Arapi, ili „Ubistva po azbučnom redosledu“

U noći uoči 27.februara Savet bezbednosti OUN usvojio je rezoluciju o uvođenju sankcija protiv Libije. Rezolucija broj 1970, usvojena jednoglasno, (1) utvrđuje da su „sve države obavezne da odmah zamrznu sve finansijske i ekonomske fondove na svojim teritorijama, kao i resurse koji se nalaze pod direktnom ili indirektnom kontrolom organizacija ili lica“, navedenih u rezoluciji (2).

SB OUN je ustanovio zabranu putovanja Moamera Gadafija, članova njegove porodice i niza rođaka, kao i članova njegove vlade. Rezolucija je takođe ustanovila, da su države – članice OUN „obavezne da hitno preduzmu sve neophodne mere kako bi se sprečile direktne ili indirektne isporuke, prodaja ili dopremanje u Libiju“ svih vrsta naoružanja, „uključujući sve vrste oružja, municije i vojnog materijala“. Rezolucija takođe zabranjuje Libiji bilo kakav izvoz oružja i obavezuje sve zemlje da to sprečavaju. A glavna odluka Saveta bezbednosti je da se situacija u Libiji preda Međunarodnom krivičnom sudu.

Kao razlog za tako drastične mere SB OUN je označio „veoma široke i sistematične napade na civilno stanovništvo“, koje, tobože, vrše libijske vlasti, što „može predstavljati zločin protiv čovečanstva“.

Šta se to, u stvari,  događa u Libiji?  Da li su tamo i zaista u pitanju „veoma široki i sistematski napadi na civilno stanovništvo“ od strane libijskih vlasti? Ima ozbiljnih naznaka za to, da ovakve tvrdnje ne odgovaraju stvarnosti.

Setimo se. Početkom januara 2011. godine „pobunjeno mirno stanovništvo“ svrgava predsednika u Tunisu, a početkom fabruara – predsednika u Egiptu. Paralelno se održavaju masovne demonstracije u Jemenu, Bahreinu, Jordanu i Alžiru. Potom „diktator“ proliva krv „mirnog stanovništva“ u Libiji. Tako je barem u prikazu medija. A u stvari, sve liči na izlaganje Agate Kristi u romanu „Ubistva po azbučnom redu“. Prema sižeu romana, ubica pokušava da ubedi policiju da je on manijak i da žrtve bira po azbučnom redosledu. Neko vreme on i zaista tako postupa i samim tim uspavljuje budnost policije, a zatim nanosi neočekivani udarac - ubija, ne poštujući azbučni redosled. Libija je ne jedan, ali glavni objekat napada. Svi ostali su dekoracija, koja ima za cilj, s jedne strane, da osigura iluziju „prirodnosti“ onog što se dešava („ustanak narodnih masa protiv diktature“), a sa druge strane, da obezbedi nezadrživo donošenje potrebnih odluka na međunarodnom nivou. (Analog: munjevito stvaranje vojnih baza SAD u Kirgiziji i Uzbekistanu nakon događaja od 11. septembra 2001. godine).

Ovakva taktika mogla bi se uporediti sa logikom zločina, opisanog u članu 105 Krivičnog zakona Ruske Federacije: „izvršenje zločina na opšteopasni način“ (deo 2, paragraf „e“). Na primer, za ubistvo određenog lica zločinac postavlja bombu u voz: za njega je glavno da ubije svoju žrtvu, ali maske radi on ubija i sve ostale, koji se nalaze pored.

Jedna od glavnih odlika razvoja situacije jeste njena brzina. Pored ostalog i kada je reč o predaji zbivanja u Libiji Međunarodnom krivičnom sudu. 23. februara glavni tužilac MKS L.Moreno Okampo je izjavio, da Sud ne može započeti istragu, jer Libija nije učesnik Statuta MKS. Međutim, on je važno dodao: jedini izlaz u datoj situaciji jeste da predmet uruči Savet bezbednosti. I već 26. februara SB OUN usvaja rezoluciju, koja sadrži ne samo sankcije, nego i predaju predmeta Međunarodnom krivičnom sudu. Takvu fantastičnu brzinu donošenja odluke SB OUN još nije poznavao. Čak i razmatranje slučajeva agresije je zauzimalo više vremena. Ovo je već drugi slučaj predaje u MKS sdituacije u ovoj ili onoj zemlji od strane SB OUN. Prvi se odnosio na Sudan (region Darfur) i zabeležen je 2005. godine. I, bez obzira na to, što se tada, prema zvanično saopštenim informacijama, predmet ticao stotina hiljada žrtava, rezolucija je pripremana nekoliko meseci, a glasanje je podelilo Savet bezbednosti: „za“ je glasalo 11 zemalja, 4 zemlje (Kina, Brazil, Alžir i SAD) su se uzdržali. Odluka o Libiji je 27. januara usvojena jednoglasno. To govori o jednom - o dugotrajnoj i detaljnoj pripremi date odluke.

