Projektil iz četrdeset pete...

Istorijska reakcija Tokija na to, što, za razliku od Jeljcina, aktuelno rusko rukovodstvo, ne namerava da trguje Kurilima, a to je i ozbiljan znak zaoštravanja međunarodne situacije na Delkom Istoku: „nepotopivi nosač aviona“ SAD ponovo je dobio komandu da se „pripremi za borbu!“

Najsvežija vest je od 8. Februara, kada je u ambasadu Rusije u Tokiju dostavljen koverat, u kome je otkriveno puščano zrno. „Severne teritorije su naša zemlja“ – pisalo je na priloženom u koverti papiru. Ime pošiljaoca na pismu nije navedeno, a pismo je ubačeno u poštansko sanduče u prefekturi Kanagava, koja je u susedstvu sa Tokijom.

To nije i prvi „aber“ od ultradesničara, koji su oktobra prošle godine ambasadi Rusije poslali i paket sa bočicom nekakve tečnosti sa natpisom: „otrovna materija“.

Problem „severnih teritorija“ postoji samo u jednoj tački sveta – u Japanu. Ni OUN, niti neka druga zamlja ne smatraju zahtev Tokija da mu se „vrate“ Kurilska ostrva ili deo njih, opravdanim, u skladu sa međunarodnim pravom ili istorijom. Udovoljenje tom agresivnom zahtevu značilo bi u najmanju ruku reviziju rezultata Drugog svetskog rata. Međutim, reći to otvoreno i samim tim zatvoriti problem, ruskoj diplomatiji ne polazi za rukom. Ovde mi ne možemo proći bez da pažljivo zavirimo u prošlost i odgonetnemo zagonetku japanske upornosti, koja tokom poslednjih dana maltene preti objavljivanjem rata – u svakom slučaju, od strane ultradesničara.

Po tradiciji su 7. februara ove godine u Japanu održani mitinzi i manifestacije u znak sećanja na prvi rusko-japanski ugovor iz 1855. godine o trgovini i granicama. Upravo toga dana japanski pravaši svake godine organizuju bučne demonstracije oko ambasade Rusije u Tokiju, a ovog puta oni su otišli još i dalje - oskrnavili su rusku zastavu. Premijer Japana Naoto Kan je sa svoje strane obećao da neće odustati od zahteva da se Japanu vrate ostrva Kunašir, Iturup, Habomai i Šikotan.

Pretenzije Tokija na ruska Kurilska ostrva poprimile su ekstremni oblik, kada je premijer Naoto Kan označio novambarsku (2010) posetu predsednika Dmitrija Medvedeva Kurilskim ostrvima „neoprostivom grubošću“, ne potrudivši se da se zamisli da je takva grubost upravo njegova sopstvena izjava, koja povlači za sobom neizbežni gubitak obraza.

U odgovoru iz Moskve usledilo je nešto sasvim očekivano: Kurilska ostrva su ruska teritorija i predsednik Rusije će ih posećivati uvek, kada to poželi.

Postavlja se pitanje: čemu se to Japanci raduju obeležavajući 7. februar? Žele li to oni da se podsete kakav je bio rezultat mnogobrojnih rusko-japanskih ugovora, kojima su definisane granice uticaja dve zemlje po obalama Ohotskog i Japanskog mora.

Rusko-japanski ugovor iz 1855 godine o prijateljstvu, trgovini i granicama potpisan je 7. februara u Simodi, a potpisali su ga opunomoćeni od strane Rusije vice-admiral J.V.Putjanjin i opunomoćeni od strane Japana Cucuja Hizenmo u Kavadi Sajmeni. Do tog trenutka ruska vlada je zaključila da je neophodno uspostaviti odnose sa Japanom zarad toga, da Engleska i SAD ne bi stekli u Japanu takav uticaj, kakav su imali u Kini. Treba kazati da su tada japanske vlasti bile raspoložene prema Rusima kudikamo dobronamernije nego prema Amerikancima, koji su i pretnjama pokušavali da iskamče svoj uticaj. Japanci su imali čak i neodređene računice da će dobiti pomoć od Rusije u slučaju oružanog konflikta sa SAD. Putjanjin je uspeo da iskoristi i pojača ta raspoloženja. U toku pregovora on je zahtevao da se Rusija učvrsti na Kurilskim ostrvima severno od Iturupa i ostrva Sahalin, osim u zalivu Aniva, da se za ruske brodove učine dostupnim luke Osaka i Hakodate i neke druge. Pri tom su Japanci pretendovali na celokupni Sahalin, ali osećajući svoju nemoć, ponudili su podelu ostrva duž 5o stepeni severne širine. Nemajući odgovarajuće instrukcije iz Peterburga, Putjanjin je to pitanje ostavio otvorenim, ali se istovremeno izborio da Rusija dobije ista preimućstva kakva je američka Perijeva misija obezbedila za SAD, pa čak i da dobije neke dodatne povlastice: sem Simode i Hakodate za Rusiju je otvorena i treća luka – Nagasaki.

