Inkvizicija i dalje hara Srbijom

 „Strah životu obraz kalja“
P. P. Njegoš

Kako izveštava Dojče vele, srbska vlada je priznala da se nacionalna ekonomija nalazi na rubu kraha. Da nam je privreda u žalosnom stanju i nije neka vest. Vest je da se krah ubrzano primiče, pa režim, u nadi da će izvući pomoć od svojih mentora, bez uvijanja počinje da govori o onome što i vrapci na grani znaju. 

Krah je doživela i dosadašnja politika odbrane Kosova i Metohije. To se desilo još sredinom prošle godine. Samo, lakše je to sakriti nego prikriti pad životnog standarda i rast nezaposlenosti. Kosovske muke većina Srba ne oseća na sopstvenoj koži, a mnogima su od silnih problema duše već ogrubele pa su postali neosetljivi za nacionalnu stvar. 

Slom je doživela i politika tzv. evropskih integracija Srbije. Međutim, tu još postoji prostor za intenzivno manipulisanje građanima. Radi se o nečemu što će biti u potpunosti razotkriveno tek u budućnosti. 

Pokušaj spaljivanja morala

Postavlja se pitanje, ko je kriv zbog nacionalnih poniženja i podrivanja teritorijalnog integriteta, odnosno suvereniteta naše zemlje? Ko je odgovoran što nam je dokrajčena ekonomija a beda postala saputnica naših života? Ko je doveo do toga da Srbija – sa svih strana ugrožena, suočena sa nerešenim srbskim nacionalnim pitanjem – gotovo potpuno uništi sopstvenu vojsku? 

Da li odgovor glasi: Mladen Obradović?  Kako ga tretiraju vlastodršci i mnogi mediji, ispalo bi da je tako. Međutim, znamo da nije. Za sunovrat Srbije krivi su oni koji su se usudili da mu sude. 

A što mu sude? Zbog apsurdne optužbe da je organizovao proteste u Beogradu protiv održavanja tzv. parade ponosa. No, i režim zna da je ta skaradna manifestacija za ogromnu većinu Srba – „parada srama“. I da su građani samoinicijativno izašli da izraze svoje negodovanje zbog homoseksualicije našeg društva. Odnosno, zbog procesa njegove opšte degradacije, čiji vrhunac predstavlja nametanje homoseksualnih krajnosti evroatlanskog vrednosnog sistema. 

Da Mladen Obradović i nije uhapšen pre početka protesta, i da je u njim aktivno učestovao, bilo bi ipak jasno da za njih nije odgovoran. U doba interneta i društvenih mreža, i pored medijske okupacije zemlje, i uprkos sofisticiranom totalitarizmu koji nas pritiska, svakome ko je iole razuman ne treba objašnjavati, da je bilo neizbežno da hiljade ljudi skupe hrabrost i samoorganizciju se kako bi istupile protiv onoga što je postalo simbol razaranja morala. 

Nipodaštavanje nacije

Koliko god da smo nisko pali, nismo mi potomci bečkih konjušara, već junaka iz vekovnih borbi protiv azijatskih hordi koje su ugrožavale Evropu. Nismo mi iver koji je otpao od neke trule klade, koja je bila deo habzburških i potom nacističkih konstrukcija, već smo izdanci ljudi koji su tokom Prvom i Drugog svetskog rata ginuli, ne samo za svoju ličnu i nacionalnu slobodu, već i univerzalne principe pravednosti. 

Pa što se onda iko čudi što su desetine hiljada mladih ljudi izašle na ulice Beograda 10. oktobra 2010. godine? I, kako se „naši“ kvislinzi usuđuju da za to optužuju Mladena Obradovića? To nije samo inkviziciono proganjanje tog čoveka i njegovih saradnika. Ne. To je vređanje čitave nacije. To je pokušaj da joj se isčupaju slobodarski koreni, koji su je tokom svih istorijskih iskušenja održali.

Nisu Srbi postali ovce pa da mirno bleje dok vlast gazi ono do čega im je stalo. I nisu nekakvi huligani rušili Beograd i Srbiju 10. oktobra prošle godine. To rade, i to sistematski, već godinama oni koji u svojstvu vašingtonsko-briselskih satrapa upravljaju ovom zemljom. A ono što su oni, a ne neko drugi, pomenutog dana, paklenom politikom rušenja naših tradicionalnih vrednosti, izazvali na beogradskim ulicama, samo je kap u moru njihovih nedela. 

Oni zaslužuju da im se sudi, a ne momci koji su se rečenom suprotstavili 10. oktobra, odnosno oni među njima koji su izabrani da budu „žrtvena jagnjad“. Na koje je pala kocka da budu prineti na oltar zlog boga Moloha, kome se vlastodršci klanjaju, a sa ciljem da nezadovoljni građani ove zemlje budu zastrašeni. A onda da oni koji su upropastili zemlju pokušaju da odlože krah svoje politike daljom neometanom eksploatacijom stanovništva Srbije i rasprodajom njenih nacionalnih interesa.

