bi smetao „eliti“ da uživa u životu.

Tako je, na primer, u junu 1995. godine na zasedanju Bilderberškog kluba u Burgenstoku (Švajcarska) prvo pitanje bilo „Šta sada misli da radi NATO?“, a potom su razmatrane globalnije teme: „Ima li posla za sve?“, „Atomizacija društva: uticaj novih tehnologija na političko ponašanje“, „Naš dnevni red za STO i Svetsku banku“, „Pouke nove finansijskekrize“ i, najzad, sasvim već otvoreno – „Praktični koraci ka boljoj globalnoj upravi i boljim globalnim pravilima“ (PracticalstepstowardsabetterGlobalGovernanceandRules). Treba istaći, da upotrebljeni u tekstu dnevnog reda bilderberžana pojam «Rules» u engleskom jeziku ima nekoliko značenja: ne samo «pravila» ili «norme», nego i «vladavina», «dominacija». U datom kontekstu odgovara i jedno, i drugo.

A dalje – više. Od 1996. godine Bilderberški klub počeo je razmatrati teme «Rasna harmonija», «Svet bez granica», «Globalizacija», «Nova ekonomija» itd. U vreme postojanja SSSR «svetska vlada» sebi je dopuštala tako nešto u vidu futurističkih fantazija. A sada pak, osetivši nekažnjivost, «elita» je osetila ukus da sedne na šiju čovečanstva i u bokove «svetskog radnika» utakne svoje pozlaćene podupirače. Put ka tome je otvoren. I činilo se, živi Ameriko i raduj se. Ali ne lezi vraže, nije došlo do toga. «A hranimo li mi to mnogo suvišnih usta?» - pitala se po ko zna koji put «elita», pa i sama zbog toga zamalo da izgubi apetit.

Problem isuvišnog u perspektivi stanovništva planete i pomanjkanja prirodnih resursa nije nov. Još 1798. godine engleski sveštenik Tomas Maltus je objavio knjigu sa uobičajeno za to doba dugim naslovom «Iskustvo o zakonu stanovništva, ili izlaganje prošlog i sadašnjeg uticaja tog zakona na blagostanje ljudskog roda, uz prilaganje nekolikih istraživanja o nadi u eliminaciju ili ublažavanje pričinjenog im zla». Autor knjige je sračunao, da broj tvari božjih raste geometrijskom progresijom, a obim sredstava za njihovu egzistenciju u aritmetičkoj. Otuda je, po njegovom mišljenju, potrebno da čovečanstvo ima granice količinskog rasta, jer u jednom trenutku neće biti sposobno da se obezbedi dovoljnim količinama prehrambenih namirnica.

Mućnuvši mozgom, Maltus je zaključio da čovečanstvo može sprečiti hipotetičnu katastrofu jedino na dva načina: ili putem suzbijanja rasta stanovništva pomoću povremenih ratova, gladomora i masovnih epidemija, ili čak prelaskom ljudi na suzdržavanje u potrošnji, što iziskuje preosmišljavanje ciljeva njihovog postojanja sa aspekta morala, a to je sumnjivo.

U toku dva poslednja veka ideje Maltusa nadahnjivale su mnoge naučnike i političare, pa je 1968. godine maltuzijanstvo postalo ujedinjujuća ideja za grupu predstavnika svetske političke, finansijske i naučne elite, koja je osnovala Rimski klub. Njegov cilj jeste nastavljanje istraživanja u tom istom duhu i izrada preporuka za «spasenje» čovečanstva. Pri tom i iza Bilderberškog kluba, i iza Rimskog kluba, viri figura Dejvida Rokfelera.

Čudnim sticajem okolnosti stvaranje Rimskog kluba na čelu sa renegatom-marksistom Aurelijem Pečeijem vremenski se podudarilo sa moćnim usponom u Zapadnoj Evropi levičarskog pokreta, koji se pretvorio u realnu opasnost po vladajuću klasu i američke interese na Evropskom kontinentu. I to navodi na misao da je «svetskoj vladi» bilo potrebno «strašilo» koje bi obrazovani deo stanovništva, naročito omaldinu, odvlačilo od borbe protiv svetskog kapitala, usmerivši njihovu revolucionarnu energiju na drugačije koloseke. Ali, verovatno, nije sve tako jednostavno.

