Andžej Vajda – čovek-dijamant s dušom pesnika

„Film doživljavam kao bajku, kao san, nadam se da će svaki moj sledeći film obavezno biti bolji od prethodnog.“ Ove reči pripadaju korifeju svetskog filma, poljskom režiseru Andžeju Vajdi. 6. marta on puni 85 godina.

Među istaknutim režiserima retko se sreću majstori, koji menjaju sam jezik filma, još ređe – ličnosti koji za ceo svet postaju ovaploćenje kulture svoje zemlje, duše svog naroda. Andžej Vajda je najistaknutiji primer upravo takvog jedinstvenog spoja. On je utemeljio novu „poljsku filmsku školu“ i njegovi filmovi već pola veka prate poljski narod u njegovoj istoriji. „Pepeo i dijamant“, „Sve je na prodaju“, „Pan Tadeuš“, „Čovek od mermera“ – na osnovu ovih filmova stvara se slika o Poljskoj i Poljacima s njihovim, po mišljenju režisera, „posebnim nacionalnim ogledima na svet“.

Stvaralaštvo Andžeja Vajde je veoma cenjeno u celom svetu. On je dobitnik nagrade „Oskar“ „za istaknut doprinos filmskoj umetnosti“, njegovi filmovi su obeleženi nagradama najprestižnijih međunarodnih filmskih festivala – za filmove „Brezova šuma“ 1970. godine i „Obećana zemlja“ pet godina kasnije. Do tog vremena Andžej Vajda je u SSSR već postao kultna figura. Ne koristeći šablone masovnog filma, ne čineći ustupak ideološkim, etičkim i estetskim predrasudama skorojevića on je s gledaocem govorio o složenim, važnim, bolnim problemima. Svaki novi rad je izazivao neviđeno interesovanje, provocirajući žarke diskusije i sukobe mišljenja.          „Moskovski gledalac je specifičan – on razmišlja i tanano oseća, žudi za tim da gleda pravi film, - tvrdi režiser. – Od susreta s takvim auditorijumom dobijam moćan impuls za stvaranje novih filmova.“ Između ostalog, Vajda je nadahnuće crpeo u ruskoj kulturi, smatajući Rusiju „fantastičnim mestom velikih umetnika, pesnika, pisaca, koji su u svetu uvek ocenjivani po zasluzi.“ Među njegovim „ruskim projektima“ su filmovi po motivima dela Čehova, Ljeskova, Bulgakova. Međutim, najvažnije stvari o ljudima, o sebi, o svetu, kako sam majstor priznaje, on je saznao radeći na Dostojevskom. U pozorištu i na filmu on je režirao „Zločin i kaznu“, „Nastasiju Filipovnu“ po motivima „Idiota“ i zaista je bio obuzet romanom „Zli dusi“ – najtragičnijim i najsloženijim piščevim delom u idejno-filosofskom smislu. Na osnovu njega Vajda je snimio film, režirao je predstavu u Poljskoj, u SAD, i napokon, u Rusiji, u moskovskom „Savremeniku“. 1970-ih godina Vajda je već radio u ovom pozorištu, ovde ima mnogo prijatelja i istomišljenika. I za jedan od svojih poslednjih filmova pozvao je vodećeg glumca ove trupe, Sergeja Garmaša. On je igrao ulogu sovjetskog oficira na filmu „Katinj“, posvećenom tragičnoj stranici u rusko-poljskim odnosima – streljanju poljskih oficira po nalogu Staljina u proleće 1940. godine u Katinjskoj šumi kod Smolenska. Među njima je bio i otac samog Andžeja Vajde. Film je imao veliki politički odjek, mnogi su ga doživeli kao otvoreno „antiruski“. Međutim, režiser tvrdi da, kao prvo, ne treba mešati narod i režim na vlasti, akao drugo, njegov film je o tome kako u krvavom i nemilosrdnom HH veku čovek-individua pada u zamku istorijskih kataklizmi.

Smatram da je moj film „Katinj“ o porodici, koja je zauvek rastavljena, o razbijenim iluzijama i surovoj istini katinjske tragedije. Odnosno, film je o patnjama svakog pojedinca, koje su izazvane mnogo dubljim emocionalnim doživljajima nego što su sami događaji. Zato junaci filma nisu streljani oficiri, već žene, koje godinama danonoćno očekuju povratak svojih muževa.

Nekome može izgledati čudno što je upravo za ovaj film Rusija režisera udostojila svoje najviše nagrade – Državne nagrade RF. Uostalom, to nije jedina nagrada koju su Rusi dali Andžeju Vajdi. Jedna od najpočasnijih, po rečima samog režisera, jeste orden Prijateljstva, koji je primio iz ruku predsednika RF Dmitrija Medvedeva.

Andžej Vajda često dolazi u Rusiju. On se sreće s gledaocima, sa svojim kolegama-filmskim radnicima, drži master-klas u Moskovskom institutu za kinematografiju (VGIK). „Režiser treba da ima dušu pesnika i volju kaplara,“ – često ponavlja studentima, koji su film izabrali za svoju profesiju. Dajući im pouke, majstor, po pravilu biva kratak do aforizma:

Režiser je u izvesnom smislu čovek koji prestiže gledaoca. Gledalac zna da želi nešto da vidi, ali još ne zna šta. A režiser treba tačno da zna i šta gledalac želi i ko će biti nosilac ideje.

Režiser-provokator i filosof kao i svi istaknuti umetnici, čovek, koji je u opoziciji prema svakoj vlasti, Andžej Vajda po nečemu liči na svoje junake: većinom su to romantični idealisti, koji se uporno suprotstavljaju svakom sistemu gušenja ličnosti. Oni često ginu, ali ne izdaju svoja ubeđenja. Šta ih pokreće?... Zapravo, Vajda je onaj „čovek-dijamant“ i celog života se bavi traženjem odgovora na ovo pitanje.