Krvavi evroatlantski oltar

Mladen Obadović bačen je u režimske kazamate, i sada se izvodi pred njegovu inkviziciju, ne samo da bi se Srbija i dalje neometano homseksualizovala, odnosno ukalupljivala u evroatlantski vrednosni okvir. To mu se čini i da bi režim nesmetano mogao da diže cene struje, komunalija, osnovnih životnih namirnica. Da bi otpuštanja mogla da teku bez većih posledica, a gaženje prava zaposlenih bez ozbiljnijih reakcija. Te da bi prodaja Kosova, sada kada počinju pregovori Beograda i Prištine, mogla da se izvede do kraja.

Ipak, to što radi režim predstavlja račun bez krčmara. Polako i on to uviđa. Progon Mladena Obradovića i drugih utamničenih 10. oktobra neće pomoći Tadiću i drugim vlastodršcima da se iskobeljaju iz problema u kojima se nalaze. Time neće biti slomljen duh narodnog otpora i kupljeno vreme. Pre ili kasnije, on će nadvladati apatiju. 

Međutim, plašim se da talasi velike politike ne zapljusnu, i u zaborav potope, sudbine ljudi neosnovano bačenih u tamnice. Desetine mladih ljudi i dalje se nalazi u zatvorima zbog onoga što se dešavalo 10. oktobra. Gotovo sto njih će se braniti sa slobode. A u zemlji u kojoj šiptarski teroristi dobiju tek par godina zbog masakriranja desetina srbskih civila, nad tim nedužnim mladićima nadvile su se drakonske kazne.

Otpor režimskoj represiji

Represivni državni mehanizam polako ali sigurno melje ljude. A tog 10. oktobra niko nije poginuo, a na nemalom broju protesta od 9. marta 1991. godine pa do danas, i te kako je bilo mrtvih. Bilo ih je i čuvenog 5. oktobra, kada je počeo uspon sadašnjih vlastodržaca. I ko je zbog toga odgovarao? Niko!

Režim koji je upropastio zemlju – i pored toga što njegov brod tone, i što je skoro totalitarno proganjanje učesnika na protestima 10. oktobra čak i po puko održanje vlasti izgubilo pragmatični smisao – nastavlja represivnu politiku. To radi po inerciji, ali i stoga što mu je teško da odustane od nedela koje je započeo. I neće stati. Na nama je da ne budemo pasivni, i ne dopustimo da tiho teku progoni onih u čijim venama još teče nemutirana krv hrabrih predaka koji su stvorili i branili srpsku državu. 

Početak suđenja Mladenu Obradoviću treba da nas podstakne da se intenzivno bavimo njegovim slučajem, kao i sudbinama drugih neosnovano, politički proganjanih ljudi zbog režimske politike homoseksualizacije Srbije. O tome treba pisati, i prozivati vlast. Treba apelovati na patriotske opozicione stranke da i one energično dignu svoj glas. Važno je svojim učešćem podržati okupljanja zbog sudsko-policijskog proganjanja o kome pričamo. Konačno, budimo spremni i za masovne proteste kada za njih kucne čas. Naravno, ne one koje prave rezervne NATO uzdanice, već istinski narodne proteste protiv lošeg sistema. 

Odbrana sebe i drugih

Ne radi se sada samo o sudbini par ljudi. I to bi bilo dovoljno da ne budemo ravnodušni, ali u pitanju je mnogo više: da li će naš truli politički sistem nastaviti da funkcioniše po princip sjaše Kurta da uzjaše Murta, dok će uporedo, uz mnogo krvi i bola, mleti sve one koji još u sebi imaju iskru nacionalnog i ličnog ponosa. 

Da tako ne bude, budimo spremni da se suprotstavimo režimskoj strahovladi oličenoj u suđenju Mladenu Obradoviću, kao da je u pitanju progon svakog od nas. Kako je rekao Nelson Mandela: „Samo slobodan čovek može da vodi pregovore, zatvorenici ne mogu da sklapaju sporazume“. 

Dok kao građani ne pokažemo da nam je stalo do slobode, vlast će nas tretirati kao moderne kmetove. Jedni će odlaziti sa čela države, drugi će na njega dolaziti, a prema nama će se odnositi kao da se radi o ubogim podanicima. Mačku o rep što glasamo. Samo biramo – ili tačnije isprogramirani postupamo u skladu sa usvojenim instrukcijama, te čak imamo i iluziju da biramo – nove gospodare. A naš status, odnosno odnos prema nama, ostaju isti. Neofeudalni. 

Građanska zrelost

Zato pokažimo da nam je stalo do slobode. Kako naše tako i drugih ljudi. Građanski zreo, slobodarski odnos prema inkvizicionom tretiranju Mladena Obradovića i drugih političkih zatvorenika aktuelnog režima – što samo po sebi ne znači da delite i njihove stavove – prava je prilika za to! 

Sada govorimo o elementarnom poštovanju ljudskih prava i demokratskih standarda, a ne o ideološkim ubeđenjima. A ako niste spremni da učinite više, bar pošaljite telegram, pismo, mejl, Borisu Tadiću i drugim pozicionim i opozicionim prvacima, medijima i raznim državnim institucijama, i u njima recite šta mislite o harangi koja je u toku. I to je nešto, pogotovo ako bude masovno, i u kombinaciji sa aktivnijim vidovima protivljenja negiranju suštine pravne države.