Anti - ŠOS

To se moglo i očekivati. Buka koja se podigla u svetskim i domaćim medijima povodom zajedničkih komandno-štapskih manevara Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS) “Mirna misija-2007” bila je i unapred predvidiva. Pre dve godine, kada su Rusija i Kina zajednički izvodili vežbe “Mirna misija-2005”, mada ne analogne, na obali i u akvatorijumu Žutog mora, pored grada Cindaoa, dogodilo se isto. Izuzev što je ruska štampa – ne ona specijalna izdanja, već obična, o njima pisala veoma šturo.

Mogao se pročitati tek poneki tekst sa naslovom, poput “Peking reagovao na desant na Tajvan”, očigledno prepisan sa zapadnih sajtova i listova i to je bilo sve. Ovog puta informacije su pokuljale kao bujica. “Ratne igre ŠOS”, “Putin razbio teroriste kod sela Karasi”, “Šangajska kontrateroristička kooperacija”, “Kako su predsednici pobedili pobunjenike”, “ŠOS objavio rat prostitutkama”, “ŠOS odigrao rat kako bi štavio NATO na mesto”, “Popuštanje šangajske napetosti”, “Manevri bez SAD”, “Zajednička mučenja” itd, itd. A najsmesnije ili najtuznije – neka tumaci kako ko hoce – bilo je u tome što su najbriljantniji bili materijali onih kolega koji nisu bili ni blizu mesta gde su se održavali manevri.

No, njihovim pisanijama ćemo se vratiti. A sada nekoliko naslova iz stranih medija. Oni nisu bili ništa slabiji od domaćih po vestački naduvanoj senzacionalnosti. “SAD imaju razloga za zabrinutost”, upozoravali su neki. “Novo oružje protiv NATO”, “ŠOS – novi blok na Istoku”, “Rusija mašta o vojnoj moći”, “Za SAD se nije našlo mesto u klubu ŠOS”, “Kremlj baca izazov Americi i Centralnoj Aziji”, “ŠOS – forum za kritiku SAD”, “Putin oduševljen vojnom moći “Varšavskog pakta-2”, “Za prava na despotiju”, tvrdili su drugi. Treći su opet sumnjali – “Da li je Rusija sposobna da stvori suparnika NATO?” Tako izgleda svojevrsni ujedinjeni anti-ŠOS-ovski informacioni front.

Međutim, sve njih je nadvisio autor The Wall Streat Journal, izvesni Ričard D.Fišer-mlađi, potpredsednik International Ašešment and Strategy Center u Aleksandriji, u drzavi Virdzinija, kako je on potpisan u ruskom prevodu njegovog članka “Mirna misija”. Ta publikacija je nešto poput kvintesencije svih tih mitova i izmišljotina koje su zapadni izdavaci plasirali u vezi sa saradnjom zemalja ŠOS na planu borbe protiv teorizma. Podvući ćemo – jedino protiv terorizma, ekstremizma i separatizma – ta “tri zla” koji po figurativnom izrazu kineskih generala i političara, predstavljaju opstu opasnost po šangajsku “šestorku”.

Gospodin Fišer – mlađi, na primer, piše da su manevri “Mirna misija-2007” uključivali “najsvestranije uvežbavanje ofanzivnih operacija, uz učesće konvencionalnih kopnenih snaga i VVS, a takođe koordiniranje vazdušnih napada snagama frontovskih aviona i helikoptera”. Ne shvatamo odakle mu taj termin “ofanzivne operacije”.

Nikakvih ofanzivnih operacija kao ukupnosti “usaglašenih i uzajamno povezanih po cilju, zadacima, mestu i vremenu operacija, borbi, udara, manevara koje se izvode prema jedinstvenoj zamisli i planu u cilju razbijanja suprostavljenih grupacija protivnika i ovladavanja njegovom teritorijom na strateški operativnim pravcima kontinentalnog poprišta ratnih dejstava” (citiramo iz “Vojne enciklopedije”) na 255-om Čebarkuljskom poligonu nije bilo. Da, bilo je udara, ciji su jedini zamisao i plan bili razbijanje, podvlačimo to, “terorističkih banditskih formacija u uslovno naseljenom punktu Pašina”, ali ni o kakvom zauzimanju njihove (terorista) teritorije na strateški operativnim pravcima” niti je predviđano, niti realizovano.

