Berlinale: predvidivi rezultati

Rezultati 61. međunarodnog Berlinskog filmskog festivala, bili su prilično predvidivi. Tako smatraju ruski eksperti, koji su boravili na tom filmskom forumu.

Konkurs se ispostavio nevernovatno siromašnim upečatljivim događajima i tek na kraju predstavio je nesumnjive favorite, primećuje filmski kritičar Valerij Kičin, izdvajajući film nagrađen glavnom nagradom – Zlatnim medvedom. A to je iranski film Nader i Simin, razvod režisera Ashara Farhadija i glumci koji su u njemu igrali.

Berlinski filmski festival ove godine ispoljio je posebnu pažnju za Iran i njegove filmske radnike. Tako je u žiri bio pozvan režiser Džafar Panahi, koji je u domovini osuđen na 6 godina zatvora i na 20 godina ostranjen od profesije. Tako da je Zlatni medved filmu Nader i Simin, razvod zakonomerno finale. Mada sam film je zainiljiv: na primeru pojedinačne sudbine on govori o moralnim, pravnim, religioznim problemima i odlikuje se umetničkim pristupom, smatra Valerij Kičin.

Iranski film je obična porodična drama. Muž i žena su na ivici razvoda. Žena hoće da emigrira iz zemlje i nađe bolji život za svoju ćerku, a muž se inati. Na kraju žena odlazi u svoje selo, a muž i ćerka ostajuu gradu, kako bi se brinuli za poluumnog dedu. To je zaplet. Film je zanimljiv upravo po tome što režiser nikako ne diktira svoje ocene, publika treba u toku projekcije da iz izradi sama. Autor samo daje nove argumente da se na razne načine pogledaju okolnosti. I ovaj proces čini film psihološkim trilerom – zanimljivim, vrlo interesantnim. Nije slučajno jedan filmski kritičar uporedio ovaj stvaralački metod sa dramaturgijom Alfreda Hičkoka.

Druga nagrada po značaju – Gran-pri žirija, pripala je mađarskom režiseru Beli Taru za film Torinski konj. Film je veza sa likom i filizofijom Fridriha Ničea. To je priča o filozofu koji je izgubio razum kada je video kočijaša koji bije svog starog, bolesnog konja. Torinskog konja, smatraju ruski eksperti, možemo nazvati čistim primerom festivalskog filma, ne filma za publiku. Film je veoma teško gledati, on traje dva i po sata. Pri tome u njemu ima samo 30 montažnih spojeva, tačnije jeda isti plan u proseku traje 7 minuta, i ništa se ne dešava. Žiri, filmske profesionalce, to je oduševilo. A novi filmski jezik ruskog filma U subotu nije im bio po ukusu, pretpostavlja filmski kritičar Andrej Plahov.

U Berlinu su ga primili različito, govori Andrej Plahov. To, kako se kaže, nije film za svakog. On podiže važnu temu Černobilske katastrofe, čija je posledica u izvesnom smislu ekologija ljudskih odnosa, ali čini to u neobičnoj formi, pomoću savremenih sredstava izražavanja. Tamo je vrlo zanimljiv rad rumunskog snimatelja Oelga Mutua. Ali neke kritičare upravo on nervira: oni smatraju da se film prebrzo kreće, da likovi promiču, da ne uspevaš da se udubiš u njih i na kraju se gubi dubina. To je pitanje za diskusiju.

A što se tiče odnosa filma i publike, rezultate o utiscima sa Berlinskog festivala rezimirao je ruski kritičar Kiril Razlogov.

Festival je veoma porastao, ako se govori o interesovanju publike, smatra Kiril Razlogov. On je proširio zonu svog uticaja na nove kvartale grada. Sale su bile pune, između ostalog za filmove prilično teške za percepciju. Ali kako festival raste, on gubi svoju umetničku specifiku. Postaje veliki pijačni trg. Možda je to dobro, u svakom slučaju gradu se to sviđa.

Pa i mnogi autori filmova, posebno oni koji nisu nagrađeni, uveravaju: sudbinu filmova ne određuje žiri, već publika.