Rusko-japanski ugovor iz 1855. godine, koji se sastojao od sedam članova, fiksirao je „kontinuirani mir i iskreno prijateljstvo između Rusije i Japana“. Sva Kurilska ostrva severno od ostrva Iturup, fiksiraju se kao svojina Rusije. A „što se tiče ostrva Karafuto (Sahalin), ono je ostalo nepodeljeno između Rusije i Japana, prema danas zatečenom stanju“, glasio je drugi član ugovora. Takva formulacija bila je kudikamo povoljnija za Rusiju, koja je uspešnije sprovodila kolonizaciju od u to vreme nemoćnog na moru Japana. Svi kasniji ugovori sa Japanom potvrđivali su ugovor iz 1855 godine, kojim se u suštini ruskim podanicima u Japanu davali pravo konzularne jurisdikcije.

Pitanje o Sahalinu razrešeno je rusko-japanskim ugovorom iz 1875. godine. Težnja Japana da zauzme Koreju i time izazvano zaoštravanje korejskog pitanja prinudili su japansku vladu da pospeši regulisanje svojih odnosa sa Rusijom. Kada je Rusija odustala da proda svoja prava na Sahalin, japanska vlada je izjavila da je spremna da ostavi ostrvo u zamenu da joj se odobre slobodne ruke delovanja prema Koreji, koju je ona nameravala da zauzme. Rusija je kategorički odbila tu ponudu. Tada je u proleće 1875. godine Japan počeo pregovore o razmeni ostrva za Kurile. I prema prvom članu ugovora iz 1875. godine Sahalin je u potpunosti pripao Rusiji, a u zamenu je Rusija ustupila Japanu grupu od 18 Kurilskih ostrva.

Potom je rusko-japanski rat 1904-1905. godine uneo svoje korekcije. Nalazeći se na ivici iscrpljenosti Japan se uoči mirovnih pregovora sa Rusijom uslovio podrškom od strane Velike Britanije i SAD. U januaru 1905. godine, pola godine pre okončanja vojnih operacija, predsednik SAD Ruzvelt i ambasador Velike Britanije Durand dogovorili su se da Japanu predaju Port – Artur i Laodunsko poluostrvo. SAD su tajnim japansko-američkim sporazumom Kacura – Taft i Velika Britanija drugim anglo-japanskim savezničkim sporazumom iz 1905. godine unapred priznali prava Japana na Koraju. Portsmutski mirovni sporazum trebalo je da samo zacementira zakulisne dogovore tih dveju zemalja sa Japanom i da maksimalno ograniči uticaj Rusije na Dalekom Istoku. Prema sporazumu, Rusija je priznavala Koreju sferom japanskog uticaja, ustupala je Japanu zakupnička prava na Laodunsko poluostrvo sa Port-Arturom i Daljnim, deo Južno-mandžurske železničke pruge od Port-Artura do Kuančence i u članu 12 pristala na zaključivanje konvencije o ribolovu duž ruskih obala Japanskog, Ohotskog i Beringovog mora. Prema članu 9 tog ugovora Rusija je ustupila Japanu jug Sahalina.

Sve je na svoje mesta postavila Valika Pobeda… Još u fabruaru 1945. godine održana je Krimska (Jaltinska) konferencija rukovodilaca SSSR, SAD i Velike Britanija, na kojoj su razmotreni poratno svetsko uređenje i učešće SSSR u ratu sa Japanom. Na konferenciji je potpisan sporazum, koji predviđe ulazak SSSR u rat protiv Japana na strani saveznika, koji su, iskreno govoreći, izdali Rusiju 1905. godine. A uslov je bio, pored ostalog, povratak Sovjetskom Savezu južnog dela ostrva Sahalin i svih ostrva koja gravitiraju Sahalinu; internecionalizaija trgovinske luke Dajren uz osiguranje prioritetnih interesa Sovjetskog Saveza u toj luci i obnovi zakupa Port-Artura kao vojno-pomorske baze SSSR; zajednička sa Kinom eksploatacija Kinesko-istočne železničke pruge i Južno-Mandžurske železničke pruge, koja izlazi na Dajren; predaja Sovjetskom Savezu Kurilskih ostrva.