O kakvoj ofanzivnoj operaciji može biti reci na poligonu veličine 34 hiljade hektara koji se ceo, s kraja na kraj, vidi sa brda Pašina (naziv brda po selu Pašina) gde se nalazila tribina sa koje su gosti pratili manevre? Šta tu ima zajedničkog za “strateškim operativnim pravcima kontinentalnog ratnog poprišta?” To su retorička pitanja, naravno. Ne mislimo da potpredsdenik International Assessment and Strategy Center ne zna i ne shvata razliku između antiterorističke i ofanzivne operacije. Zar se ruske vojne enciklopedije i rečnici, a tim pre udžbenici vojnih veština veoma razlikuju po suštini od vojnih termina i definicija od zapadnih? Po oceni ovih ili onih događaja – razumljivo. Ali po terminima – teško. I zašto onda gospodin Fišer – mlađi muti celu priču? Da bi isprepadao obične ljude na Zapadu? Možda. Ali podrobniji odgovor na to pitanje mi ćemo tek pronaći. A sada o nekim oprečnostima u njegovom članku.

On tvrdi da je na manevrima “Mirna misija” u Rusiji učestvovalo oko 4 hiljade vojnika i 100 aviona i helikoptera iz Kine, Rusije, Kazahstana, Kirgizije, Tadzikistana i Uzbekistana – a to je tri puta više od broja angažovanih u “Misiji mira-2005”. godine, koja je izvođena u Kini”. Ništa od toga nije tačno. Vojnika, zajedno sa snagama za održavanje reda i opsluživanje na poligonu u Čebarkulju nije bilo 4 hiljade, već sedam i po hiljada. I naravno, ne tri puta više nego kod Cindaoa. Tamo je samo iz Rusije i Kine (druge zemlje ŠOS nisu učestvovale) bilo preko 10,5 hiljada vojnika. Nezgodno je da potpredsednik Centra za strateška istraživanja ne zna za tako elementarne podatke.

Oni nikada nisu skrivani. Dovoljno je posetiti Internet, a da ne govorimo o ozbiljnijim i pouzdanijim izvorima da bi se dobila informacija o ovim ili onim manevrima. Ona je apsolutno transparentna. Niko i ništa ni od koga ne krije. Još više čudi naivna zaprepašćenost gospodina Fišera – mlađeg, zbog čega predstavnici SAD nisu pozvani na te manevre u svojstvu posmatrača.

Postavlja se pitanje: a i zašto bi bili pozvani? Kakve veze imaju SAD sa ŠOS? Nikakve. Na vežbama nije bilo čak ni zvaničnih posmatrača pri Šangajskoj organizaciji za saradnju – predstavnika rukovodstva Irana, Pakistana, Indije, Mongolije. Zašto bi SAD bile izuzetak? Da se “dobri ujka Sem” uveri da antiterorističke vežbe nisu uperene protiv njega lično i protiv organizacije Severnoatlantske alijanse? Pa to su mogli videti kako vojni ataše SAD, tako i vojni atašei drugih zemalja NATO, koji su u brojnoj delegaciji vojnih diplomasta, akreditovanih u Moskvi, došli na Čebarkuljski 255-ti poligon.

I oni su, uzgred rečeno, zajednmo sa predsednicima zemalja ŠOS i ministrima odbrane tih država, sami posmatrali sa brda Pašina šta se događa pred njihovim očima, slušali objašnjenja koja su im davali takođe ruski i kineski generali. Mogli bi smo se složiti sa tvrdnjama gospodina Fišera da je prebacivanje vojske NR Kine na udaljenost od deset i po hiljada kilometara železnickom prugom iz Kine u Južni Ural Rusije bio ozbiljan ispit njihove mobilnosti. I taj ispit je kineska vojska briljantno položila. Ne vidimo nikakvu ozbiljnu opasnost u “umnožavanju mogućnosti NOAK u primeni sile”.