Po narudžbini Pečeija, odrednice neomaltuzijanstva u savremenom tumačenju izložio je 1970 godine američki tvorac teorije sistemske dinamike Džem Forster, a godinu kasnije u popularnijoj formi učinio je to njegov učenik Denis Medouz, čija knjiga «Granice rasta» su i do danas svojevrsni manifest Rimskog kluba.

Kompjuterski model, koji su ponudili autori, prognozira kolaps svetskog socijalno-ekonomskog sistema u XXI veku, ukoliko čovečanstvo ne preduzme korake u pravcu smanjenja nivoa potrošnje resursa i zagađenja okolne sredine otpacima, a takođe u pravcu uvođenja efikasne kontrole nataliteta. I mada je potom taj model podvrgavan kritici zbog nedovoljnosti parametara, korišćenih za adekvatnu matematičku analizu, u celini se prognoze opravdavaju u suštini, iako, verovatno, ne i u vremenskim okvirima.

Od tog vremena članovi Rimskog kluba su u više navrata promovisali svoje izveštaje, u kojima upozoravaju čovečanstvo na nailazeću katastrofu (10), i ta strana delatnosti Rimskog kluba je, bezuslovno, donela pozitivne rezultate. Ona je doprinela rastu društvenog pokreta u zaštitu okolne sredine i formiranju svojevrsnog «ekološkog pogleda na svet» na svetskom nivou. Međutim, kao što je Marks svojevremeno izveo dalekosežne zaključke iz čisto ekonomske analize, tako i autori izveštaja Rimskog kluba naginju ka političkim zaključcima, koje nude čovečanstvu kao univerzalni lek. Ponajviše pomažu u poimanju konačnih ciljeva «strašila» Rimskog kluba (nerealnih, ili realnih, nije važno) ne toliko njegova naučna saznanja, koliko autobiografija pokojnog Aurelija Pečeija, koju je on objavio 1977. godine pod naslovom «Ljudski kvaliteti».
 

Kome nacionalne države smetaju da živi?

Uopšte uzev, i bez kompjuterskog modeliranja jasno je, da ako čovečanstvo bude (u najširem smislu) toliko žderalo, zagađivalo i razmonožavalo se, neće daleko stići. Koji je izlaz, takođe je jasno: te tri komponente življenja treba ograničiti razumnim okvirima i živetipo razumu, kako bi se prirodi-majčici omogućilo da se reprodukuje. Međutim, zanimljivom nam se čini politička komponenta preporuka Rimskog kluba, koju Pečeji izlaže u svojoj autobiografiji. Ona se ukratko svodi na sledeće.
 

Dok budu postojale nacionalne države, među njima će se odvijati nadmetanje u nivou ekonomskog razvoja, a to znači – i konkurencija za ovladavanje resursima. Konkurencija vodi u trku u naoružavanju, koja opet zahteva intenzivni razvoj industrijske proizvodnje. I sve to, uzeto zajedno, predstavlja jedan od determinišućih faktora, koji doprinose neracionalnoj potrošnji resursa.
 

Izlaz iz takve situacije, po mišljenju Pečeija, može biti u predaji vlasti u svetu transnacionalnim korporacijama (TNK), koje tobože optimalno koriste prirodne resurse, obezbeđuju bolje uslove za rad, finansiraju istraživanja u oblasti novih tehnologija, imaju sredstva za preradu otpadaka itd.
 

Da li zbog nepoznavanja karaktera delatnosti TNK, da li zbog pokušaja da ljudima «posoli» mozak, tek Pečeji tvrdi, da je «socijalna odgovornost savremenog proizvodnog sistema postala toliko dominirajuća, da već ne može biti podneta kao žrtva motivima profita... Ispada da je prvi zahtev koji se podnosi svakom preduzeću, zapravo njegova društvena, socijalna korisnost, na koju može biti orijentisana i njegova dohodovnost, a ne obrnuto» (11).
 

Istina, bivši marksista se ograđuje i kaže, da savremene transnacionalne kompanije, «takve kao što su «Dženeral-Motors»... «Simens», «Fijat»... «Nestle... «Tojota»... «Čejz Menhetn benk», «Rojal benk of Kanada» i druge – iako ih obično smatraju višenacionalnim – u stvari su kao takve, nacionalne kompanije i banke, koje imaju razgranate poslovne operacije u inostranstvu», i to sa povelikim udelom učešća u njima državnog kapitala zemalja u kojima su registrovane. Zato «u slučaju nastajanja kriza ili konflikata višenacionalnost sličnih monopola brzo isparava» (11).
 

