Balkanizacija Južne Amerike

Smena predsednika u Boliviji, Ekvadoru i Venecueli  za Vašington je strateški zadatak.  Ovde, po narudžbini,  nastaju separatistička raspoloženja i pojavljuju odgovarajuće organizacije. U opticaju su sva sredstva, koja  podrivaju temelje države, i separatizam, pored  ostalog - njegova efikasnost kao instrumenta iz tradicionalnog seta podrivačkih operacija specijalnih službi SAD  odavno je potvrđena.

Centralni organ separatista Latinske Amerike formiran je 19. septembra 2006. godine u Guajkili (Ekvador). On je dobio sasvim naivni naziv: Međunarodna konfederacija za borbu i regionalnu autonomiju (Confilar). U forumu su učestvovali predstavnici Venecuele, Bolivije, Ekvadora, Gvatemale i Perua.  Inicijator foruma u Guajkili  - Venecuelanac Alberato Mansueti -   je i potpredsednik Pokreta „Sopstveni kurs“ („RumboPropio“) iz Marakajba, prestonice države Sulija.  Teorijske Mansuetijeve razrade ugrađene su u osnovu „ideologije „Confilar“,koja maskira radikalni separatizam parolama „civilizovane autonomije“, koja, tobože, ne dvodi u sumnju autoritet centralne vlasti. Ali to nije ništa više do demonstracija lojalnosti. Po zamisli  Mansuetija i njegovih saradnika, autonomija bi trebalo da stekne takva ovlašćenja i prava,  da faktički izlazi ispod državne kontrole.  Glavni razlog za tako rigidnu poziciju jeste neprihvatanje socijalističkih orijentira,  kojih se rukovode predsednici – „populisti“ – Ugo Čaves, Rafael Korea i Evo Morales.

Mansueti  je maksimalno otvoren: „Naša borba je ideološkog karaktera. Mi smo protivnici socijalizma i zalažemo se za liberalni kapitalizam. To je formula ekonomskog uspeha naroda, koju su istorijski dokazale zemlje, koje se danas odlikuju svojim bogatstvom.  Najbriljantniji primer  su „drakoni“ Jugo-Istočne Azije“. Autonomaši izjavljuju:  država nas pljačka, ekonomski i finansijsko uspešni  regioni su donatori neperspektivnih provincija i gradova.  Njihov parazitizam se odražava na kvalitet života našeg stanovništva. Parazitski sistem pod izgovorom izgradnje socijalizma ždere plodove naše efikasne  proizvodne delatnosti.  To se može uništiti jedino pomoću autonomne uprave, za koju je neophodno stvoriti zakonodavne norme, koje  odgovaraju našim interesima. Zato, dole socijalizam! Vreme je  povratka idealima klasičnog kapitalističkog liberalizma!

Autonomno upravljanjeu propagandi tih teoretičara, zapravo je režim potpune političke i ekonomske slobode. Državno mešanje biće svedeno na minimum: pitanja bezbednosti, održavanja zakonitosti, razvoja infrastrukture.  Kvalitet života u autonomijama značajno će se poboljšati. Biće garantovano prvoklasno obrazovanje i medicinsko opsluživanje.  Radnih mesta će biti kudikamo više. Korupcija će jenjavati. Penzije će biti realne i omogućavati dostojan način života. Najsiromašniji će dobijati kupone za namirnice, biće im besplatno obrazovanje, lekarska pomoć itd.

Slična obećanja izdašno je davao Hajme Nebot, Alkald Guajkila, nepomirljivi kritičar „populizma“ predsednika Koree. Njega su  podržali političari u bogatoj provinciji Manabi, na obali Tihog okeana.  Upravo u toj zoni, u gradu Manta, je deset godina funkcionisala baza VVS SAD. Borba protiv narkotrafika – tako su za široku publiku označavani njeni zadaci, a u suštini je baza korišćena za kontrolu zemalja regiona.

Boreći se za predsedničku fotelju, Korea je obećao da neće produžiti ugovor o  daljem opstajanju te baze. I kao posledicu, dobio je aktivizaciju separatista. Specijalne službe SAD su na sve načine podstrekavale neprijatelje Koree u provinciji Manabi da se „bore za nezavisnost“: ukoliko  ne uspe dogovor o bazi VVS sa centralnom vladom, onda su šanse za dogovor sa separatistima kudikamo veće.