Ulazak SSSR u rat sa Japanom bio je od posebnog značaja za SAD zbog njenih planova upada na Japanska ostrva. Američka komanda bila je zainteresovana za to, da se nakon isterivanja japanske armije sa teritorija koje ja ona zauzela na kopnu, tu „stacioniraju Rusi“. I oni su se time i pozabavili. Borbene operacije između japanskih i sovjetskih jedinica počele su odmah u nekoliko pravaca. Udarne grupacije Zabajkalkskog, Prvog i Drugog Dalekoistočnog fronta prešli su u ofanzivu protiv Kvantunške armije Japana u Mandžuriji. 11. avgusta počela je Južno-Sahalinska ofanzivna operacija iskrcavanja desanta na južna ostrva Kurilske grede. Njeno sprovođenje počelo je nakon što je pod pritiskom J.V.Staljina, koji je, oslanjajući se na odluke Krimske konferencije, predsednik SAD H.Truman promenio projekat „Opšte naredbe broj 1“, po kome su sva Kurilska ostrva bila uključena u region odbrane japanske vojske, koja treba da kapitulira pred Vrhovnim komandantom sovjetske vojske na Dalekom Istoku. Od 19. avgusta do 7. septembra ostrva južnog dela Kurilske grede su oslobođena od Japanaca. Samo je na ostrvima zarobljeno oko 20 hiljada japanskih vojnika i oficira.

Činilo se da je na pitanje u vezi sa Kurilima stavljena tačka. U „zarez“ su tu tačku pretvorili dojučeranji saveznici Sovjetskog Saveza – Britanija i SAD.

Opunomoćeni predstavnik SAD je na Mirovnoj konferenciji u San-Francisku, posvećenoj mirnom regulisanju odnosa sa Japanom, poznati Džon Forster Dales iskoristio lukavi politički trik. Umesto toga da kako se to dešavalo ranije, pozove sve države, zainteresovane za zaključivanje mirovnog sporazuma sa Japanom, na razmatranje tog pitanja, on je lično posetio svaku od osnovnih država – učesnica konferencije, lobirajući nacrt sporazuma, koji su elaborisali Vašington i London, zalažući se da se i usvoji taj nacrt. Delujući na takav način, Dales je imao mogućnost da unapred stvori blok „istomišljenika“, spremnih da potpišu sporazum. Treba li objašnjavati protiv koga je bila uperena ta inicijativa?

Prema sporazumu iz San-Franciska Japan je gubio prava na Sahalin i Kurilska ostrva, ali pitanje ko pri tom postaje pravni naslednik, u sporazumu je prećutano. Samim tim su SAD i Velika Britanija grubo prekršili suverena prava SSSR u odnosu na Sahalin i Kurilska ostrva, koji su se već nalazili pod suverenitetom Sovjetskog Saveza. Američko-engleski nacrt ograničava se jedino na odustajanje Japana od prava, pravnog osnova i pretenzija na te teritorije, prećutkujući njihovu istorijsku pripadnost Rusiji i nespornu obavezu Japana da prizna suverenitet Sovjetskog Saveza na te delove teritorije SSSR. Nacrt Anglosaksonaca, koji je za konferenciju u San-Francisku sačinjen u kuloarima, otvoreno je protivurečio onim obavezama, koje su SAD i Velika Britanija preuzeli na sebe u Jalti, kada još nije bilo potrebno da bilo ko dokazuje, da odlučujuća uloga u razbijanju fašizma pripada Rusima.

Sovjetski nacrt mirovnog sporazuma sa Japanom uz amandmane i dopune, koji je u San-Francisku prezentovao Andrej Gromiko, čak nije ni razmatran, niti stavljen na glasanje. Prirodno da se nakon toga pod anglosaksonskim nacrtom mirovnog sporazuma sa razbijenim Japanom predstavnik SSSR nije potpisao. I nije tu stvar u Kurilima. Sovjetski predstavnici su oštro kritikovali druge odrednice nacrta – ignorisanje činjenice postojanja Narodne Republike Kine, manjkavosti mera usmerenih u pravcu potpunog sprečavanja obnavljanja japanskog militarizma, prisustvo vojske SAD i Japana nakon zaključivanja mirovnog sporazuma.