S tim u vezi, «zarad toga, da bi...otvorio novu etapu razvoja odnosa između transnacionalnih preduzeća i nacionalne države», Pečeji predlaže da se «uvede nenacionalni status za kompanije, koje posluju u međunarodnim razmerama, na primer, da se one stave pod okrilje Organizacije ujedinjenih nacija» Tojest, da se u sferi industrijske proizvodnje relizuje ono, što je već urađeno u sferi finansija (MMF, Svetska banka), trgovini (STO), proizvodnji prehrambenih roba i farmaceutike (Prehrambena i poljoprivredna organizacija OUN i Svetska zdravstvena organizacija, koje po svetu šire semena genetički modifikovcanih biljaka i vakcina, koje onemogućavaju muškarcima i ženama da začinju decu (12).
 

Naročito je «štetnim» za čovečanstvo prvi predsednik Rimskog kluba smatrao za sada još važeće pravo država da poseduju i raspolažu svojim prirodnim resursima, koje je fiksirano u Povelji o ekonomskim pravima i obavezama država (usvojena u Generalnoj skupštini OUN 1974. godine). Po njegovom mišljenju, «prirodni resursi su zajedničko nasleđe celokupnog čovečanstva... Jer nema ni moralnog principa, ni prirodnog zakona , iz kojih bi proisticalo da takvi resursi pripadaju ovoj ili onoj naciji, na čijoj su se teritoiriji našli. Međutim, upravo ta slučajna raspodela resursa na Zemlji doprinosi raspirivanju međunarodnih konflikata, pa čak i osvajačkih ratova» ( 11).
 

Dakle, vidi se da su autori članka na Ukrajini sa pozivanjem na izjavu «gvozdene ledi» crpeli iz časopisa «ForeignAffairs» (2005. godine). U njemu se najpre Julija Timošenko potresa povodom toga, što je za vreme predsednikovanja V.Putina tobože 26 procenata «visokopostavljenih predstavnika režima... u nekoj etapi služilo u KGB ili strukturama, koje su zamenile taj resor», pa su zato «prioriteti sadašnjeg Kremlja – ne demokratija i čovekova prava, već poredak, vlast... i obnavljanje međunarodnog uticaja zemlje». Zatim ona naglašava, da Rusija, imajući 16 procenata svetskih rezervi gasa, malo čini na polju istraživanja i razrade novih nalazišta i ne dopušta stranim kompanijama da to učine. I zato savesna učenica Džordža Sorosa (13) savetuje: «ako Zapad, i pre svega Evropa, žele da osiguraju sopstveni ekonomski procvat i ekonomsku bezbednost, oni moraju tražiti od Rusije ono, što ona za sada nije spremna da da svojevoljno» (14) Ni više, ni manje.
 

Moramo se nevoljno zamisliti: a možda treba reći, hvala Bogu da Rusija za sada još postoji kao nacionalna država i da među njenim «viskopostavljenim predstavnicima režima» još uvek ima onih iz specijalnih službi, a ne samo čubajsa i hodorkovskih?
 

To da nacionalne države smetaju «svetskoj oligarhiji» da stave pod kontrolu sve prirodne resurse i faktički porobe čovečanstvo, lepo objašnjava u svom intervjuu američki političar i izdavač časopisa «ExecutiveIntelligenceReview»Lindon Laruš: «Oligarsi se ponajviše pribojavaju savremenih nacionalnih država. Oni su naviknuti da komuniciraju sa ljudima kao sa stokom bez mozga, koja pokorno ide kamoje terate. Ali u XX veku ta «stoka» je, kao prvo, počela sticati prilično obrazovanje, a kao drugo, - za red se rasplodila zahvaljujući dostignućima savremene medicine. U rezultatu je za vlast oligarha nastala opasnost. Čak štaviše, razabravši se u pogledu realnog uređenja vladajućeg sistema, ljudi će hteti da unište vlast oligarha. Zato vladajuća svetska oligarhija, s jedne strane nije zainteresovana za rast stanovništva, jer što je više obrazovanih ljudi, tim je teže upravljati njima, a sa druge strane - smišlja nova sredstva za zaglupljivanje ljudi. Eto zbog čega se tako privija niska masovna kultura, eto zašto se sada u celom svetu smanjuje lestvica obrazovanja i sprovodi politika ograničavanja nataliteta...“ (15).
 