Analogno korišćenje međunarodnog suda za mešanje u već započetu agresiju izvršio je Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju, kada je još u vreme bombardovanja NATO teritorije Srbije, glavni tužilac tribunala L.Arbur potpisala optužnicu protiv predsednika zemlje, koja je izložena bombardovannju. To, što se dogodilo u maju 1999. godine sa Jugoslavijom, ponavlja se danas prema Libiji: takozvano „međunarodno pravosuđe“ pokazalo je, da predstavlja kao takvo oruđe za vođenje rata.

Ni u Tunisu, ni u Egiptu, vlast u stvari nije promenjena. Uklonjene su prve ličnosti, a svi ostali su ostali na svojim mestima. Libija je jedina zemlja, gde je sve drugačije.

Zašto upravo Libija? Pokušaji da se uništi vlast M.Gadafija preduzimani su tokom svih 42 godine njegove vladavine. Američko bombardovanje Tripolija i Bengazija aprila 1986. godine vršeno je demonstrativno i naglo. I niko tada na Zapadu nije žalio ni mirno civilno stanovništvo, ni porodicu Gadafija, koji je u bombardovanju izgubio kćerku. Danas je taktika promenjena: iskazujući spremnost da „sarađuje sa Gadafijem“, Zapad je zamenio direktno nasilje razlaganjem društva iznutra.

I, naravno, tu je faktor nafte. Za razliku od Tunisa i Egipta, gde su rezerve nafte male, Libija sa njenih 50 milijardi barela zauzima peto mesto u svetu, odmah posle Rusije (79 milijardi barela). I zato je u Libiji sve krenulo ne onako, kao u zemljama koje su poslužile kao „dekoracija“ Glavni organizatori prevrata morali su delovati otvoreno: upravo su oni postali sponzori Rezolucije SB OUN broj 1970. U odnosu na Tunis i Egipat ounovske i zapadne vlasti ograničili su se na zabrinuto upozorenje o nedopustivosti primene sile. U odnosu na Libiju, gde je Gadafijev otpor prekinuo tipski scenarij, mehanizam pritiska bio je uključen na pune obrtaje: otvorene pretnje generalnog sekretara OUN Ban KI Muna, izjave Vrhovnog komesara za čovekova prava N.Pilej, uključivanje Saveta za čovekova prava, Saveta bezbednosti, a sada i Međunarodnog krivičnog suda OUN.

Briljantan pozorišni efekat daje korišćenje kompjuterskih „socijalnih“ mreža za raspirivanje masovne psihoze. To su i „direktne“ reportaže iz tobože zauzetih gradova, i „prelazak“ na stranu „pobunjenog naroda“ predstavnika Libije u SAD i Francuskoj. Sada se u medijima uvežbava virtuelni rat, u celosti izrežiran, montiran i „u foto šopu odrađen“ na kompjuterima.Nešto slično odrađivano je uoči bombardovanja Jugoslavije (događaji u Račku, koji su poslužili kao izgovor za agresiju NATO), ali ovog puta dinamika je još veća i mi smo svedoci nove etape. Libija je prvo, ne poligonsko, već borbeno isprobavanje snaga i sredstava informtivnog rata. I treba ga priznati uspešnim.

Na poslednjoj sednici Generalne skupštine OUN Libija je predložila da se na dnevni red stave takva pitanja, kao što su „Istrage o ratovima“ i „Istraga o atentatima na šefove države i vlada“ u poslednjih pola veka. OUN je odbio da razmatra ta pitanja. 2007. godine Ruska Federacija je predložila nacrt nove međunarodne konvencije o zabrani vođenja informativnih ratova. Predlog Rusije ostao je glas vopijućeg u pustinji.

I u Tripoliju, i u Moskvi dobro shvataju smisao onog što se dešava. Shvataju, na koga se cilja kada se isprobavaju nove metode vođenja rata. Zaustaviti agresora pomoću istraga i konvencija već nije moguće. Potrebno je pripremati se na direktno odbijanje agresije. Rusija je upravo ratifikovala Sporazum sa Belorusijom o osiguranjeu uzajamnih isporuka vojne i civilne produkcije u periodu povećanja opasnosti od agresije i u ratno vreme. (4). U sporazumima poslednjih decenija takav termin je primenjen po prvi put. Događaji na Arapskom Istoku pokazuju, da globalna vlast počinje sveobuhvatni svetski rat. Opasnost od agresije se povećava.
 

1. Osim pet poznatih Stalnih članica, danas u sastav SB OUN ulaze Brazil, Bosna i Hercegovina, Kolumbija, Gabon, Nemačka, Indija, Liban, Nigerija, Portugalija i JAR.
    

 (2) Vidi dokument OUN: S/RES/1970 (2011)
 

(3) Vidi dokument OUN: S/PV.5158 ot 31 marta 2005 goda.
 

(4 Vidi: Federalnizakon «O ratifikaciji Sporazuma između vlade RuskeFederacijei vladeRepublikeBelorusijeo osiguranju uzajamnih isporuka produkcije vojne, dvostruke i civilne namene u periodu povećanja opasnosti od agresije i u ratno vreme od 10. decembra 2009 g., // Rossijskajagazeta, 2011, 11.februara.

Aleksandar Mezjajev,