Početna stranica > Novosti
Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost
Ostale novosti iz rubrike »
Zemlja i ljudi
23.02.2011. god.
Berlinale 2011: Aleksandar Mindadze i njegov film U subotu
Na 61. Berlinskom filmskom festivalu je održana svetska premijera filma Aleksandra Mindadzea - U subotu. To je njegov drugi rediteljski rad. Preciziramo: mnogi poznaju Mindadzea kao talentovanog i uspešnog scenaristu. Novi film nastavlja temu katastrofe i ponašanja ljudi koji je preživljavaju. Mesto događaja je Černobil, gde je pre 25 godina došlo da radioaktivne katastrofe.
Ulaznice za demonstraciju ruskog filma, posvećenog prvom danu od momenta eksplozije na atomskom reaktoru – suboti neznanja, bile su raspprodane prvog dana, još pre ceremonije otvaranja festivala, a na panoima je crvenom bojom bilo obeleženo da ulaznica više nema.
Ja sam davno naumio da snimim ovaj film, davno sam radio na scenariju, - ispričao je Mindadze prilikom konferencije za štampu. – Nisam katastrofista, interesuje me ne havarija sama od sebe, već granično postojanje između života i smrti, ponašanje ljudi u takvoj situaciji.
Radnja tog filma se odvija u subotu, 26. aprila 1986. godine, u gradu Pripjat. Glavni heroj je mladi instruktor gradskog komiteta – jedan od retkih ljudi koji je rano saznao o katastrofi. Iz nepovezanih odlomaka razgovora šefova i onih koji su bili na radnom mestu u momentu eksplozije, formira se strašna svest: to je Hirošima. Šta bi radili normalni ljudi u toj situaciji? Bežali bi što dalje od tog strašnog mesta, saopštivši svima, da je potrebno da se spasavaju. Međutim, u Sovjetskom Savezu je postojao najstroži tabu za bilo koje informacije takve vrste. Da ne bi došlo do panike, - objašnjavali su partijski bonze.
Običan instruktor gradskog komiteta (odličan rad mladog glumca Antona Šagina) posle ne baš energičnog pokušaja da beži, ostaje na svadbi svog prijatelja, prethodno davši partijskom šefu zakletvu: Predaću partijsku knižicu, ako se izbrbljam.
U vreme konferencije za štampu u Berlinu Aleksandar Mindadze je priznao: Što me je stvarno prenerazilo – zašto retki ljudi, koji su znali o havariji, nisu pobegli iz grada glavom bez obzira. Možda zato što je opasnost bila apsolutno nevidljiva. Moj film nije posvećen černobilskoj havariji, već procvatu života u trenutku smrtne opasnosti. Mislim da je to veoma ruska priča, koja se krije u genetskom kodu Rusa – uvek živimo blizu opasnosti, blizu smrti. U savremenim evropskim državama, da je došlo do nečeg sličnog, ljudi bi se pre svega spasavali. Međutim, kada je instruktor Valerij ispričao svoju strašnu tajnu, ukus poljupca je već bio olovni, kao da se heroj prejeo baterija. Kada je postalo jasno: sve je smrt, potrebno je bežati, ljudi počinju da se drže za život, koji više nije ni život. Oni se drže, znajući su već mrtvi, da to sporo umiranje u radioaktivnom bunilu. Smrt je došla, ali život još to ne zna. U tom je smislu priča aktuelna i danas – živimo u stanju permanentne krize, unutrašeg osećaja nesreće, te se organizam nekao sam prilagođava tome. Unaokolo stalno nešto dižu u vazduh, stalno se dešavaju prirodne i tehnogenske ktaklizme, međutim, čovek i dalje živi, zbog nečeg se raduje, ljudsko pobeđuje čak i u momentu kada postaje svestan da je otpisan. To je glavno u mom filmu.
Svetlana Smirnova-Marcinkevič, koja tumači glavnu žensku ulogu Vere, 1986. godine još nije bila ni rođena, ali je lično upoznala ljude koji su se našli u Pripjati i preživeli najopširniju nuklearnu katastrofu.
Moja prijateljica Marina je bila tih dana u Pripjati i radila kao krojač na snimanju filma u blizini. Ona je pričala da ljudi nisu imali pojma o tome što se desilo. Oni su nastavili da žive običnim životom u subotu. Tek 27. aprila, posle 37 sati su im saopštili o havariji, te su oni napustili svoje kuće u koje se više nisu vratili.
