„Srpska latinica“ – nova podvala lingvista u Srbiji

SRETENJSKI USTAV IZ 1835. G.
GDE JE „SRPSKA LATINICA“?

PEČAT LICEJA KNJAŽESTVA SRBIJE IZ 1839. G.

PRVE POŠTANSKE MARKE U SRBIJI 1844. G.
GDE JE „SRPSKA LATINICA“?

SRPSKA DOPISNICA I MARKA – SAMO ĆIRILICA.

RAZGLEDNICA 1899.  SRPSKA ĆIRILICA I FRANCUSKI

RAZGLEDNICA 1900.  SRPSKA ĆIRILICA I FRANCUSKI

CRNOGORSKA RAZGLEDNICA , PEČAT I MARKA 1900.
SAMO SRPSKA ĆIRILICA.

RAZGLEDNICA 1903.  ĆIRILICA I FRANCUSKI

ŠID,   AUSTRO-UGARSKA.  ĆIRILICA I NEMAČKI

DOPISNICA, PEČAT I MARKA 1907.  ĆIRILICA I FRANCUSKI

RAZGLEDNICA I MARKE, ĆIRILICA I FRANCUSKI

SRPSKI NOVČIĆI DVEJU DINASTIJA, SAMO ĆIRILICA

VOZAČKA DOZVOLA PRVOG SRPSKOG VOZAČA, SAMO ĆIRILICA

TEHNIKA I JEDINO SRPSKO PISMO

LATINIČNI DOKUMENT IZ KOMUNISTIČKOG PERIODA:
REDOVNE, CIVILNE POŠTE I ŽIGOVI
1840 – 1918.

Ne samo da Srbi do 1954. godine nisu pisali latinicom, nego upravo obrnuto: Hrvati katolici, Srbi katolici i Srbi muslimani su pisali ćirilicom sve dok katolička crkva nije sprovela svoju volju da oni do kraja 18. veka napuste ćirilicu i prihvate latinicu, i dok jugoslovenski komunisti nisu sprovođenjem Novosadskog „dogovora“ postigli da Srbi muslimani, ali i Srbi pravoslavci postupno odustanu od ćirilice i prihvate hrvatsku latinicu u okviru „negovanja bratstva i jedinstva“, „ravnopravnosti pisama“ i „bogatstva dvoazbučja“. Evo, na primer, povelje Kulina bana Dubrovniku od 29.8.1189. g. Posle verskog uvoda na latinskom jeziku sledi tekst povelje na ćirilici:

„U ime oca i sina i svetoga duha, ja ban bosanski Kulin prisezaju tebe kneže Krvašu i vsem građanima dubrovačkim pravi prijatelj biti vam od sele i doveka i prav goje držati s vami i pravu veru dokole sam živ vsi Dubrovčane kire po mojemu vladaniju“…

I Srbi katolici, i Hrvati katolici i Srbi i Hrvati muslimani u Bosni, Dalmaciji i Dubrovniku pisali su ćirilicom, posebnom verzijom koju su razni autori različito nazivali: bosanska ćirilica (Rački), hrvatsko-bosanska ćirilica (Kukuljević), bosansko-dalmatinska ćirilica (Jagić), bosanska azbukva (Berčić), bosančica ili bosanica (fra Stjepan Zlatović i arheolog pohrvaćeni Čeh Ćiro Truhelka). Izraz „bosančica“ je uveden kao dosetka rimokatolika da bi se izbegla upotreba izrazâ „ćirilica“ i „srbski“.

ĆIRILICA „BOSANČICA“

Bosanski kralj Tvrtko Prvi 1382. g. piše povelju  na ćirilici katoličkim Srbima u Dubrovniku i potpisuje se: „Stefan Tvrtko, milostiju božijom kralj Srbljem i Bosne i Pomorju“:

TVRTKO PRVI DUBROVNIKU 1382.

ZAGREBAČKI FALSIFIKAT IN FLAGRANTI

I bosanski kralj Stefan Dabiša 1395. godine piše povelju na ćirilici. Na slici iznad donosimo snimak povelje objavljene u ćiriličnom izdanju Enciklopedije Jugoslavije knj. 1 str. 270 koju je objavio Leksikografski zavod „Miroslav Krleža“ iz Zagreba 1983. g. Ovde se lepo vidi zagrebački falsifikat: na samom dokumentu lepo se vidi u najnižem redu krupnim slovima potpis: „Gospodin kralj Stefan Dabiša“, a u legendi ispod povelje izdavač je tendenciozno kralja Stefana prekrstio u Stjepana! Ovim falsifikatorima danas se pridružuju i lingvisti u Srbiji sa njihovom „srbskom latinicom“. Zbog mlađih generacija srbskog naroda moramo reći da je u nekadašnjoj SFRJ planirano objavljivanje Enciklopedije Jugoslavije u 10 knjiga sa Indeksom kao jedanaestom knjigom, na „srbskohrvatskom i hrvatskosrbskom“ jeziku ćirilicom i latinicom, na slovenačkom, makedonskom, mađarskom i šiptarskom jeziku, i objavljena pretplata. Ja sam uplatio svih 11 knjiga ćiriličnog izdanja i još i dan-danas čuvam priznanice. Pošto su se ekonomske prilike u Jugoslaviji pogoršavale, osetilo se da se neće moći objaviti svih šest izdanja, pa je Leksikografski zavod samovoljno od prikupljenih para za sva izdanja dovršio svojih 11 knjiga na latinici, a sva ostala izdanja batalio. Ja sam za svoje već uplaćene pare dobio samo dve knjige na ćirilici i – ocepljenje Hrvatske, koja je sa sobom odnela mojim parama dovršenih svojih 11 knjiga.  

