Pentagon na Dedinju

BEOGRAD - Prodajom Maršalata i pratećeg vojnog kompleksa na Topčideru, koji se prostire na ogromna 4,2 hektara između Železničke bolnice i Belog dvora, za tričavih 15 miliona evra Srbija je SAD omogućila izgradnju nove, velelepne ambasade. Ali, i potencijalno podizanje pravog mini-Pentagona u najelitnijem delu Beograda, čije će tehničke mogućnosti natkriliti celo Balkansko poluostrvo.

Ima, naime, indicija da će Vlada SAD na potezu od Drajzerove ulice pa skoro sve do Topčiderske reke, osim zgrade ambasade podići i prateće objekte, u kojima će biti stacioniran i stalni kontingent marinaca!

"To niko normalan ne bi prodao"

Koliki je značaj Maršalat imao za istoriju sve tri Jugoslavije i Srbije i njihovu bezbednost sve do bombardovanja 1999. godine, kad je delimično razoren, svedoče izjave bivših generala, u stilu: "Niko normalan takav objekat ne bi prodao nijednoj stranoj zemlji, ma kako se ona zvala! Ni Americi, ni bratskoj Rusiji"! I za vreme NATO bombardovanja, uprkos tome što je Maršalat bio pogođen sa tri rakete, ceo kompleks je "ostao u funkciji".
- Sećam se da je prvi put, i to pod tačkom razno, negde sredinom 2001. godine na Kolegijumu Generalštaba spomenuta moguća prodaja Maršalata Amerima - priseća se jedan od članova ondašnjeg najužeg vojnog vrha SRJ. - Gotovo niko nije ukapirao značaj svega, pa sam skoro povikao: "Znači, hoće Pentagon na Dedinju?!" Kolege, koje su već krenule iz sale, zastale su, dok se načelnik GŠ Nebojša Pavković obrecnuo na mene. Samo, ipak su se svi vratili nazad. Tri sata je potom trajala rasprava u kojoj su skoro svi prisutni bili listom protiv čak i razgovora o prodaji jednog takvog kompleksa Amerikancima! Ili bilo kome drugom! Tada se na tome i završilo.

Uvidom u kasnija dešavanja u vrhu SRJ i Srbije, stiče se utisak da su Amerikanci intezivno "pritiskali" čelnike u Beogradu tražeći isključivo Topčider za lokaciju svog budućeg rezidencijalnog kompleksa. Savezna vlada je, navodno, još 2001. godine dala načelnu saglasnost, ali, i pored čestih razgovora, srpska vlada joj nije otvarala vrata. Ni za vreme premijera Đinđića, a nije to uradio ni kabinet Zorana Živkovića. Međutim, pre dve godine je ipak pređen Rubikon.
- Ne znam detalje iz ugovora o prodaji, jer su oni iz Vlade sve to radili. A, u mojim rukama je bio samo spisak objekata u okviru kompleksa koji je prodat - bio je kratak bivši ministar odbrane general Zoran Stanković.

Ko su to "oni"? Da li znate konkretno ko je taj posao vodio po ovlašćenju Vlade Srbije?
- Sve je prebačeno na Direkciju za imovinu, dok je pregovore s Amerikancima vodio Miroljub Labus, a sam ugovor o prodaji potpisao je tadašnji ministar za ekonomske odnose s inostranstvom Milan Parivodić.
- Je l' ima nešto sporno u tom ugovoru, kad se za njega interesujete? - bile su prve reči Parivodića.

Vojska nije pitana

Možda u toj kupoprodaji ništa nije formalno-pravno sporno, iako su Maršalat i ceo kompleks prodati za samo 15 miliona evra, dok su neke naše stručne procene tvrdile da je njihova prava vrednost bar duplo veća, ali, zar je baš ta strateška lokacija smela da se bilo kada proda bilo kojoj zemlji?
- Ma, nemojte, molim vas... Ja zaista ne mogu da komentarišem sam ugovor, koji morate da potražite kod drugih službi, ali, ako su mogli Nemci da dozvole Amerikancima da prave svoju ambasadu na 10 metara od svoje Trijumfalne kapije, onda stvarno ne shvatam zašto mi nešto slično ne bismo mogli da uradimo?! To je odlučeno na sednici Vlade Srbije u leto 2005. godine, dok sam ja samo bio "zamoljen" da to završim. U stvari, sve je bilo samo pitanje primene zakona. Našao sam zakonski osnov u Zakonu iz 1981. godine, po kojem se dozvoljava prodaja zemljišta stranim državama za izgradnju diplomatsko-konzularnih predstavništava - kaže Parivodić.
I pored višednevnih pokušaja, nismo uspeli da o ovom ugovoru porazgovaramo sa bilo kime iz Republičke direkcije za imovinu, koja je vodila ceo posao. Da prodaja zemljišta na Topčideru, koje je decenijama bilo vojna zabranjena zona, nije bila nimalo naivan posao, potvrdio nam je i bivši načelnik Generalštaba VSCG, penzionisani general Branko Krga:

- Sad, kad su Maršalat i okolni kompleks prodati, malo je izlišno bilo šta o tome govoriti, ali mi smo svojevremeno dali stručno mišljenje Vladi Srbije o značaju Maršalata i drugih vojnih objekata, među kojima je i komanda Gardijske brigade, koja je sada potisnuta ka Topčiderskoj reci. Napravili smo i "analizu obezbeđenja prostora oko novog vlasnika". Nije u pitanju samo zgrada ambasade nego i "prateći sadržaji"! Ali, valjda je Vlada sve to uzela u obzir. Nadam se da nije samo cenila značaj dobrih odnosa sa SAD.
Jeste li onda vi, odnosno tadašnji vojni vrh, dali saglasnost za prodaju takvog za Srbiju važnog prostora?
- Ponavljam, mi nismo o tome odlučivali, nismo se o tome čak ni izjašnjavali već smo samo dali pomenutu stručnu analizu. Drugi su odlučivali.
Ostaje pitanje da li će Srbija imati zamenu za ulogu koju je u proteklih pola veka igrao Maršalat. U suprotnom, američki agenti će biti u fantastičnoj prilici da bez problema prisluškuju Vojsku Srbije. A, oni koji su smatrali da su Maršalat i plato "idealni komandni punkt Balkana", verovatno će izvesti zaključak da je sve došlo na svoje mesto. Da je sve u rukama realnog komandanta celog Balkana.

SLOBIN I FRANJIN CRVENI TELEFON

Zgrada Maršalata je izgrađena 1948. godine i od tada je u njoj vojni kabinet predsednika države s kompletnim tajnim vojnim komandnim centrom veza i čuvenim "crvenim telefonom" kojim su za vreme minulih ratova održavali kontakte Slobodan Milošević i Franjo Tuđman!
- Na tom "centralnom komandnom punktu", s vezama nad i pod zemljom, zavidele su nam i svetske supersile. On je bio glavni most vojnih veza za ovaj deo Balkana. Otuda je neshvatljivo da se jedan takav objekat proda, a da se i ne zna da li je Srbija napravila alternativni komandni centar veza, ili nam ni to više nije potrebno - kažu naši sagovornici iz vojnih krugova.

Skuplja dara...

Ugovorom je decidno precizirano da prodavac preuzima trošak kompletnog čišćenja prodatog zemljišta, što znači - svega na zemlji i pod zemljom. Zli jezici tvrde da će ti troškovi znatno umanjiti ionako jeftinu prodaju kompleksa za samo 15 miliona dolara, koji će se isplaćivati sukscesivno, u više tranši, sve do konačnog ulaska u posed novih vlasnika.