Ne sećamo se ni jednog primera, izuzev pograničnih incidenata između Kine i ŠSR, Kine i Vijetnama u šezdesetim i sedamdesetim godinama prošlog veka, ne secamo se da je Kina primenila svoju oružanu silu protiv suverenih država. Ili da je pokusala da silom nametne svoje predstave o demokratiji ili o nečem još. Kako to redovno čine te iste SAD. Nećemo o Vijetnamskom ratu. Nabrojmo: Liban, Grenada, Panama, Irak, Jugo-Zapadna Azija, Somalija, Haiti, Ruanda, agresija protiv Jugoslavije zajedno sa vojskom NATO, Avganistan. A i vojni rashodi SAD i Kine su neuporedivi – tu imamo rezultat 10 : 0 u korist Vašingtona. U poređenju sa Rusijom račun u korist SAD još veći. Uporedite sve te podatke i postavite sebi pitanje: kakav vojni potencijal i koje zemlje nekom može predstavljati opasnost?

Svako će odgovor lako naći. Ne bi smo razmatrali besmislice do koji su se spustali pojedini tekstopisci pišući u cenjenim centralnim listovima o tome da je na ulicama Čeljabinska (Čebarkulj se nalazi u Čeljabinskoj oblasti”) u cilju lakše borbe protiv terorista bilo potkresano ili uopšte posečeno drveće, da su zavarena sva kanalizaciona okna”, da su na putu do poligona bili “ofarbani u zeleno ili plavo sve kuće i ograde”, da su “stare kuće i stare zgrade za svaki slučaj obložene reklamnim panoima” da na poligonu nije bilo toaleta… Sve je to izmišljeno, bili smo na licu mesta. Ima obojenih ograda, ali je većina oprana kišom i polusrušena, kao I svuda u ruskim selima. Nije bilo reklamnih panoa baš nigde, a toaleta je bilo za svakog.

No, ostavimo to. Takva “žurnalistika” nema ama baš nikakve veze sa “Mirnom misijom-2007” i ŠOS. A kada je reč o ozbiljnijim i konkretnijim stvarima – na primer o poređenju ŠOS i NATO, koja su uporno navođena kako u domaćoj i stranoj štampi – takva poređenja su, najblaže rečeno, nekorektna. Zašto? Pa možda baš zato što je ŠOS politička i ekonomska organizacija u kojoj vojnih struktura i uopšte nema – postoji Regionalna antiteroristička struktura sa boravištem u Taškentu. Međutim, kako smo već navodili, vojna i antiteroristička komponenta su različite stvari. što se NATO tice, to je ipak vojno-politička alijansa.

U njoj sem Severnoatlantskog saveta na stalnoj osnovi rade i stab NATO, komitet za vojno planiranje, grupa nuklearnog planiranja, vojni komitet, strateška komanda ujedinjenih oružanih snaga u Evropi i analogne regionalne komande, stvaraju se Multilateralne združene operativno-taktičke grupe i druge vojne strukture. U ŠOS ništa slično ne postoji niti je predviđeno da se stvara. I što je najznačajnije, Severnoatlanstska alijansa 1949 godine predviđa garancije učešća svih država NATO u zaštiti nacionalnih interesa svake države – članice Alijanse.

U Povelji ŠOS takvog punkta nema. I upravo zato upoređivati ŠOS sa Organizacijom Varšavskog ugovora nije prilično. I uopšte, NATO proširuje svoje delovanje na čitavu planetu, dok ŠOS deluje samo u onom regionu u kome se nalaze zemlje koje dobrovoljno ulaze u tu organizaciju. To je ta “mala”, ali principijelna razlika.