Na pitanje gde je sam reditelj bio u momentu černobilske katastrofe, Mindadze je odgovorio: U Minsku, na krovu kuće, na snimanju filma Plumbum, zajedno s rediteljem Vadimom Abdrašitovim i kamermanom Georgijem Rerbergom.
- Kako su oni reagovali?
- Normalno, dezaktivirali su se crnim vinom i nastavili da rade.
Na pitanje da li se tako nešto moglo desiti u jednoj od eropskih zemalja, recimo, u Nemačkoj, Mindadze je odgovorio: To je čisto ruska priča.
Film s budžetom 3,2 miliona dolara je zajednička proizvodnja Rusije, Nemačke i Ukrajine. Snimanje je izrvšeno u Doneckoj i Zaporoškoj oblastima. Prema mišlenju lista Nova izvestija, o filmu je verovatno moguće diskutovati i nalaziti neke mane, međutim, on privalči ozbiljnošću i dubinom prilaza, odsutnošću i najmanje špekulacije povodom te teme.
To je rad dubokog umetnika, koji ima šta da kaže ljudima. Njegov kasni dolazak u režiju ustvari je veoma važan, jer Mindadze može da ispuni važnu za našu filmsku umetnost misiju – da obnovi prekinutu vezu generacija, pruži današnjici izgubljenu nit intelektualnog, građanskog filma – tradiciju najboljih dela sovjetske i ruske filmske umetnosti.
Na 61. Berlinskom filmskom festivalu je održana svetska premijera filma Aleksandra Mindadzea - U subotu. To je njegov drugi rediteljski rad. Preciziramo: mnogi poznaju Mindadzea kao talentovanog i uspešnog scenaristu. Novi film nastavlja temu katastrofe i ponašanja ljudi koji je preživljavaju. Mesto događaja je Černobil, gde je pre 25 godina došlo da radioaktivne katastrofe.
Ulaznice za demonstraciju ruskog filma, posvećenog prvom danu od momenta eksplozije na atomskom reaktoru – suboti neznanja, bile su raspprodane prvog dana, još pre ceremonije otvaranja festivala, a na panoima je crvenom bojom bilo obeleženo da ulaznica više nema.
Ja sam davno naumio da snimim ovaj film, davno sam radio na scenariju, - ispričao je Mindadze prilikom konferencije za štampu. – Nisam katastrofista, interesuje me ne havarija sama od sebe, već granično postojanje između života i smrti, ponašanje ljudi u takvoj situaciji.
Radnja tog filma se odvija u subotu, 26. aprila 1986. godine, u gradu Pripjat. Glavni heroj je mladi instruktor gradskog komiteta – jedan od retkih ljudi koji je rano saznao o katastrofi. Iz nepovezanih odlomaka razgovora šefova i onih koji su bili na radnom mestu u momentu eksplozije, formira se strašna svest: to je Hirošima. Šta bi radili normalni ljudi u toj situaciji? Bežali bi što dalje od tog strašnog mesta, saopštivši svima, da je potrebno da se spasavaju. Međutim, u Sovjetskom Savezu je postojao najstroži tabu za bilo koje informacije takve vrste. Da ne bi došlo do panike, - objašnjavali su partijski bonze.
Običan instruktor gradskog komiteta (odličan rad mladog glumca Antona Šagina) posle ne baš energičnog pokušaja da beži, ostaje na svadbi svog prijatelja, prethodno davši partijskom šefu zakletvu: Predaću partijsku knižicu, ako se izbrbljam.
U vreme konferencije za štampu u Berlinu Aleksandar Mindadze je priznao: Što me je stvarno prenerazilo – zašto retki ljudi, koji su znali o havariji, nisu pobegli iz grada glavom bez obzira. Možda zato što je opasnost bila apsolutno nevidljiva. Moj film nije posvećen černobilskoj havariji, već procvatu života u trenutku smrtne opasnosti. Mislim da je to veoma ruska priča, koja se krije u genetskom kodu Rusa – uvek živimo blizu opasnosti, blizu smrti. U savremenim evropskim državama, da je došlo do nečeg sličnog, ljudi bi se pre svega spasavali. Međutim, kada je instruktor Valerij ispričao svoju strašnu tajnu, ukus poljupca je već bio olovni, kao da se heroj prejeo baterija. Kada je postalo jasno: sve je smrt, potrebno je bežati, ljudi počinju da se drže za život, koji više nije ni život. Oni se drže, znajući su već mrtvi, da to sporo umiranje u radioaktivnom bunilu. Smrt je došla, ali život još to ne zna. U tom je smislu priča aktuelna i danas – živimo u stanju permanentne krize, unutrašeg osećaja nesreće, te se organizam nekao sam prilagođava tome. Unaokolo stalno nešto dižu u vazduh, stalno se dešavaju prirodne i tehnogenske ktaklizme, međutim, čovek i dalje živi, zbog nečeg se raduje, ljudsko pobeđuje čak i u momentu kada postaje svestan da je otpisan. To je glavno u mom filmu.
