Petar Končalovski: Apsolutni slikar

Ako nema boje, nema slike – tako je tvrdio poznati ruski slikar Petar Končalovski. 21. februara proslavilo se 135 godina od rođenja tog majstora portreta i pejzaža, osnivača ruske avagnarde, i istovremeno zvanično priznatog akademika slikarstva, autora preko 5000 slika. I što je prilično važno, predstavnika snažne umetničke dinastije, koja i danas zauzima ključno mesto u kulturi Rusije: dovoljno je navesti imena slikarovih unuka – filmskih režisera Nikite Mihalkova i Andreja Končalovskog.

Slavu je Petar Končalovski stekao momentalno – 1910. godine, posle učešća na prvoj izložbi umetničkog udruženja Žandar karo. Već sam naziv izložbe bio je izazov vaspitanom društvu: žandarom karo u to doba nazivali su kartaroše prevarante, uz to i robijaše, pošto je njihovu odeću „ukrašavao“ romb. A i sama izložba je izazvala šok! Ne može lice da bude ljubičasto, a ruke zelene, vikali su posetioci. Istoričar umetnosti moskovske Tretjakovske galerije Irina Vakar dodaje:

Ljudi su istrčavali, hvatali se za glavu, vikali da su dospeli u ludnicu – govori Irina Vakar. Mnogo je bilo napisano feljtona o tome da je neki čovek doveo na izložbu svoju trudnu ženu, njoj je pozlilo, i ona samo što nije rodila.

U celini, manifesti nove umetnosti koju su predstavljali učesnici Žandara karo, a među njima osim Končalovskog bili su čuveni slikari kao što je Falk, Maškov, Gončarova i Larionov – odjeknuo je jarko i epatirajuće. Malevič, koji je takođe bio član ovog udruženja, govorio je da je na toj izložbi slikarstvo ličilo na raznobojni plamen.

Za Petra Končalovskog učešće u grupi Žandar karo bio je početak eksperimenata sa bojom i formom, koje je on nastavio u toku čitavog života. A proživeo je 80 godina, pri čemu tačno polovinu u carskoj Rusiji i polovinu pri sovjetskoj vlasti. Ničim drugim osim slikarstva nije se bavio, podseća istoričar umetnosti iz Peterburga Jevgenija Petrova. I za razliku od mnogih kolega u umetnosti, represijama od strane komunističkih vlasti nije bio podvrgnut.

Ekspert Petrova govori da umetnika nisu zatvarali, nisu proglašavali za formalistu. Zato je i nastala svojevremeno tvrdnja da je on drugovao sa sovjetskom vlašću. Ali prošle su godine, sada već postoji mogućnost da se objektivno pogleda na stvaralaštvo ovog umetnika. I postalo je jasno da je on apsolutni slikar, od početka do kraja. On nije imao strast ka nekim konjukturnim sižeima u principu. Ako je slikao, na primer, portret junaka Velikog Otadžibnskog rata Jumaševa, za koji je između ostalog dobio Staljinovu nagradu, to je potresno slikarsko delo, gde čovek nije predstavljen sa patosom. Končalovski, zaključuju eksperti, ostajao je čovek koji voli prirodu, naturu, slikarstvo kao takvo.

U ruskom slikarstvu niko bolje od njega nije prestavljao na primer, procvetali jorgovan, snažne hrastove. On je i portrete slikao na otvorenom, tako je velikog kompozitora Sergeja Prokofjeva umetnik predstavio kao sedi ispod drveta u toplo leto. Čak u slikama po narudžbini, povodom određenog istorijskog datuma, kao na primer na nedavno pronađenom ogromnom platnu Kupanje crvene konjice, naslikanom povodom desetogodišnjice Crvene armije, Končalovskog je teško optužiti za konjukturu. Prelepi mladići na lepim konjima... Verovatno bi isto tako oni delovali u vreme Drevnog Rima. Kažu da je svojevremeno umetnik odbio da slika portret Staljina – on principijalno nije radio po fotografijama, samo prema modelu.

Za života izložbe Končalovskog mnogo puta su organizovane u inostranstvu, pa i sam je mnogo putovao. A u domovini, u Sovjetskom Stavezu, umetnik je bio udostojen autorske iložbe već u poznim godinama, nešto pre smrti.