Međutim, takva se računica izjalovila. Korea je postao predsednik i nije promenio svoje mišljenje u pogledu američkog prisustva u zemlji.  U septembru 2008. godine oko 70 procenata građana ukazalo je podršku novom Ustavu, koji garantuje izgradnju novog društva, utemeljenog na principima solidarnosti, pravičnosti i sveopšteg blagostanja.  Nikakavih ustupaka neoliberalizmu. Nezavisna spoljna politika.  Suprostavljanje imperijalističkim  pretenzijama SAD. Borba za latinoameričku integraciju. Bio je to jasan signal:  Ekvadorci podržavajuz predsednika i zalažu se za celovitost zemlje. Alkald Nebota je bio prinuđen  da  amortizuje  svoju separatističku aktivnost. U Guajkili je on, doduše, pobedio, ali  sasvim tesno.

Paralelno sa ekvadorskim događajima  organizovani su i separatistički scenariji u Boliviji i Venecueli. Koordinacija delovanja tekla je po liniji specijalnih službi SAD. U maju 2007. godine u bolivijskoj provinciji Santa-Krus održan je referendum. Stanovništvo je glasalo za široku autonomiju od centralne vlasti. A  kao zajednički stimulans poslužilo je obećanje lidera lokalnih separatista da će preraspodeliti prihode od nafte i gasa u korist stanovništva provincije.  U junu su slični referendumi održani u departmentima Beni i Pando. Predsednik Bolivije Evo Morales nije priznao legitimitet referenduma iz razloga što na referendum nisu izašli mnogi birači, i što su rezultati falsifikovani.  Uz to, Nacionalni izborni sud nije dao dozvolu ni za njegovo sprovođenje.  Pristalice Moralesa su referendum označili kao „separatističku pobunu liberalne opozicije“, kao „preventivnu operaciju neprijatelja socijalizma protiv novog ustava zemlje“ i „direktni put u balkanizaciju Latinske Amerike“.

U septembru 2007. godine u Santa-Krusu je održan drugi forum Confilar. Razume se, on je izrazio solidarnost sa bolivijskim „autonomašima“. Separatističke tendencije u Boliviji opstale su na tački ključanja u 2008. i početku 2009. godine. Međutim, grupa plaćenika-terorista, koju su likvidirali bolivijski specijalci – a grupa je  u zemlju stigla sa „službenim putnim nalogom“ CIA iz  Hrvatske, Mađarske, Rumunije i Irske, otreznila je  glave mnogih građana u četiri „pobunjena“ departmenta – Santa Krusu, Tarihi, Beni i Pando. Razotkrivene su veze rukovodstva Santa-Krusa sa ambasadom SAD, kanali za doturanje oružja, a sa oduzetih kompjutera skinut je hronogram  planova destabilizacije Bolivije, uključujući i organizaciju ubistva predsednika Moralesa.  Neki teroristi i njihovi pokrovitelji su uhapšeni, deo je pobegao u Sjednjene Države. I sada oni putem Interneta optužuju bolivijske vlasti za „falsifikovanje činjenica“ i „montiranost sudskih procesa“, ali to nije ništa više do pokušaj da se prikrije učešće američke ambasade u  širokoj zaveri.

Kao i u Ekvadoru, u Boliviji je u odgovor na podrivačku delatnost CIA i separatista usledio Osnovni zakon.  On je stupio na snagu februara 2009. godine. Po prvi put u istoriji Bolivija je dobila Ustav, koji je narod odobrio glasanjem i u kome su po prvi put koreniti narodi označeni kao pravni subjekt. Odrednice Ustava potvrđuju rukovodeću ulogu države u ekonomiji, autonomiju na nivou provincija,  regiona i  indijanskih opština.  Osnovni zakon zabranjuje razmeštanje u zemlji inostranih vojnih baza, privatizaciju nalazišta  nafte i gasa. Opozicija je prihvatila Ustav stisnutih zuba.  Po njenom mišljenju, on  ne ujedinjuje Bolivijce, već razjedinjava, jer „legalizuje podelu građana na prvu i drugu kategoriju“. U građane prve kategorije spadaju Indijanci  koji su po prvi put u 500-godišnjoj istoriji zemlje dobili jednaka prava sa belim stanovništvom.  Konfrontacioni naboj političkih struktura  desničara u istočnim departmentima i dalje je prisutan, pa se i u Boliviji  mogu očekivati recidivi destabilizacije.