Svetlana Smirnova-Marcinkevič, koja tumači glavnu žensku ulogu Vere, 1986. godine još nije bila ni rođena, ali je lično upoznala ljude koji su se našli u Pripjati i preživeli najopširniju nuklearnu katastrofu.
Moja prijateljica Marina je bila tih dana u Pripjati i radila kao krojač na snimanju filma u blizini. Ona je pričala da ljudi nisu imali pojma o tome što se desilo. Oni su nastavili da žive običnim životom u subotu. Tek 27. aprila, posle 37 sati su im saopštili o havariji, te su oni napustili svoje kuće u koje se više nisu vratili.
Na pitanje gde je sam reditelj bio u momentu černobilske katastrofe, Mindadze je odgovorio: U Minsku, na krovu kuće, na snimanju filma Plumbum, zajedno s rediteljem Vadimom Abdrašitovim i kamermanom Georgijem Rerbergom.
- Kako su oni reagovali?
- Normalno, dezaktivirali su se crnim vinom i nastavili da rade.
Na pitanje da li se tako nešto moglo desiti u jednoj od eropskih zemalja, recimo, u Nemačkoj, Mindadze je odgovorio: To je čisto ruska priča.
Film s budžetom 3,2 miliona dolara je zajednička proizvodnja Rusije, Nemačke i Ukrajine. Snimanje je izrvšeno u Doneckoj i Zaporoškoj oblastima. Prema mišlenju lista Nova izvestija, o filmu je verovatno moguće diskutovati i nalaziti neke mane, međutim, on privalči ozbiljnošću i dubinom prilaza, odsutnošću i najmanje špekulacije povodom te teme.
To je rad dubokog umetnika, koji ima šta da kaže ljudima. Njegov kasni dolazak u režiju ustvari je veoma važan, jer Mindadze može da ispuni važnu za našu filmsku umetnost misiju – da obnovi prekinutu vezu generacija, pruži današnjici izgubljenu nit intelektualnog, građanskog filma – tradiciju najboljih dela sovjetske i ruske filmske umetnosti.
- Izvor
- Golos Rossii, foto: © Flickr.com/gomattolson/cc-by-nc-sa 3.0/ vostok.rs
Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost
„Sve što je moguće“ mora se učiniti kako bi se sprečila upotreba nuklearnog oružja, izjavila je bivša nemačka kancelarka.
RT prikazuje drugu stranu SAD, skrivenu od strane Vašingtona i Holivuda, izjavio je poznati reditelj
Patrijarh moskovski i cele Rusije Kiril čestitao je 70. rođendan čuvenom srbskom reditelju Emiru Kusturici i odlikovao ga Ordenom Svetog Serafima Sarovskog 1. stepena.
Stotine Rusa svakodnevno potpisuju vojne ugovore, čime je novi poziv za mobilizaciju nepotreban, izjavio je portparol Dmitrij Peskov.
U srbskom Drvengradu – “selu Emira Kusturice” – otvoren je 22. novembra uveče međunarodni festival dokumentarnog filma “RT.Dok: Vreme naših heroja”.
Ostale novosti iz rubrike »
- Prodacu stan kad odem u penziju i preko Solis-a potraziti plac na Fruskoj Gori da napravim sebi nest
- Ako je auto previše star popravke će koštati puno. Bolje ga je prodati i uzeti novi polovni. Loše je
- Gdje idemo sada? Biblija kaže: "U propisano vrijeme [kralj sjevera = Rusija] će se vratiti" (Danij
- Bravo! Vranje je divan grad, Vranje ima dusu... Bravo, Sladjo!
- Pozdrav za umetnicu. Slike su divne i krase moj dom u Beogradu.