Dakle, možda narodi bivšeg SSSR i nisu slučajno postali žrtva plana smanjenja stanovništva planete? Možda se teritorija čisti za nove gazde? Mehanizam je pokrenut. Na Ukrajini nema ko da ga zaustavi, a i ne namerava da to učini, sudeći po svemu, jer oni najuticajniji „oligarsi“ su ili u sastavu, ili se nalaze pod uticajem takozvane Međunarodne grupe za sprečavanje konflikata (InternationalCrisisGroup, gde se zajedno sa Sorosom, Bžežinskim i Hodorkovskim (16) nalaze, na primer, i zet drugog predsednika Ukrajine, jedan od najbogatijih ljudi Evrope, Viktor Pinčuk. On, kako kažu (ili Soros?) finansira neke političare, koji pretenduju na visoke funkcije u ukrajinskoj državi. Među njima su, prema glasinama, i Arsenij Jacenjuk, lider partije „Front promena“, i vlasnik fonda slatkorečivog imena „Otvorena Ukrajina“ (po analogiji sa Fondom „Otvoreno društvo“ Džordža Sorosa).
 

Sasvim se u duhu preporuka poznatih mudraca i fondovi Pinčuka i Jacenjuka bave traganjem i pripremom mlađanih lidera, koji u budućnosti, sudeći po svemu, treba da postanu namesnici „svetske vlade“ na Ukrajini. A Pinčuk se uz to još bavi i propagiranjem savremene, takozvane umetnosti, izlažući u svom art-centru sačuvane u formalinu glave kravljih trupova pod nazivom „Isus i učenici“.
 

Na izložbi Pinchuk Art Centre, 2007 g.

Ovakvo korišćenje „umetnosti“ kao sredstva pretvaranja ljudi u bezdušne tvari takođe postoji u preporukama, koje su ugledale svetlost pre više od jednog stoleća. Tim pre što prikaz Svetih Apostola u vidu mrtvih kravljih glava sasvim korespondira sa jednim od glavnih zadataka, koje su postavili mudraci – svom snagom u borbu protiv pravoslavnih Slovena.
 

Citiraću još jednom, šta je rekao Lindon Laruš: „...vladajuća svetska oligarhija...smišlja sredstva za zaglupljivanje ljudi... privija se niska masovna kultura... snižava lestvica obrazovanja“.
 

Mogu li u Rusiji zaustaviti taj mehanizam? Ima nade, ako se zna da anglosaksoncima nije pošlo za rukom da stave pod kontrolu ruska nedra pomoću Hodorkovskog, a nakon nekoliko dana posle hapšenja tog «oligarha» čedu Sorosa u Moskvi – Institutu Otvorenog Društva (the Open Society Institute) - lagano su pričepili rep, iako pod izmišljenim izgovorom. Međutim, virus u telu Rusije je ostao. Soros vam je kao SIDA: potrebno je preduzeti preventivne mere da je ne zaradite.
 

Uzgred, ukrajinskim fondom za borbu protiv SIDE rukovodi supruga gore pomenutog Viktora Pinčuka.
 

Fond se uglavnom bavi reklamiranjem prezervativa, ali ni jednom rečju ne pominje ulogu takozvane gej-zajednice u širenju SIDE, tojest, ne pominje pedere. I sudeći po tome da broj VIČ-inficiranih raste, a natalitet na Ukrajini opada, delovanje fonda pokazuje se efikasnim upravo na ovom drugom pravcu. U krajnjoj liniji, tako tvrde ukrajinski protivnici legalizacije «brakova» među pederima. Nedavno je Ministarstvo pravde Ukrajine registrovalo Sveukrajinsku društvenu organizaciju lezbijki, gejeva, biseksualaca i transgenderanih ljudi – Savet LGBT organizacija Ukrajine. U statutu Saveta je rečeno, da su osnovni ciljevi njegove delatnosti: «postizanje u Ukrajini pune građanske jednakosti za lezbijke, gejeve, biseksualce i transgenderne ljude... suprostavljanje apidemiji VIČ/SIDA (žele li to oni da se bore protiv SIDE? –prim. Autora); stvaranje politički i socijalno aktivne LBGT – zajednice...» (17).
 