U Venecueli, u državi Sulija,  naporima CIA, Vojne obaveštajne službe SAD i Agencije za borbu protiv narkotika, stvoren je, ako upotrebimo vojnu leksiku, moćni separatistički mostobran. Dugi niz godina državom je rukovodio  Manuel Rosales, politički oponent   Uga Čavesa. Na predsedničkim izborima 2006. godine on se nadmetao sa bolivarijanskim liderom i izgubio.  U redovne posete Rosalesu dolazili su ambasadori SAD Šapiro i Braunfild. Susrete slične vrste Čavez je doživljavao kao provokaciju. Naročito, ako su Amerikanci  u Marakajbu tretirali toliko neprihvatljive za Karakas teme, kao što je zaključivanje bilateralnih sporazuma između SAD i Sulije, iako to ni na koji način nije izlazilo iz okvira kompetencija države.  Braunfild je javno isticao,  da Suliju tretira kao „nezavisnu republiku“ i stimulisao je lokalnu elitu na aktivnu borbu za „pravu autonomiju“.

Rosalesova partija „Novo vreme“ (UnNuevoTiempo), uzdržava se od otvorenih separatističkih izjava, iako  odgovarajući organizatorski  rad obavlja  u potaji. Dugo vremena Rosales je kombinovao podrivačku delatnost sa korupcionaškom. Najzad, protiv njega je pokrenuto nekoliko postupaka, čija je ozbiljnost inspirisala gubernatora na begstvo. On je našao političko utočište u Peruu, ali snage, koje teže «razvodu» države Sulije sa venecuelanskom državom,  nastavljaju da  rade. Sada se na oštrici separatističke zavere nalazi partija «RumboPropio», koja je nastala uz znanje Rosalesa. Njene filijale stvorene su i u drugim pograničnim državama.

U rukovodstvu partije su Nestor Suares, koji poziva na «potpunu autonomiju Sulije» i «nepriznavanje loših  socijalističkih zakona» Čavesove vlade. «Mi  treba da  izaberemo našu sopstvenu vladu» - insistira on.  Njega sledi još jedan član rukovodstva «RumboPropio», - Hulio Portiljo, bivši Čavesov ambasador u Dominikanskoj republici, koji je u danima  prevrata u aprilu 2002. godine izjavio da  raskida sa «diktaturom».  Loše je sračunao, pospešio. Čaves se vratio u predsednički dvorac, a Portiljo je morao pod hitno da se prekrsti u «regionalnog patriotu». Otuda,po svoj prilici, i njegov separatistički radikalizam, pozivi  da se među stanovnicima Sulije sprovede referendum o «nezavisnosti». Portiljo je takođe bio jedan od inicijatora stvaranja «Demokratskog fronta «Stanovnici Sulije za ustav». Povod za to  bila je eksproprijacija napuštenog zemljišta južno od jezera Marakajbo radi njegove predaje seljačkim kooperativima. «Portiljo je  poteze vlade  ocenio kao «Otvoreni Čavesov rat protiv privatne svojine» i pozvao na proteste protiv «tiranina». Finansijsku podršku separatisti Sulije dobijaju ne samo od CIA, nego i od lokalnih bankara, pored ostalog i od «BancoOccidentaldeDescuento».

Situaciju u Suliji produbljuje postojanje stotina hiljada Kolumbijaca.  Mnogi od njih su se prebacili u mirniju Venecuelu, spasavajući se od unutrašnjeg rata.  Deo tih ljudi uključen je u poluvojne grupe ultradesničarske struje, neprijateljski raspoložene prema bolivarijanskom režimu, pa ih separatisti i stratezi CIA tretiraju kao moguću «udarnu snagu» za ostvarenje «suverenizacije» Sulije.

Po oceni eksperata, «separatistička osovina» Guajkila – Santa-Krus – Sulija će se i dalje koristiti za diverzije protiv «populista» i regionalnog integracionog procesa. Separatisti mogu dobrodoći i u slučaju, ako Vašington zauzme kurs u pravcu balkanizacije Južne Amerike. Što više  bude haosa, tim će jednostavnije biti argumentovati potrebu za direktno mešanje u poslove regiona, pa i ono oružano. Južna komanda SAD spremna je da to učini po prvoj naredni. Odgovarajući plan – «Plan Balboa» - razrađen je još pre jednu deceniju.

Nil Nikandrov,