Na sledećoj slici vidi se ćirilični natpis iz 13. veka na grobu omiškog kneza Miroslava:

„Zde ti leži Miroslav knez s ocem i bratom“…

I bratovništvo katoličkog manastira u Stonu u 15. veku svoja Pravila štampa ćirilicom:

„Va ime Isu Hristovo mi bratija koi molimo oca vikara da bi nas poljubio i milosrdije učinio da budemo kako povezani k brati njegovi ljubaviju i dobrime činjenijem što bismo mi mogli jošte velje nego smo dosli bili. Molimo oca vikara da oblastiju koju ima od boga i od oca pape da nas pridruži k brati svojoj da budemo dionici u molitvah i u misah njih kako“…

Sudeći po jeziku, ovo bi mogli biti baš Srbi katolici!   

PRAVILA BRATOVNIŠTVA U STONU, 15. vek

Srbi katolici Dubrovčani štampaju u Veneciji 1512. godine svoj Molitvenik na ćirilici:

„Svaršenoje. Počine ofičie svetoga karsta rečeno gospodinom Ivanom papom i naviesti tko god je reče ove rieči svaki dan na vrijeme svoje ima proštenja tisuća godišta. Piesanica Otca mudrosti istina božastvena bog i človiek nest“…       

I turski dvor je Dubrovniku slao pisma na srbskom jeziku i na ćirilici.

Po naređenju sultana kapi baša Sinan piše Dubrovniku

Po naređenju sultana, kapi baša Sinan piše Dubrovčanima da je danak (harač) primljen:

„Božijom milostiju i narokom gospodina cara, ja, kapi Sinan baša pišet gospodstvo mi u vsiem počtenomu i naročitomu izabranomu knezu i dubrovačcim vlastelom mnogo pozdravlenie da primite i usem da vi je sagašnie vreme carstva zakonni harač do Porte carstva na ime Dimkom i Antolom što ste poslali više rečenni poklisari carstva harač pridavši četiri bašelarom i dva defterdarom što es vam zakon podpono. I toi pridadoše i, kako podpono složbo vam učiniše, to ja vam se sas knigom opovidi. Tako da znaete. I Bog vas veseli. Pisano miseca aprila  25. dan u misto Carigradu“.     

Ali-paša Rizvanbegović-Stočević piše crnogorskom vladiki Njegošu na svom viševekovnom pismu – ćirilici bosančici:

„Ali paša pobratimu Petru Petroviću vladiki crnogorskom prijateljski pozdrav. Što mi pišeš oko pandura razumijo sam i tvoj način što mi pišeš  meni se ne čini ružno a fukara koja plaća pandurinu  nije“…

A danas Srbi muslimani govore kako se „ćirilica njima nameće“.

I sultan Selim Prvi piše Dubrovniku na srbskom jeziku i – ćirilicom:

„Milostiju božiju ja veliki gospodar i silnie car i velikie amir soltan Selim han i vsiem zemlam primorskiem, i rumskiem, i karamanskiem, i romanskiem, i iniem mnozem zemlam gospodin pišet visota carstva mi u vsem počtennomu izabrannomu knezu dobrovačkomu i vlastelem pozdravlenie. I usem vidom da vi je segašnie vreme po romanskieh soadijah zapovist poslah od Dobrovnika grada što tirgovci izlazivši u carstva mi zemli tirgoju ot tirgovine po zakono ot sto aspri dvi aspri da ozmu đomrk i tirgovcem tezćeru da dadu. I te tezćere vaše plemeistvu sakupivši i zapečativši svako godinu haračem kad poklisari pošliete rečenie tezćere zaedno da pošliete, tere tija tezkere sas kadijah katistig s'očimu. Takoi da znaete. Pisano miseca aprila 15. dan u misto kon Carigrada.“

Zamislite, turski sultani srbskim poturicama nameću ćirilicu! „Upali Rusi u Moskvu“!