Poslednji predlog u citatu iz statuta je naročito interesantan. Teško da se može smatrati, da su prava te grupe na Ukrajini uzurpirana, ako je ona, sudeći po publikacijama u štampi, široko zastupljena među visokopostavljenim činovnicima i parlamentarcima. Može biti da je cilj «stvaranja politički i socijalno aktivne LBGT – zajednice» upravo u onom na šta je upozoravao Jovan-Pavle Drugi? Pederi se pretvaraju u «jurišne odrede» Novog svetskog poretka?

A onda u budućnosti Ukrajinu ne čeka «narandžasti», već «plavi» Majdan. Na čemu Ukrajincima autor i čestita.
 

Uostalom, to vam je kao krik duše. Kao kod pontifika. On je znao šta ide uza šta.
 

Grad Kijev
 

1. Cit. po tekstu https://www.globalaffairs.ru/numbers/13/3932.html
 

2. Vidi. Naprimer, W. Jasper, Global Obama Care and World Population Control, New American, February 1st, 2010 (https://unhypnotize.com/health/12219-global-obamacare-world-population-control.html) ili F. William Engdahl, Bill Gates Talks About Vaccines to Reduce World Population, March 04, 2010 (https://www.marketoracle.co.uk/Article17644.html
 

3.https://tonto.eia.doe.gov/cfapps/ipdbproject/iedindex3.cfm?tid=5&pid=5&aid=2&cid=ww,r1,r2,r3,r4,r5,r6,r7,&syid=2005&eyid=2009&unit=TBPD)

4. https://www.mindfully.org/Sustainability/Americans-Consume-24percent.htm
 

5. https://dolgikh.com/index/0-38
 

6. https://dolgikh.com/index/0-59
 

7. https://www.mindfully.org/Sustainability/Americans-Consume-24percent.htm
 

8. https://www.pravoslavie.ru/guest/parshev.htm
 

9. https://publicintelligence.net/category/documents/bilderberg/
 

10. 1974 g. - M. Mesarović i E. Pestel, «Čovečanstvo na raskrsnici; 1976 g. - Я. Tinbergen «Preispitivanje međunarodnog poretka»; 1987 g. – Э. Pestel «Iza granica rasta»; 1991 g. – A. Kingi i B. Šnajder, «Prva globalna revolucija»; 1992 g. – D. Medouz i dr., «Iza granica rasta: эsej o alternativnoj budućnosti»; 1997 g. – E. Vajczeker, A. i L. Lovins, «Faktor četiri. Troškovi — polovina, efekat — dvostruki»; 2004 g. – D. Medouz, «Granice rasta: 30 godina posle».
 

11. Ovde i dalje citat po A. Pečeiju, «Ljudski kvaliteti», glava 3, odeljak 3. ”Metamorfoza mnogonacionalnih korporacija”, https://eco9571.narod.ru/lib/glava-3.html
 

12. Vidi, naprimer, «Proizvodi i smanjenje stanovništva: Rokfeleri», https://vlasti.net/news/94672, «Bill Gates Talks About Vaccines to Reduce World Population», https://www.marketoracle.co.uk/Article17644.html
 

13. Vidi, na primer, https://www.unian.net/rus/news/news-284492.html
 

14. Yuliya Timoshenko, Containing Russia, Foreign Affairs, May/June 2007, https://www.ibyut.com/downloads/Foreign%20Affairs.pdf. Cit. po https://www.inosmi.ru/world/20070505/234357.html
 

15. Laruš L. Blesk i siromaštvo nove Rimske imperije. Intervju sa T. Šišovom // Sutra, 2002, №27, s. 5.
 

16. https://natna.wordpress.com/who-is-international-crisis-group/
 

17. https://www.versii.com/news/224716/
 

1. Udeo Amerikanaca u stanovništvu Zemlje 2. Udeo SAD u potrošnji nafte u svetu

Dole – deset svetskih lidera po potrošnji nafte. Ali i na tom spisku SAD su daleko ispred ostalih
 

1. Udeo Amerikanaca u stanovništvu Zemlje 2.Udeo SAD u potrošnji gasa u svetu
    

1. Udeo Amerikanaca u stanovništvu Zemlje. 2. Udeo SAD u zagađivanju atmosfere usled sagorevanja prirodnog gasa

Aleksandar Savčenko,