Želite li znati kako je Dalesu pošlo za rukom da tako lako poništi dogovore, koji su poštrapani krvlju ne samo Rusa, nego i američkih vojnika u ratnim godinama? Pa evo: bukvalno nakon nekoliko sati posle zvaničnog ceremonijala potpisivanja sporazuma u San-Francisku, potpisan je japansko-američki „Pakt o bezbednosti“, kojim je Sjedinjenim Državama dato pravo da instaliraju kopnene, vazduhoplovne i pomorske snage u Japanu, ili u njegovoj blizini. Utemeljeno je stvaranje „Nepotopivog nosača aviona SAD“ na sovjetskom Dalekom Istoku. Ključni član Sporazuma o garancijama bezbednosti između Japana i Sjedinjenih Američkih Država bio je član 1. Koji je glasio: „Japan odobrava, a Sjedinjene Države prihvataju, da nakon stupanja na snagu mirovnog i ovog sporazuma, instalira kopnene, vazduhoplovne i pomorske snage u Japanu i u njegovoj blizini. Takve snage mogu biti upotrebljene u cilju održavanja mira i bezbednosti na Dalekom Istoku i doprinositi stvari održavanja mira i bezbednosti na Dalekom Istoku i osiguranja bezbednosti Japana od oružanog napada spolja, uključujući pomoć koja će se pružati na osnovu specijalne molbe japanske vlade u cilju ugušivanja većih unutrašnjih pobuna i nereda u Japanu, izazvanih putem podstrekavanja ili mešanja od strane jedne, dve ili većeg broja inostranih država“.

A još ranije, u toku razmatranja sporazuma u San-Francisku, Senat SAD je usvojio rezoluciju, u kojoj je stajalo: „Predviđa se da uslovi Sporazuma neće značiti da se Rusiji priznaju bilo kakva prava ili pretenzije na teritorije, koje su pripadale Japanu na dan 7. decembra 1941. gdine, koja bi nanosila štetu pravima i pravnom osnovu Japana na te teritorije, podjednako kao što se neće priznavati bilo kakve odrednice u korist Rusije u odnosu na Japan, sadržane u Jaltinskom sporazumu“.

Prihvativši dojučeranjeg neprijatelja u zegrljaj, SAD su izdale saveznika u najstrašnijem ratu u istoriji.

Nepostojanje kod Japana mirovnog sporazuma sa SSSR i njegovim pravnim sukcesorom – Ruskom Federacijom, ne dozvoljava japanskim revanšistima da spavaju. Njih koriste u svojoj antiruskoj politici te iste međunarodne snage, koje su nenuklearni i demilitarizovani Japan pretvorile u udarnu „pesnicu“ na dalekoistočnim granicama Rusije. Rat se nastavlja. I mada su se metode konfrontacije promenile, ofanziva protiv Rusije vodi se po čitavom perimetru njenih granica – od Kalinjingrada do Sahalina. Pretvoriti susede Rusije iz prijatelja u neprijatelje glavni je strateški zadatak SAD i NATO u Evroaziji. Najnovija bujica „ostrovske histerije“ u Tokiju tome je najbolja potvrda.

Vlada Japana, odbacivši predlog Moskve o stvaranju slobodne ekonomske zone na Kurilima, odgovorila je odlukom japanskog parlamenta, u kojoj su ostrva Iturup, Kunašir, Šikotan i Habomai označena kao „iskonske teritorije Japana. „Politkorektnost“ Moskve dovela je stvari dotle, da se uvrede koje se čuju u Tokiju na adresu Rusije i njenog političkog rukovodstva, sada eksploatišu u celom svetu. I svet pažljivo iščekjuje: kako će odgovoriti Moskva na taj drski izazov?

Japanci misle, da je u Rusiji danas sve na prodaju. Ali nije stvar čak ni u Japancima. Projektil, koji je doleteo u rusku ambasadu u Tokiju iz 45-te godine, nije ispaljen iz japanske cevi. To treba da bude apsolutno jasno, pa u skladu sa time treba i praviti „odbrambenu liniju“.