A pogledajte tek ovu „srpsku latinicu“! 1943. godine partizani su oslobodili Tuzlu i organizovali život u njoj.  Natpis na paroli na zidu pokazuje kojim se pismom tada pisalo u sredini sa pravoslavnim i muslimanskim življem. Nemci su kratkotrajno uspeli da povrate Tuzlu, i prilikom upada u grad zatekli ovu parolu. To objašnjava otkud Nemci i ovakva parola zajedno! No, manimo Nemce, pogledajmo slova, pogledajmo „srpsku latinicu“! U Nezavisnoj Državi Hrvatskoj!

Nemci u Tuzli zatiču ova slova.

A sada ćemo videti dve vrste „srpske latinice“. Prvu je Vuk Karadžić zatekao u Dubrovniku početkom 19. veka. Dubrovčani – Srbi katoličke vere su do sredine 18. veka pisali ćirilicom, a do kraja 18. veka podlegli su pritisku Vatikana da napuste ćirilicu i prihvate latinicu. Tu latinicu dubrovačkih Srba katoličke vere Vuk nije „uredio“, „izradio“, „oblikovao“, „bio njen autor“, nego ju je zatekao i nazvao je „srbskom latinicom“. Pogledajte na narednom snimku kako su Dubrovčani službenici Dubrovačkog arhiva izvršili transliteraciju (prepis za svoje potrebe turskog dokumenta koji je turski dvor 1477. g. poslao Dubrovniku na srbskom jeziku ćirilicom, na srbski jezik latinicom):

Ova „srbska latinica“ je čista latinska abeceda bez „kvačica“, dijakritičkih znakova ili titli, i ne može se uporediti sa hrvatskom latinicom koju nam danas podvaljuju kao „srpsku latinicu“. Iz izraza „Traduzione dal serviano“ vidi se kako su sami Dubrovčani, kada su govorili italijanski, nazivali svoj jezik: serviano = srbski. Ovo je pismo turskog sultana Mehmeda Drugog upućeno Dubrovniku: „semgliam“ = zemljama; „sapadniem“ = zapadnim; „zara“ = cara; „posteni“ = pošteni; „tusgi se“ = tuži se; „scto“ = što; „otaz“ = otac; „higliada“ = hiljada; „nechie“ = neće; „sa dusciu herzegovu“ = za dušu hercegovu; „sapovieda zarstvo mi“ = zapovijeda carstvo ; „isnaghiete“ = iznađete; „visce“ = više.

A evo kako je današnja „srbska latinica“ dospela u Srbiju! Za vreme okupacije Srbije 1915 – 1918. g. Austro-Ugarska je bajonetima razvaljivala ćirilična slova na ulicama, zgradama, firmama ustanova i zanatskih radnji, zabranila ćirilicu u školama i naredila hrvatsku latinicu (dakle, ne nemačku ili mađarsku, nego baš hrvatsku!) i gregorijanski kalendar:

Okupatorski vojnici i „srbska latinica“. Beograd 1915 – 1918. g.

Posle oslobođenja, predsednik beogradske opštine je izdao naredbu da se za pet dana uklone svi latinični natpisi i istaknu natpisi na srbskom pismu – ćirilici. Posle pet dana zaista je tako i bilo. Ovo dokazuje da su Srbi latinicu doživljavali kao okupatorsku tekovinu. Da je zaista postojala „srbska latinica“, delimično bi bila zadržana i posle odlaska okupatora. Danas Srbi ne mare ni za ustavnu obavezu o korišćenju ćirilice u službenoj i javnoj upotrebi. To je rezultat Novosadskog „dogovora“ iz 1954. godine i prve faze podvaljivanja o „ravnopravnosti pisama i bogatstvu dvoazbučja“.

Sada je u toku druga faza podvaljivanja o „srbskoj latinici“, u čemu prednjače pripadnici „pokreta za srbistiku“.  Podvaljivači lingvisti u Srbiji već su pripremili i treću fazu podvaljivanja:

„Srbi nikad nisu ni koristili ćirilicu“,

i primeniće je kad procene da je došlo vreme za to. Ako uspeju da preoru baš sva srbska groblja, jer mrtvi Srbi bolje čuvaju svoju ćirilicu nego živi Srbi –  Jugosloveni, Evropljani, mondijalisti!

 Zato Šiptari, ne samo da bezakonjem i nasiljem izgone Srbe sa teritorije Kosova i Metohije, nego im i preoravaju groblja, da bi uklonili svaki trag o postojanju Srba na ovim prostorima. A ćirilica je najbolji pokazatelj prisustva ili odsustva Srba na nekom prostoru. Zato se oni ovako odnose prema jednom i drugom pismu:

„JEDNO PISMO – JEDAN NAROD“

Pogledajte kako se oni odnose prema svom i srbskom jeziku: šiptarski je na prvom mestu, i slovima dvostruko većim. A Srbima klecaju kolena što stranci ne umeju da čitaju ćirilicu, pa im se dodvoravaju zatirući svoju ćirilicu, kao da će strancu nerazumljivi tekst „Zabranjen prolaz“ postati odmah razumljiv kad napišemo „Zabranjen prolaz“.